ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

21 грам

Србин, ваљда навикнут на муку и на трпљење, а познат по томе да се и са коца смеје и псује, знао је вазда да буде суров, али му је и у најцрњим временима негде у прикрајку чучало оно мало душе.

Све док није стигао прво комунизам, који је из Србина истеривао Бога, а потом капитализам коме је продао душу за кору хлеба. Тако да се са зебњом треба запитати кад ћемо или да ли ћемо уопште вратити ту словенску душу, којом смо тако знали да се поносимо, и с разлогом и без.

Недавно је у Београду старица пала у постељу. Лепе године стигле, тело оронуло, памет побегла, дошло доба да с’ иде у гроба. Допала старица болнице, болница је мало држала, па пустила кући. Да умре, шта друго. Два сина ветар развејао по свету. Једног у Канаду, другог богу иза ногу, на Нови Зеланд, земљу обећану. Скућили се, побегли од традиционалне српске беде, пустили корене…

А онда похитали за Србију да буду уз мајку у последњим данима, да види синове која ко зна откад није видела. Лепо с њихове стране, дуг је то пут… Али ту се прича о љубави, души и доброти, нажалост, завршава, као и увек кад претегне тас на коме су егзистенција и колико-толико безбрижан живот.

Стара мајка се, Боже ме опрости, заинатила и никако да преда душу. Још и рођака, која је желела да јој олакша последње тренутке на земљи, средила да је болница прикључи на инфузију, да не умре гладна и жедна, већ како крштеном чељадету доликује, достојанствено.

Бездушне послодавце двојице синова, у Канади и на Новом Зеланду, међутим, баш и не погађају туђе тужне судбине. Полако исцурило време одобрено за одсуство из фирме, а мајци се са овога света не одлази. Уз грдне муке и мољакања, синови продужили рок за повратак на још неки дан, а и тај рок се ближи…

А онда позвали болницу и затражили да се старој мајци искључи инфузија, јер предуго чекају њену смрт, а посао њих неће да чека. Речено-учињено, лапот на модеран начин, само што уместо маља сада користимо прекидач на сталку са кога виси боца за инфузију.

Стара мајка двојице расејаних делија вероватно је, док ово читате, већ отишла Богу на истину. А они, вероватно, стигли на време у своје фирме, пре отказа. Хепиенд, такорећи.

Тешко је заиста поповати над туђом муком, нити било ко може да се стави у туђу кожу, ма колико душеван био. Ко може да осуди људе којима је о концу висила егзистенција целе породице? Да ли би стара мајка, да је била свесна, рекла: Децо, гасите ово и враћајте се назад, ја сам своје проживела? Би, вероватно. Односно – сигурно.

Знам људе који и дан-данас кришом плачу гледајући слике деце расуте по разним аустралијама и америкама, док се круне зидови и отпадају црепови са викендица мукотрпно грађених да „деца имају где да се врате“. А деце нема, нити ће се вратити. Па, нису ваљда полудели!

Ћерке и синови људи одраслих у време кад се од плате могло понешто и сазидати и који нису веровали да ће икада доћи ово црно време, одавно су обрисали сузе носталгије. Са тим сузама пребрисали су и прошлост, лепе тренутке из детињства, сећање на деде, бабе, па и на родитеље.

Они су из Србије буквално прогнани, без наде да ће се тамо, у завичају, ишта променити на боље. Мењају се само председници, премијери и министри, преправљају се и дорађују експозеи, све врви од великих речи и од још већих лопова, верних пратилаца сваке, па и будуће власти.

Научници тврде да су израчунали тежину људске душе. Тачно 21 грам. Наиме, тело наводно за толико олакша кад се пресели из ове долине суза. Мада, боље да нас не мере кад почнемо да умиремо. Можда нам душу и не нађу, ко зна.

Милан Јовановић

Извор: VESTIonline

Advertisements

Information

This entry was posted on 28. јула 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: