ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Црни биво у срцу“ – Гаврил Стефановић Венцловић

О ЦРКВИ И КРЧМИ

Тобоже дошли смо у божији свети храм на богомољство, састали се да с Богом пробеседимо, појати му и чатити… А ми, међер, на велику пакост себи ту се сходимо, те ка у крчма се овде снаходимо, а не иначе! Све ово слушање изоставимо на страну, пак или тко дремље, јали занесе се куд с памећу, те и сам не зна где је. Ил’ му заузме се суближе друг с другом у шапат, јали безсрамно и у већи, чувени говор. Те о свачему споља на мери ту је разговор, договор, уговор, сваки хесап, прокуда, пањкање, изношена ивтира и хула, што на кога с пизме рад. И свашто је ту напред доносно. Ваљале и неваљале речи, ако о кућни који послови, о пољски, о трговини, за народске ли које послове, што ли се по сокаци чини, и по туђих кућа, по путови, за војске, за краље и царе, за спахије и господу. Ту су доносни напред бирови и кметови, своје владике и свештеници, слуге и слушкиње, жене и деца, и сваки шточији послови. Који хваљени, који куђени. И тужба и вика на своје поглаваре и на саме оцеве и матере и духовнике своје. Беседа је ту разрока и старање се чудно. О чему чији посао није! Кроме једна приушница што би му за добро пристала! Ови вешто и добро о свему провиђају и упраљају, а ти ни о чему не хатају. Овде надбише, а онде разбише! Како и по чему се тко боље има. Крошто ли други ништа нејма. Они све напредује и добија, срећан је и благо му се грне, а они худник, нејма среће, све му је тек назадак у свачему. И туштена су јоште ко тому пропитљива и пронаходна се старања особита и народска! А сам себе и своју недоскутицу и заборавио, бринући се за вилајет!

Пак ти, такви, којој да се милости од Бога надају достати им? Та ево, што се о тому тек не смислимо: да не говорим за кога цара, ама исто једноме повелику овде господину, спахији своме, ђенералу ли, да који пред њега дође што просити се говорећи ш њиме, како скутано стоји! И сва му је цела мисао меркана само к њему на одговор к питању и заповеди му примању. А да њега остави, и с којим млађи онде узео би коју лакрдију збијати и беспослицу коју говорити, ружно ли, раскречено и подбочено стајати, — не би ли чудну фалаворду изнео напоље и ружно испраћен био?

О ЛАКРДИЈАМА, МАСКАРАМА И ВАШАРИШТИМА

Махање рукама, вртење се собом и бахтање коњско с ногама, ружан и несвиђен држати завичај, са зурница коловођских ту донесен, курдизански и ченгијски посао! … С туда су, са зурница и постали сваки злочести гласови и кавге, бојеви, инати, преречивања, мућња и граја народска, башење поносно, размахивање с рукама, копрчење и дмење, пар ба, укор, борења се и ношења, безобразне ћуди. Ништо тако не одвраћа уши људске и умље изумљено им чини… како те сокачке шале, лакрдије и смешне маскаре. Тога рад достапут из црковна приговора на лепо је говорено и мољено се, а и пак се молим, да никако од вас ниједан који но с драге воље овде долазите на црковно правило, и ради сте себи примати црковни и божији по душу и по тело вам за поштење добри наук… не одлазити вам на оне за конопреступне и безочне зурнице, где се који враг пење, заподевају се шале и шамате, кавге ли које и псовке. Није то, браћо, лепо ни угодно Богу размешавати с бесовски зборови божије тајне и службе ангелске. А ето, неки и врло видећи се добропоштени и на гласу чувени господари, будавши и седи, матори неки, пак дигну се гдешто неваљало слушати и гледати са смехом доста и с грохотом, оцере онде зубе ка махнити, те много им се слађа и боља чини она зурња, од црковних песми и учења… Чудна тога посла! Нити хају за ово овдашње се световање, наук, нит се Бога боје, а ни од свога бар поштена образа да се застиде штогод. Ама, кад им на образ наметнем, да знаду јер ће им пасти под очи образ, и нос ће свој доле окуњити, те сами од себе се хоће застидити! »Е, веле, с људма се мешајући живимо, иначе нам не може бити! Где се људство много састаје, онде је и о свачему договор! Не можемо ни код куће свеудиљ чамити…«

Од досаде ли, хуљења укорна, пизме, и намћорства, наскакања са злом друг на друга, — то, такво ли, по вашару зло перење хвајдише вам што, је ли? Ах, да рекнеш, — ми у те такве рђаве послове не пристајемо! Ја штарад узалуд зуриш? Шта ли прегледаш задуго по вашару, већ ако коцкаше, карћаше, свирње, танцовође, и друге које спрдње и маминовце, вику и псовку, протиске се там и овам кроз народ, коњско ли тркалиште и многа сукобна се колија, дизати голем прах, кварећи и засипљући очи људма. Ја ли, бој се, париш очи разгледајући у шећњи лепе цифрасте, накићене младе и дорасле за продају се хубаве девојке, где се многи момци јариштишу! То ти је милије гледати и за већу излази ти фајду, него у цркви престајање те слушање божијих песми?

О НЕСЛОЗИ

Та и добар коњ ваља да је љут и жустар да хитро потрчи, сустигне а и утече, на бранику опстоји и зна се свуда окретати; ако фиштао ако немирно се вртио и ногом копао — по тому се зове да је добар коњ. Али пак само себи низашто му је врлиња, ако за времена није разлико свачему учен и с уздом наказат да је под човеком и кротак, а не бедујаст и дивљи зазирац и плах. Та злоба, инат и пркос непромотравање од носа на даље много му мунитвом људске зглавке растреса, немири и обашка их раздваја. Браћу рођену растаља по себи, градове мете, села расела, народе свађа, језике на кавге и бојеве узјарује, цареве подиже и немири земљу, размирје чини друг на друга, злом врлаише, манастире запуштује, људе на своје попове с најахивањем подиже и попове на људе гарези. Родитељи на своју децу мрзе и деца на своје родитеље маме се. Мужеви на своје жене ковлаишу, ману износе и протерују их и жене на мужеве вичу и пркосе им. Старци на младеж злослове, младићи старе нимало не почитују него и бешчасте их. Од свију поштења нестаје. Слуге с господари, учитељи с ученици у неверству, у опадању, прогони бораве. Немарни ни послушни низашто, срама ни стида, пожаљења ли кога ни у кога неста. Закон под ноге се гази, добротворење загасе, помоћи неста, саможивство, себи угода и својавоља, бесрамство, укор и покор, зазор, пизма и лакомштина, свуд се је раскотило. Од христјана нехристјани учинисмо се. С добра племена зло и опако племе постасмо, једни неваљали пробирци, сваки по себи у злу и у добру. Како со тим раздељивањем по себи прво и народ израиљски за укор и шегу поднашан бијаше, те једнога рода, племена и језика, двоји људи се учинише с прознавањем: ови ето Израиљи а ови Јудеји. И особите своје краљевине учинише. Тамо сви једно Жидови, а обашка на инат раздељени међу се доста пут војујући бише се! Тако и ми, колицмина, с мала рад посла, разлика језика, подретла ли, и с нахије иначе прозване, — делимо се, вадимо једни с другим и мрзимо ка на туђоверце. Ко си ти, а тко си ти! Ружним имени се прозивљемо. И не само то, него само око на око виче и тужи се. Род на род устаје, суди се и при. Дом на дом, браћа на браћу, с једних рад жена растају се и своју срећу и живот губе.

Тако ти и сва васељена под небом; сав род једносвиђен човечији. Човек с човеком је туђин и непознан, а жена то је за чудо свакога рода и језика, ако му и поганка била — је ли исто мало лепослична — она је познана ка својеродица, те што је безпоглавито, со тога туштене поглавице посташе. Ја пан, ти пан — и све господа и кнезови, јучерашња говедарчад и багани. Те со тога расуше се и просипаше се кости наше код пакла гинући друг од друга да се ђаво хвали како туштени људски народ погубља с овога и с онога света, с наше међусобне ето злобе и јогунлука непокорна друг другу. А нисашта другога расејасмо се на све стране и разлучисмо, преовладаше с нама Турци и Татари, и сваки разлики друговерни неправославни језици газе и сатиру под нозе. За један чпот, ругу и укор остасмо пред њима. Зато јер у маломе добру ома сасма се подобестисмо и место хлеба дружње месо закидамо гризући се међу собом канда смо сви смушени и вртоглави, већма се вади и кавзи радујући него ли миру. Туђу штету мнимо него ли наш који добитак, да је бољи.

Црни биво у срцу – Гаврил Стефановић Венцловић

О писцу

Advertisements

Information

This entry was posted on 24. јула 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: