ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Беспуће“ – Вeљко Милићевић

Њега је тиштала тјескоба у овој полумрачној и укоченој соби. Осјећао се задах старине, гробља; све је подсјећало да овдје више нема живота, већ да је био, па умро; и то осјећање живота који је ишчезнуо и гдје га није одавно било, плаши и ужасава. Зидови су били тако хладни, тако нетопли, тако дуго незагријавани ничијим дахом; покућство је било непомично, као урасло у испуцани црни, издерани под, немицано тако дуго времена и запрашено; таванице се пружале изнад главе, црне и чудновате; завјесе на прозорима остарјеле, неразмицане ничијом руком. Накривљене слике тако су висиле да је изгледало да могу сваки час да се срозају низа зид. Све пуно прашине и мрака, тмурно, укочено и замрзло. Како му је срце ударало, с колико бола зарио је главу у јастук, тражећи мало топлине у својим успоменама да њима мало разгали, загрије, оживи ову туробну, ледену, мртвачку кућу.

И навикао се касније, као што се човјек на све навикава. Послије му је годио онај студени дах који је провејавао кроз замрзлу кућу. И он у њој замираше полако. Кадгод се пробуде мисли, јуре, дигну се као облак прашине ваљан вјетром, и опет сплашњавају, смирују се, гасе се, под овим ваздухом који не трпи живота. Неугодно га је дирао глас живота који долази споља, узбуђује, потреса, уноси немир и буди сјене. Он воли те полумрачне собе са спуштеним завјесама, гдје само одјекују, празно и поплашено, његови кораци. Он се кадгод боји да корача гласније да не узнемири некога што спава и који може сваки час да се пробуди. Њега дира и вријеђа у мозгу кад зашкрипе, под његовом тежином, старе даске на поду; кад помакне са лупом столицу; кад обори коју запрашену књигу, он сав застрепи. Он је утекао и сакрио се од живота и грчевито се ухватио за ову кућу; он се боји да га он не нађе са својим помамним, пламеним вјетром који улази у душе, диже их, креће их, буни их, са надама, жељама, амбицијама и свим оним немиром који заталасава и гони напријед; он страхује од вјетра који пролази дрско и извиднички кроз собе, да му не однесе тај замрли живот, да не донесе свјежине, кретања, струјања, буре, међу ове занијемјеле зидове.

Неки дан, једном неспретном кретњом оборио је случајно једну малу слику. Он се преко воље и љутито сагнуо — зар га и ти људи, објешени на зидове и затворени у оквире, почеше да сметају ? — и згледао се у њу. Није ју распознао у први мах. Пришао је прозору, застртом грубом завјесом са плавим пругама. И погледа поново. То је био његов брат Милан, слика одраслог, голобрадог дјечака, с укрућеним, пуним, дјетињим лицем; са безазленим, озбиљним очима, у кадетској униформи; то је био он на кога није тако дуго мислио,  кога није препознао; како смрт одрађа!

И кроз кућу као да одјекну братов звонки глас, као да се разлијеже његов весели смијех, као да зазвекета његова сабља коју је он пасао са тако много уживања, као да се помоли његово ведро, насмијано лице са благим, добрим погледом; вазда избријан, дотјеран, намјештен, утегнут; са намазаном, пажљиво раздијељеном косом, са високом крагном која засијеца у образ — сушта противност брату који је био немаран, доста неукусно одјевен, често необријан и зарастао у браду која је још више замрачивала његово лице.

То је била материна жеља да њезин мезимац буде официр; она је у својој простодушности, сјећајући се неких породичних традиција, поштовала и обожавала униформу као знак правог господства. Милан је зато имао тако много воље, а за остале ствари није показивао особитог дара, брат није имао разлога да се противи и пустио му да ради што хоће. Али Гавре Ђаковић није много марио за те утегнуте мундире с високим оковратницима и сјајним пуцима, ни за сабље које звецкају и одскачу од земље. Милан је то осјећао, не бунећи се никад против оштрих братовљевих ријечи које су падале чешће, и поштовао и волио у њему брата који је старији и паметнији.

Сјећа се, једног дана, Милан је био заборавио да говори њему, и причао је весело, с много вјетрењасте, лакомислене немарности, о свему, о  лумповању, баловима и женама; изнио пред његове очи један живот који је за Гавру Ђаковића био сасвим туђ и бесмислен: са својим сјајним салама, пуним деколтованих дама, кафешантанима, са својим бијесним сатирањем живота и новца; женским будоарима, пуним парфема и страсти. И Милан се заборављао, причао весело, ударао пуном руком по столу који се дрмао, и по сабљи која је звекетљиво тресла. А он га је само гледао, заваљен у наслоњачу, гледао у његово лице пуно весеља и обијесне радости за авантурама и уживањима и све му се то чинило тако празно и пусто. Миланове очи сјале су и лутале по таваницама и  кад се наједном њихове очи сретоше, њему се језик заплете, причање поста сметено и збуњено и нагло се заврши, готово прекиде. Он ућута и гледаше преда се. Видјело се да му је било неугодно што је то све причао брату.

— Игранке, трке, кафешантани, жене, рече Гавре Ђаковић, заустављајући се иза сваке ријечи, као да изазива њихову слику. – И зар само то сачињава твој живот? упита.

Милан га прекиде, бојећи се да он не настави своја питања.

— Немој, рече и пружи руку, као да моли или као да се брани. — Немој да ме кориш. Ја знам што ти хоћеш да кажеш. Опрости што сам ти говорио о стварима које не волиш. Заборавио сам. Опрости.

И погледа га благим погледом који моли.

Гавре Ђаковић ћуташе. Он хтједе још нешто да му каже, тражећи само у себи блаже ријечи.

— Видиш, говораше Милан, ја те разумијем. Али ја нисам рођен за други живот. Ја бих био несрећан кад бих радио друкчије. А нашто онда тражити несрећу? Ја волим трку за уживањима, мене опија брзина којом јурим. Ја се држим само површине. Јер сумњам да је живот у својој дубини тако сладак. Па нашто онда тражити горчине? Ја тражим задовољства.

И он се присили на један осмијак и удари га руком по рамену.

— Ко зна, рече, можда имаш право.

Али Милан сјеђаше с празним очима и лицем без израза. И читав дан остао је тако замишљен и нерасположен.

Гаври Ђаковићу је било криво што га је озловољио. И увече он се присиљаваше да буде весео и разговоран, преко свога обичаја. Напосљетку се Милан одобровољи, нађе своје старо расположење, увесељавајући матер својом шалом и разговором, и она га је гутала својим добрим и милим погледом. И поново звонила соба од његова гласа, поново се разлијегао његов весео и звучан смијех кроз читаву кућу, са топлом и дјетињском добродушношћу.

Тада су се посљедњи пут видјели.

Беспуће – Вeљко Милићевић Вук

Advertisements

Information

This entry was posted on 18. септембра 2012. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: