ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Истина о моме животу“ – Ђорђе Карађорђевић

Доктор В. је и дошао. Оставио ме је, изгледа, неколико дана да се навикнем на нову средину. Кад је претпоставио да сам се већ навикао, дошао је.

Једног јутра, врата су се опет отворила пред њим. Ушао је насмејан и добре воље. Био је то унапред прорачунат став, погрешан метод једног психијатра. Његова ведрина и радост живота, којима је одисало цело његово биће, истицали су још више разлику између слободе и заточеништва. Али, одбацио сам ову мисао — добро је ипак што је дошао.

Неколико конвеционалних питања о здрављу и расположењу — као да могу да будем расположен — и разговор је природно потекао путем који мене мучи.

— Докторе — говорио сам — нећу да се упуштам у затворске услове, јер знам да то није ваше дело… Година дана на Бељу отворила ми је очи: услови се неће променити све  док не поклекнем, док не погнем главу и не признам да сам грешио, и да су били у праву они против којих сам јавно устао — они који су ме довели довде. Не правдајте се, нема  оправдања. Оставимо  то  да  иде  како  је пошло. Мали сте ви, докторе, да било шта ту измените, али можете да ми као лекар бар донекле ублажите усамљеност. Допустите ми посете. Известите моју сестру, нека  дође.  Она ме не може извести  одавде,  али  ће  ми  бити лакше када је будем видео. Моја сестра неће донети турпију, да престружем затворске решетке. Ја нисам криминалац, а и криминалцима је дозвољено да примају посете.

Лекар је осећао да сам у праву — то сам запазио по изразу његовог лица — али ми ништа није одговорио. Није могао  да  прописује услове  мог тамновања, нити да их мења. Те услове су давно још прописали други, а он је имао само да слуша.

— Ако нећете да пустите моју сестру, пустите ми некога од мојих пријатеља. Професора Петровића, председника Демократске странке Љубу Давидовића,  републиканца Јашу Продановића, или мога пријатеља Воју Вељковића — кога ви будете хтели… Једнога бар, да с њим поразговарам…

Тих дана тамновања нисам још схватио да је баш ово што тражим од доктора В. за   мене строго забрањено. Моји противници су  су одмах по моме затварању јавно објавили  да сам оболео, и долазак једног од мојих пријатеља тешко би помрсио њихове рачуне. Свако, ко би ме видео, могао би сам да оцени колико су истинита званична саопштења, која су моји противници путем штампе злонамерно пустили у јавност. Нисам знао да је истога дана, кад сам ухапшен, објављено саопштење председништва владе, које је гласило:

»Пошто је стање здравља Краљевића Ђорђа постало такво да је преко потребно променити начин његовог живота, под сталним надзором лекара, то је на основу чл. 13.  Породичног правилника за чланове Краљевског дома, Њ. В. Краљ одредио Краљевићу Ђорђу место становања, које одговара овим условима и придао му нарочите лекаре«.

За ово саопштење сазнао сам тек 16 година доцније, када су Немци окупирали моју земљу и врата тамнице била преда мном отворена.

Међутим, доктор В. је знао истину. Знао је да сам наредбом краљевом  упућен  на  Беље, а доцније, истом таквом  наредбом,  премештен  у лечилиште за умоболне  у Топоници. Знао је доктор још и то, да је сам краљ одредио њега да ме чува, као што ће нешто доцније одредити  још једног тамничара у белом мантилу — др Н. Та два лекара, ти слепи послушници наредаба са највишег места  — биће моји тамничари дуги низ година и загорчаваће ми време тамновања више него саме решетке и зидине  којима сам био окружен.

Доктор В. није знао само за ово прво владино саопштење — прочитао је он сутрадан, по моме хапшењу, и објашњење које су накнадно дали двор и влада.

Дворско објашњење, штампано у »Политици« од 3. маја 1925. године, гласило је:

»Када су јуче изјутра наши читаоци читали саопштење, Краљевић Ђорђе већ није више био у Београду. О томе су се у току јучерашњег дана и ноћас сазнале ове појединости: Од пре извесног времена Краљевића Ђорђа непрестано гони мисао да је стално у опасности. У депресији, са том фикс-идејом, он је чак тврдио да је једном био трован и од тада он је напрегао све своје силе, на један неуобичајени начин, да се сачува. Најпре је око себе прикупио људе у које је имао поверења. Најмио је једну куварицу, коју је плаћао пет хиљада динара месечно. Никада није обедовао сам, већ увек у друштву неколико својих пријатеља. Најзад је и та опрезност изгледала недовољна Краљевићу Ђорђу, у чијој је души и уобразиљи опасност из дана у дан расла, све више и више, тако да је напослетку престао да се храни у својој кући и непрестано мењао места обедовања. Пре десетак дана Краљевић је, изнурен физички и нервно, отишао своме некадашњем учитељу, а сада пензионисном пуковнику господину Миливоју Анђелковићу. Изложивши му своје тешко душевно стање, Краљевић је приволео пуковника Анђелковића да га прими на храну. Од тада је пуковник Анђелковић морао и да ноћива у Краљевићевом стану. У оваквом душевном расположењу, Краљевић Ђорђе је лако губио поверење у своје најбоље пријатеље и у највернију своју послугу. Раздражљив, он их је често нападао, да би се опет после са њима мирио. Тако исто објашњиво је, да је у таквом душевном стању Краљевић Ђорђе долазио често у сукоб са онима, за које је мислио да га гоне. У својим нападима њих нарочито није штедео, чак ни на јавним местима. Ти су напади у последње време учестали и они су довели до познате одлуке. Та одлука јс саопштена прекјуче Краљевићу Ђорђу. Речено му је, да му је као место сталног становања одређено државно добро Беље, где ће по упутствима лекара имати да настави лечење до коначног оздрављења. Краљевић Ђорђе  од јуче се налази на Бељу«.

Као што сам рекао, за владино саопштење и ово објашњење, које је двор послао »Политици« да га објави као своје — сазнао сам  много година доцније, када ни Александар ни Пашић нису више били живи, да бих могао да се с њима објасним и да их упитам много штошта. А пре свега: ако би се узело да сам заиста оболео, како то објашњење каже, да ли би се и чиме могли правдати методи лечења, којима сам био подвргнут пуних шеснаест година непрекидно. Да их упитам каквом сам лечењу на Бељу био подвргнут, кад за читаво то време нисам видео ни једног другог лекара, осим понекад др Стојимировића, а он није био никакав психијатар, већ добро познати интерниста. Није ми познато да душевне болести лече интернисти, а још мање могу да примим да их лече — тамницом и решеткама. Они, који болују од маније гоњења мирни су болесници и за њих нису потребни ни наоружани жандарми, ни челичне жице на прозорима и вратима.

Али, о томе доцније.

Овде настављам само да излажем свој тешки живот, за који су ми, осим Бога и моје речи, још једино сведоци неколико преживелих лица — они жандармеријски официри, који су ме чували у Топоници.

Одломак из поглављаУ предсобљу пакла“

Подаци

This entry was posted on 6. августа 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: