ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Мемоари“ – Симеон Пишчевић

Отац мој Стефан, син Гаврила Пишчевића, потицао је из старе племићке породице, као што се из родослова јасно види. Имао сам браће и сестара и млађих и старијих. Било нас је четрнаесторо деце. Ја сам био четврти по реду. Од родитеља сам добио добро васпитање. Кућа у којој сам се родио била је у Славонији, у малом месту Шиду. То је место припадало тадашњој Подунавској ландмилицији. Мој отац је био капетан и заповедник тога места.

Ја сам био још одмалена, пре него што памтим за себе, по причању моје мајке, веома жив. Родитељи су ми се трудили да ме што боље упуте у науке и зато су ме већ у петој години почели учити читању и писању мога славенског матерњег језика. Имао сам учитеља код којег сам, с почетка, имао успеха као и сва друга мала деца. Азбуке сам се прихватио с вољом и, што даље, ишло је све боље. И тако сам дошао до своје осме године, а онда су ме родитељи одвели у град Петроварадински Шанац моме ујаку, вишем капетану Секули Витковићу, који се те године био ту доселио и примио команду над пуком Подунавске ландмилиције. У том граду била је школа, ради које сам био и доведен. У њој сам продужио учење матерњег језика, а затим прешао и на латински. Ту сам стао често побољевати, па су ме родитељи због тога вратили кући, где сам провео неколико месеци. Због болести сам доста изгубио у учењу, а нарочито у латинском.

Али, како сам ускоро прездравио, наново су ме одвели у Петроварадински Шанац, па сам наставио где сам стао и успео да допуним и постигнем све што сам изгубио. У то време је мој ујак, виши капетан Секула Витковић, по службеној потреби, прешао био у престони град Беч, па су моји родитељи и мене с њиме заједно послали тамо ради немачког језика. Тамо ме је ујак дао у један пансион. Он се у Бечу задржао близу пола године, а кад је добио чин потпуковника, вратао се натраг кући, а ја сам ради учења остао тамо три године. Учио сам вредно и постигао у немачком прилично. Лако сам говорио, читао и писао, а уз то сам научио и играти и цртати. Учио сами аритметику, а почео се и у геометрији сналазити. Међутим, мати ми се јако разболе од жалости што су јој деца, моја млађа браћа и сестре, помрла, и, како сам јој само још ја остао, послали су по мене и довели ме кући. Мати се јако обрадовала моме доласку, а кад су још она и отац видели да већ добро владам немачким и да преводим разна немачка писма, као и наредбе које је мој отац добијао од команде, били су још радоснији. Тако ја проведем код куће четири месеца бавећи се читањем и писањем. За то време мати ми је мало прездравила и зато реше она и отац да ради усавршавања у започетим наукама не губим своје младе године и драгоцено време, па ме отац одведе у град Сегедин да ме упише у тамошњу гимназију, у којој су се предавале разне науке. Та је школа била под управом духовног реда званог пијаристи. На писмену молбу мога оца старешини школе да ме прими као ђака одговорено је да се у ту школу не примају господска деца друге вере сем римокатоличке и зато могу бити примљен само ако отац пристане да ја пређем у ту веру, иначе не. Мој отац се на то нашао веома увређен, и не знајући шта друго да чини остави ме у том граду једном немачком учитељу у пансион и врати се кући. Учитељ ми је био добар човек, и знао је све науке. Он ме је, ради усавршавања у немачком језику, највише учио и исправљао у правилном говору и писању, а исто тако ме је упутио и у све гране математике. Код њега сам био каокод своје рођене куће. У том граду и код тог учитеља провео сам годину ипо дана, а онда је дошао отац и одвео ме кући с намером да ме да на праксуу осечку тврђаву, у канцеларију врховног заповедника, ради изучавања судске и војне администрације на немачком језику. То је учинио због тога што ми, Срби, већ по својој природи, немамо ни за шта друго толико склоности колико за војну струку. И тако, да бих што пре започео својувојну каријеру, отац ме је, без одлагања, одвео тамо. (Та се тврђава налази у Славонији.) Кад смо стигли, отац се пријавио врховном заповеднику, маркизу де Гвадањију, и изјавио да би желео да ме приме на праксу. Чин замене није никакав тражио. Тражио је само да тамо проведем извесно време, приватно и о свом трошку. Врховном заповеднику се то допало одмога оца, па је обећао да ће му учинити по вољи.

Истога дана повео ме је отац у канцеларију главног директора, који је водио судску и војну администрацију. Звање и име му је било хофкригсратконцепист фон Малер (тај се чин тамо много цени, а значи: виши секретар војног савета). Тога господина је мој отац поодавно већ познавао. И њему је саопштио своју жељу и додао да је врховни заповедник већ упознат с тиме, а уз то је замолио главног директора да ме прими на стан и храну, јер, пошто он управља канцеларијом, ја бих, станујући код њега, најбоље ушао у послове. За ту његову доброту отац би му, вели, био врло захвалан и сматрао би га целога живота за свог пријатеља. Тај господин је очеву молбу с готовошћу примио и узео ме к себи.

После тога стигла је наредба од врховног команданта да се примам у службу, и мој се отац сав радостан вратио кући. Господин фон Малер ме је држао не другачије него као свог најрођенијег,и ја сам много користи, у свом учењу, од њега видео. Јели смо увек за истим столом, а соба ми је била одмах поред његове. О празницима ме јеувек водио врховном заповеднику, и дешавало се толико пута да сам тамоостајао на ручку или вечери. Често ме је водио и увече кад пође некуд, код тамошње господе, или на бал, а понекад о празницима и изван града, у природу, где су и друга господа долазила на провод. На тај начин давао ми је прилике да се научим опхођењу с људима и да се тако просветим. Отприлике после годину дана господин фон Малер добио је наређење даиде у Беч, где му је било дато друго, више место, што он и учини. Ја сам га испратио до прве станице, а он ми је уз пут говорио: „Ја“, вели,“ драги мој Симеоне, одлазим, ни сам још не знам куда, али овамо се вишезацело нећу вратити и зато те“, вели, „саветујем да о мом одласкуобавестиш оца па он нека одлучи шта је боље: или да те остави у канцеларији или да те води кући.“ И тако, испративши мога господина фон Малера и опростивши се од његаса сузама, вратим се у град и напишем оцу да сам сам остао и да је господин фон Малер отишао у Беч.

После неколико дана дође отац и рече да ће у рат против Француза и да је рад и мене са собом да поведе. Истога дана отишао је врховном заповеднику да му захвали на великој милости и да му каже да иде у рат на Французе и да намерава и мене да поведе са собом.

„Нека ми,“ рече, „син види света а, и иначе, већ према нама својственој природи, не остаје му друго него да се почне привикавати на војну службу и тако започне своју каријеру.“ Врховни заповедник похвали веома ту одлуку мога оца и разреши ме дужности.

„Мемоари“ – Симеон Пишчевић

Подаци

This entry was posted on 26. августа 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: