ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Академија на продају

Некада елитна институција, Српска академија наука и уметности, на путу је да постане приватно предузеће у рукама њеног председника Николе Хајдина и управника Будимира Д. Лончара. Реч је о неким објектима које САНУ има у срцу Београда, а који ће, после реституције, углавном бити продати.

Српска академија наука и уметности, на жалост, већ годинама служи као продужена рука власти дајући јој идеолошку потпору за њене, неретко катастрофалне политичке науме. Доласком Николе Хајдина 2003. године на чело САНУ, оптерећеног афером изградње београдског моста на Ади, од кога се финансијски итекако окористио заједно са својом ужом и широм родбином, изгледало је да је ова некада значајна институција досегла дно дна и да дубље не може да потоне. Сада се види да и испод најдубљег дна постоји још једно дно!

Потпуно у складу са својим талентом да се обогати на сваком пројекту на коме ради, Хајдин сада мирно посматра како се ова институција тајкунизује а њена имовина приватизује, иако нико у држави Србији никада није одобрио приватизацију САНУ, нити постоји иједан пример у свету да се национална академија предала приватницима. То се, зато, спроводи испод жита и далеко од очију јавности.

Дана 1. марта 2012, САНУ објављује конкурс у Службеном гласнику за пријем управника послова САНУ. До тада је тај посао обављала Драгана Петровић – Рађеновић којој је мандат напрасно скраћен.

На конкурс се јавља само један кандидат и то Будимир Д. Лончар, кога затим 16. марта постављају на место управника послова САНУ, док 17. марта 2012. године, за његовог заменика именују Драгану Петровић – Рађеновић, а њену ранију секретарицу постављају за помоћника управника. Идеално постављена тројка за спровођење нечије намере да се САНУ очерупа.

Драгана Петровић – Рађеновић је чланица невладине организације Женска влада. На Правном факултету у Београду је дипломирала 1996. године, специјализовала је међународне односе 2004. године када је добила и цертификат MS Project.

У својој званичној биографији наводи следећа радна искуства: од 2000. до 2001. била је секретар министра енергетике Републике Србије, од 2001. до 2003. је секретар у Агенцији за развој културе Републике Србије, а од 2004. управница послова САНУ. Пре доласка у САНУ госпођа Петровић – Рађеновић је, дакле, имала тек неких три године радног искуства!?

О каквој се то заправо личности ради, речито говори део из јавности добро познатог отвореног писма које је послато 25. маја 2012. Николи Хајдину поводом махинација око оснивања Института економских наука САНУ:

– Уместо да поступи по Вашем налогу, Драгана Петровић – Рађеновић се, најпре тајно, а потом ојачано подршком појединаца „контроверзних“ биографија (који су се осетили директно угроженим оснивањем Института) и полујавно (користећи органе и руководиоце САНУ) супротставило оснивању института…

С обзиром на то да је Ваша енергична акција изостала, то лице охрабрено Вашим нечињењем директно те спорне елементе уводи у САНУ. Тиме се интензивира процес комерцијализације и криминализације појединаца у САНУ, а и појединих елемената организационе структуре Академије“. САНУ је постала мета „оних грамзивих и нестрпљивих моћника који Академији прете „реформама“ и нуде Pi-Pi-Pi (Public-Private Partnership) аранжмане, а у ствари су бацили око на њене некретнине“.

У својој званичној биографији госпођа Петровић – Рађеновић као један од два реализована пројекта у целом свом животу наводи да је комплетно изменила организацију рада САНУ. Та измена организације рада се, очигледно, своди на увођење „спорних елемената контроверзних биографија“ у САНУ, како се и наводи у цитираном писму. За овакав свој „допринос“ националној академији она је месечно добијала 204.000 динара нето!

Пошто је очигледно исцрпла своју криминалну енергију, а налогодавци су постали нестрпљиви да се дочепају објеката на престижним београдским адресама, госпођи Петровић – Рађеновић се нагло скраћује мандат на месту управника послова САНУ и у целу причу се уводи Будимир Лончар. Његова биографија не оставља никакву сумњу да се ради о човеку који је смишљено изабран да буде егзекутор над Српском академијом наука и уметности.

Рођен је 21. априла 1962. године у Београду, ожењен је и има троје деце. На Правном факултету у Београду је дипломирао 1986. године, а 1988. године полаже правосудни испит. Док је од 1981. студирао права био је један од чланова руководства факултетске дискотеке Бонафидес. Током студија остварује блиски контакт са професорком др. Весном Ракић Водинелић и професором Владимиром Водинелићем.

После дипломирања Лончар као приправник од 1986. до 1988. ради код Момчила Деспотовића, кога ће касније као руководилац у привреди максимално да ангажује.

Од 1988. до 1997. Лончар се бавио адвокатуром и то, како изгледа, не посебно успешно, јер од 2002. почиње да продаје бакарне кабал „стопице“ и то преко самосталне занатске радње свог оца, пријављене у Бановцима крај Београда.

Од 1997. до 2000. група професора са правног факултета окупљена око брачног пара Водинелић, Гаше Кнежевића, Војина Димитријевића и Драгора Хибера оснива више невладиних организација као што су: Центар за унапређење правних студија (ЦУПС), Алтернативна академска образовна мрежа (ААОМ) и Београдска отворена школа (БОШ).

Лончар тада води материјално-финансијско пословање поменутих организација, док му је, уствари, главни задатак био да врши исплате хонорара лидерима ДОС-а из средстава која су нелегалним каналима трансферисана у СР Југославију за потребе рушења режима Слободана Милошевића.

На предлог тадашњег председника Управног одбора Дунав осигурање адвоката Синише Николића, а после низа неуспелих покушаја да постане генерални директор целе компаније, Лончар 2004. године бива постављен на место директора Дунав трговине које послује у оквиру поменуте компаније. На тој функцији остаје до 2007. када постаје ликвидациони управник предузећа којим је претходно директоровао. Да би се спречило даље растурање имовине Дунав трговина 2010. бива припојена Дунав туристу где Лончар постаје руководилац правне службе.

Одмах пошто је постао директор Дунав трговине Лончар за директора пословнице у Нишу поставља Душанку Константиновић из Г-17 плус, са којом затим неоснованим преносом средстава приватним привредним друштвима помаже и координира приватизације на подручју Ниша за које је била заинтересована консултантска фирма, коју је 2004. Лончар основао са Божидаром Ђелићем и Мићом Павловићем. Помоћу исте госпође Константиновић, Лончар отуђује робу Дунав трговине уз велике попусте, есконте и рокове чиме себи и другима прибавља материјалну корист.

Свога кума, Зорана Радивојевића, Лончар одмах по доласку на месту директора Дунав трговине успева да прогура на место директора Дунав туриста које у том тренутку располаже хотелима Југославија и Метропол у Београду. Недореченост закона је ишла на руку тандему Лончар – Радивојевић који сходно својим финансијским апетитима и потребама грчког купца тумачи да ли или не уз хотеле иду и околне земљишне парцеле. Продаја је обављена на задовољство купца који Радивојевића узима за главног менаџера, где се и данас налази.

Упоредо са радом у Дунаву Лончар 2007. оснива предузеће Дунит у коме је директор Верица Михаиловић, до тада запослена у Дунав трговини, са којом је Лончар у емотивној вези још од времена заједничког рада у Министарству финансија (2002. – 2004.). Дунит је пословао и преко пословнице регистроване у стану Лончара у улици Маршала Бирјузова 38. Ово предузеће затим оснива Думпро д.о.о. где је директор Лончарев блиски пријатељ Стеван Ђорђевић. Обе фирме се баве откупом робе од Дунав трговине у случајевима када је цена испод тржишне и ако већ постоји заинтересовани даљи купац.

Тадашњи министар Божидар Ђелић 2011. године, покушава Лончара да постави на место директора Агенције за реституцију и директору Дунав осигурања Мили Јездимировић бива сугерисано да Лончару омогући одлазак уз отпремнину како би преузео поменуту функцију. Ђелићевим напуштањем владе ови планови падају у воду, а Лончар Дунав осигурање напушта 16. марта 2012.такође уз отпремнину, али тек пошто више нису могле да се прикрију његове криминалне радње из прошлости и пошто је претходно обезбедио да дође на место управника послова САНУ уместо Драгане Петровић – Рађеновић коју је својим везама на то место и поставио 2004. године.

Уз помоћ госпође Петровић – Рађеновић и Биљане Стевић, коју је такође угурао у САНУ, Лончар се до тада обавестио о имовини која треба да буде враћена академији и схвата да је то прилика за енормну зараду. Он је уз помоћ поменутих особа већ покушао да отуђи паркинг простор у улици Ђуре Јакшића, у власништву САНУ, и то за потребе познатог купца који би ту, у срцу Београда, сазидао комерцијални објекат. Од годишње закупнине за овај простор САНУ зарађује 56.000 евра, али се не зна где тај новац одлази. Одмах до поменутог паркинга налази се здање (у коме, између осталих, бораве географски институт Јован Цвијић и Институт за српски језик) које Лончар планира да прода и ту направи хотел затвореног типа?!

Треба напоменути да је последњим изменама пројекта планирано да управо на том месту буде станица будућег метроа, чиме се вредност некретнина додатно увећава. Све у свему, САНУ у оквиру реституције очекује повраћај најмање седам објеката само у Кнез Михаиловој улици у Београду, на које су око бацили како домаћи, тако исто и страни тајкуни.

Посао тројке окупљене око Будимира Лончара биће да у бесцење распрода баснословно вредну имовину САНУ-а. У томе, бар, он већ има довољно искуства.

М. Маленовић

извор: Tabloid

Advertisements

Information

This entry was posted on 5. августа 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: