ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Стварање Лондонистана

Да ли су револуционарне промене у Северној Африци назване „арапско пролеће“ последица настојања банкарске елите из Лондона да преузме контролу над исламским банкарством у поменутом региону које је у успону?

После низа побуна локалног становништва наводно продемократски оријентисаних по западном моделу у Тунису, Либији, Египту, Ирану, Алжиру, Мароку, Јемену баш како се и очекивало на ред је дошла и Сирија. Данас је већ многима јасно да иза свих ових „револуционарних“ протеста названих „арапско пролеће“ и које трају већ две године, стоје добро обучени и тренирани локални активисти које је годинама обучавао и финансирао Запад. Техника њиховог деловања (са циљем да се одабрана држава подрије изнутра) описане су у књизи Џина Шарпа: „Од диктатуре до демократије“. Но, иза рушења постојећих режима поменутих држава само на изглед стоје „демократске снаге“ које покривају настојање Лондона да постане центар исламског банкарства и тако постане диктатор светске економије, не либећи се да дискредитује и Њујоршку берзу.

Милом или силом

Начин оваквог ненасилног отпора обликовали су стручњаци из Института Алберт Ајнштајн који је основао Џин Шарп 1983, који делом финансира и познати берзански шпекулант Џорџ Сорош. У ствари Сорош је већ у јавности већ постао познат управо по овим плишаним и обојеним револуцијама (наранџасте, ружичасте, зелене итд.) и бројним фондацијама и такозваним невладиним организацијама, које се оснивају као печурке на тлу које ускоро треба да постане политички трусно.

Србија је 2000. имала „част“ да буде прва у серији предстојећих политичких прекрајања која су задесила још неколико земаља (Грузију, Украјну, Либан, Киргистан, Русију, Иран…) у којима су активиране плишане и обојене револуције. Неке успешно, неке не. Организације које су директно укључене у прављење и финансирање ових „отпорашких“ револуција су: Фондација Отворено друштво, Национална задужбина за демократију, Међународни Републикански институт, Кућа слободе (Freedom House). И то је још 2004. објавио лондонски Гардијан.

Тако је у Тунису, на пример, основан Центар Мохамед Али (центар славног америчког боксера) , који је финансирала Национална задужбина за демократију и на њему су туниски ђаци и студенти обучавани како да заволе западњачку демократију до степена да су у стању да због њених вредности уруше читаву националну инфраструктуру и све националне друштвене вредности. Западна демократија им је тако вешто усађена у главу (баш као и „вредности“ капиталистичког друштва) да су оне постаја култ којим су и туниски ђаци тешко опијени. Са таквом опијеношћу и жаром сви ови тренирани активисти се онда истурају у политичке борбене редове.

Главно оруђе ових ненасилних бунтовнка је у“ арапском пролећу “ био Интернет, који контролишу западњачке обавештајне службе, посебно мреже које су најпопуларније Твитер, Фејсбук и Гугл.

Отпораши тако стварају у земљи и иностранству привид незадовољства гајећи велику илузију о потреби за неопходним променама у друштвеном систему и државном апарату. Посебно су на удару ауторитарни режими са јаком војском и полицијом који чврсто држе у својим рукама главне полуге државног апарата.

И док млади отпораши праве социјалну климу општег грађанског незадовољства, убачени плаћеници добро обучени и наоружани, потпомогнути војним специјалцима са Запада кришом се убацују у земљу и веома насилним разарањем и убијањем праве хаос. Све то се онда медијски пласира као насиље националног диктатора и његове војне камариле.

Плаћеници за саботаже су у северној африци углавном регрутовани из Саудијске Арабије, Катара и Израела.

Тако се пре или касније све ове ненасилне револуције заврше физичким насиљем у коме се разара инфраструктура земље, руше се и пљачкају стамбене, а људи, жене и деца убијају. Као излаз из захуктале и острашћене борбе намеће се потреба да се ипак изврше промене на власти, те да ће само тако тада бити боље. И на власт долазе људи од компромиса. А руинирана држава онда мора да се финансијски опоравља и индустријски обнавља. И за то јој увек треба нека помоћ из иностранства. А нова политичка гарнитура, склона политичким компромисима, испада увек она која је Западу и демократији највише наклоњена.

Исламско братство

У арапском пролећу, је међутим веома необична структура људи који након револуција долазе на власт и они су углавном чланови или симпатизери једне организације која себе назива „Исламско братство“.

Ово „братство“ је наводно основао 1928. у Египту извесни Хасан Ал Бана који је мистериозно убијен 1948. Његов циљ је био наводно стварање велике муслиманске моћне заједнице, такорећи империје која би обухватила регион Средњег Истока и Северне Африке, али и све оне Муслимане из Азије и читавог света. Овде одмах треба напоменути да је необичним „стицајем околности“ или веома перфидном политиком неке тајне руке, огроман број Муслимана последње три деценије ушао и у многе европске државе. Велика Британија их је пуна, Немачка, Аустрија, Француска. Један њихов брат је тренутно председник САД, Барак Обама.

Како је могуће да они у тако великом броју буду присутни у центрима најмоћнијих европских хришћанских династија (углавном су у градовима где живе често у посебним квартовима ) а да то никога од европских властелина не брине. Да ли су и они уплашени и немоћни пред овом „силом“ која сеје терор по хришћанским земљама, или им је неко још моћнији то перфидно наметнуо? Баш као што је Муслиманима наменио улогу терориста. Ако не верујете у теорије завере, ви даље не читајте. Ви верујте ономе што објављују глобални медији, и што као папагаји преносе подобни локални медији.

Већ смо у једном броју раније писали како је британска властела и те како пословно повезана са најмоћнијим муслиманским породицама у заједничком бизнису. Повезивали су се и родбински.

Посебно у Сауди Арабији, која је златна нафтна кока банкарског картела са седиштем у старом језгру Лондона. У ствари, Саудијском Арабијом се управља из Лондона, а главни војни заштитник ове велике муслиманске земље је јеврејски Израел, који је такође створен захваљујући Лондону и Ватикану. Муслимани и Јевреји су формално у завади, баш као што саудијски вехабизам драстично одступа од ислама какав је предочен у Курану. У ствари различита су тумачења, па из њих произилазе и драстичне разлике.

Тако је ислам са једне стране веома мирољубива религија, а са друге фанатично милитантна и екстремно насилна. Дакле, чиста фантазија. Тако су познате терористичке групе као Ал Каида, Хамас и Хезболах милитантни део мирољубиве организације која се назива „Муслиманска браћа“ и која се залаже за увођење демократије западног типа у традиционално исламске државе, за политику компромиса и мира.

Ова потпуно контрадикторна идеолошка и религијска смицалица очито је дело једног сложеног механизма за тешку манипулацију, и да је заправо Ал Каида апсолутно у служби западних интереса већ је више пута уочено.

Ни Асад, ни Гадафи, Мубарак, Хусеин, Бен Али нису били лоши Муслимани, али подршку од овог братства нису добили. Као ни од Саудијске Арабије, као ни од Арапске лиге. У ствари сви ове моћне муслиманске организације су здушно одрадиле оно што је било у интересу лондонске олигархије. Баш као и УН.

Независни амерички аналитичари одавно тврде да се свим овим револуцијама управља са највиших нивоа Међународне кризне групе, а у извршном комитету ове групе су и Џорџ Сорош и Збигњев Бжежински.

Дакле, ако се Сорош главни агент за спровођење ових револуција, онда оне морају имати значај за интересе међународне банкарске олигархије са седиштем у Лондону.

Њујорк Тајмс о исламском банкарству

Још новембра месеца 2007. New York Times је објавио чланак о исламском банкарству које израста из послова са нафтом и које све више привлачи не муслимане. У тексту се каже да су ове исламске банке, за разлику од конвенционалних (лихварских), веома стабилне и немају лоше пласмане као банке неисламске. Како је западни свет погодила велика економска криза због неликвидности најмоћнијих западних банака и њихових лоших пласмана, исламске банке су у том периоду фантастично ојачале. Тиме оне узимају на финансијском тржишту велики део профита првенствено у региону Средњег Истока и Северне Африке.

Растом богатства од нафте, подиже се исламско банкарство – које је привржено законима Курана и његовој забрани о наплаћивању камате… Поред исламских зајмова, постоје и исламске обвезнице, исламске кредитне картице… У исламском банкарству од финансијера се захтева да подели ризик са оним коме позајмљује, што значи да се депозитори сматрају више као деоничари, који ће само зарадити део од профита (уколико га буде)…. И док су највеће исламске банке у богатим заливским државама, већина атрактивног потенцијалног тржишта су Турска и Северна Африка, и сами европски Муслимани, писао је New York Times.

Када је пре две године испливала велика афера са поверљивим депешама које је објавио Wikileaks, једна би могла да буде занимљива за ову причу.

Тако је лондонски Телеграф, маја 2009. објавио садржај једне наводне депеше коју је упутио својој централи тадашњи амерички амбасадор у Великој Британији, Роберт Татл. Депеша је насловљена: Исламске финансије – кључ за осигурање Лондона као врховног финансијског центра.

У депеши Татл открива да британска влада подстиче раст исламских финансија у Британији, мада је Министарство финансија одлучно против издавања суверених исламских обвезница названих сукук, у постојећој економској клими. Татл наводи да се британска влада додворава исламским финансијерима тако што им законским решењима омогућава раст, упркос светској финансијској кризи, а са намером да Лондон на тај начин остане највећи светски финансијски центар. Наводи и да су исламски финансијери задовољни напорима владе у Лондону која настоји да њихово присуство у Британији буде још веће.

Татл у депеши својим претпостављенима објашњава да шеријатски финансијски закони забрањују плаћање камате, забрањују финансијске спекулације које улог воде у неизвесност, забрањују финансирање економских сектора за које се сматра да могу бити друштвено шкодљиви и сл. Исламске банке деле и добит и губитак са клијентом, и прихватају се само кредитирања оних са опипљивом положеном имовином.

Према мишљењу исламских стручњака, исламско банкарство позајмљује само онима који то себи могу да приуште, при чему се врши обрачун по стварним вредностима имовине, а не оним које владају на тржишту (јер су оне практично већ надуване и укључују у себи вредност капитала купљеног са интересом). То је потврдио и Мохамед Амин, директор куће за финансијске процене Pricewaterhouse Cooper’s UK ( у одељку за исламске финансије). Тако су неки у лондонским финансијским круговима, првенствено из Bank of England, први уочили да би пословање исламских банака преко Лондона могло да буде добар посо за превазилажење финансијске кризе.

У циљу испитивања исламског финансијског тржишта Лондон је био домаћин Прве годишње светске исламске банкарске конференције (First Annual World Islamic Banking Conference European Summit), јула 2008. Ту се на бројним затвореним седницама расправљало управо о томе да ли би увођење исламског банкарства могло да буде лек за посрнуло западњачко банкарско тржиште. Тако се по тврдњама неких стручњака чуло да са Шеријатским финансијским законима овакве кризе не би ни било. Мухамед Амин, међутим сматра да је финансијска криза, коју су изазвале конвенционалне банке , у исламском банкарству могућа, али не у мери у којој се догодила.

Али главна идеја банкара из лондонског картела је била како да у том случају позиционирају Лондон као центар нарастајућег исламског банкарства. При чему су се чак чуле тврде да Њујорк (Wall street) треба у томе маргинализовати док се светско тржиште не опорави. А опоравак би био могућа ако би се стекло поверење корисника исламског банкарства да своје инвестиције врше преко централе у Лондону, при чему би Лондон , за разлику од Wall street-а добио поверење исламских финансијера. Они треба да имају предност над њујоршком берзом и због временске зоне, јер су ближи свим муслиманским земљама.

Оно што се у депеши не спомиње, али се може наслутити, то је да би Лондон зарад свог позиционирања према Муслиманима почео да компромитује САД и њихов финансијски бизнис као главног кривца за светску економску кризу. Да ли су онда протести некаквих Анонимуса, који управо служе као међународна алатка за разна врсте „слободарских демонстрација“ зато демонстрирали пре годину дана испред берзе у Њујорку, а не у Лондону? Одакле таква разлика, када се зна да и једном и другом берзом управљају исте породице из лондонског картела? Многи аналитичари су већ оценили да је иза тих протеста стајао Сорош и његова обучена отпорашка камарила…

Ових дана су управо главни светски медији објавили листу криваца за светску кризу и то су све амерички банкари и политичари попут Алена Гринспена (бившег гувернера Америчких федералних резерви, Џорџа Буша, Еби Коена из Goldman saks banke, Дик Форд из Leman Brothers-а, Бил Клинтон, Фил Грем сенатор из Тексаса… Ту је и бивши гувернер Енглеске банке, као и бивши британски премијер Гордон Браун. Тек да се замажу очи. Ротшилда нема. Сороша нема.

Дакле, за муслиманске инвестиције изван Средњег Истока, Британија треба да буде најпожељније одредиште.

Да ли је Лондон центар исламских финансија?

Прогнозе које су изведене у часопису Standard & Poor у тексту Изглед исламских финансија 2010. године оценили су да исламска финансијска индустрија потенцијално садржи активу од око четири трилиона америчких долара. Неки други су проценили и више, с обзиром да Муслимани сачињавају 20 посто светске популације, а тренутно само око један посто глобалне финансијске активе се повинује исламском финансијском закону.

У депеши се још наводи да је директор Шеријатске осигуравајуће групе стациониране у Лондону изјавио да многи исламски инвеститори већ осећају да је Лондон центар исламских финансија. Многи шеријатски експерти изван Британије доведени су у Лондон да седе у управним одборима исламских банака (састављеним у Лондону) и за то су већ обучени. Сви они су већ добро везани за Лондон јер многи ту живе и ту су им породице.

Постоји концепт стварања Лондонистана и на његовом остварењу се увелико ради. Преко централе у Лондону, ова мрежа исламског банкарства би се онда гранала кроз читаву ЕУ. И влада Британије овоме даје пуну подршку.

Исламско банкарство још није успостављено у северној Африци (изузев у Судану) и Египту где велика муслиманска популација представља веома добру прилику за исламско банкарство јер се ради о економијама у успону. Ипак, упркос слабој клими тренутни потенцијал за исламско банкарство у Египту је огроман, наводи се у Executive Magazine фебруара 2011, дакле у јеку револуционарних арапских догађања.

По проценама истог магазина, Египат ће по свом потенцијалу бити број један испред свих земаља у Персијском заливу за развој исламског банкарства.

Афричке земље попут Алжира, Египта, Либије, Марока, Туниса и Судана су жељне за издавањем, исламских обвезница (sukuk exercises), објављено је у ревији International Finance Review, 2008. године.

О томе како постојећи исламски режими на Средњем Истоку режими прете да избаце из колосека снаге глобализације и традиционалног банкарства, јер је исламско банкарство и многим немуслиманима све привлачније, писали су и Хенри Клемент Мур и Роберт Спрингборг у делу Глобализација и политички развој Средњег истока (Globalization and the politics of development in the Middle East), 2001. и 2010. године…

Они закључују да промену овог банкарског система на Средњем Истоку западњаци виде као императив како би могли да се са овим банкама изборе.

У том смислу је занимљиво да је крајем 2008. француски министар финансија, Кристина Лагард (која је касније отишла на челну позицију ММФ-а након скандалозног смакнућа са те функције Доминик Штрос Кана) објавила је француску намеру да Париз треба да буде у престоница Исламских финансија! Рекла је још и да ће неколико исламских банака односно њихових експозитура бити отворено у Паризу до краја 2009. године француски извори су проценили да би то отворило тржиште вредно 500 до 600 милијарди долара које би онда годишње имало раст од око 11 посто у просеку.

Алжир, Тунис, Мароко, Либан и Сирија су под патронатом Француске. Зашто би се исламско банкарство из ових земаља контролисало из Лондона, вероватно се запитао неко од француских властелинских породица? Није ли логично да њихов финансијски центар буде у Паризу? Наравно, осим ако би се у овим земљама због „незадовољства“ грађана променио режим и дошао неко ко је наклоњенији Лондону?

Један од директора швајцарске управе за активу фирме Encore Management, Џон Сендвик, окарактерисао је отварање неколико исламских банака у Европи као трку за контролу богате награде: која данас вреди стотине милијарди, али у будућности ће то бити трилиони долара исламског богатства.

Дакле, да ли је битка за ово ново финансијско тржиште прави разлог „арапског пролећа“? И оно се одвија углавном у франкофонским државама. Извештаји о жестоким обрачунима тајних служби у Сирији (која је под патронатом Француске) несумњиво показују да Башар Асад није баш апсолутно без подршке са Запада. Баш као што то није био ни ирански режим, који је одолео револуционарном налету иранских отпораша.

Да ли то значи да је и високим владарским круговима у Европи дошло до сукоба и подела у трци за великим парама? Сасвим могуће. Сирија у овом тренутку свој новац штампа у Русији. Земља се у сваком случају све више разара и биће јој потребне велике инвестиције.

Ивона Живковић

извор: Таблоид

Подаци

This entry was posted on 27. августа 2012. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: