ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Дело Божје (Opus Dei)

Појава организације под мистериозним називом «Opus Dei» (Дело Божје) пада у време револуционарних превирања у Шпанији. Оснивач ове организације опат Хоземариа Ескрива де Балагер, врстан познавалац историје и философије, иступио је са тезом да је Римокатоличка црква као универзална, позвана да ступи на историјску позорницу, као што је то чинила и у прошлости у критичним тренуцима.

Ескрива је рано напустио свој младалачки сан да постане архитекта и определио се за теологије и права. Свештенички чин примио је 1925. За папског прелата именован је 1947. године. Исте године постао је члан Римске теолошке академије (Pontificia Accademia Teologica Romana) и саветник Конгрегације за семинаре и универзитете.

Умро је у Риму 26.06.1975, а није сахрањен на гробљу, како је то уобичајено за свештена лица, него у луксузној грађевини «villa Tevere» у власништву «Opus Dei» смештеној у најлуксузнијем стамбеном насељу Рима. Папа Јован Павле II обавио је његову беатификацију, тј. проглашење за блаженог 17. маја 1982. Као дан оснивања организације «Opus Dei» у званичним актима наводи се 02.10.1928. Међутим, поједини католички писци смартају да се «Opus Dei» појавио тек 1940. Има основа за овај став; у периоду од 1928-1941. «Opus Dei»је прошао пут од пројекта без званичне потврде, до признања од стране цркве.

Трауматизованом становништву Шпаније након грађанског рата, Ескрива је понудио идеологију «националног католичанства», која је на том подручју имала дугу традицију. Њен темељ чини јединство етницитета и католичанства, јединство религије и политичког идентитета.

«Opus Dei» се не може сврстати ни у једну категорију претходно поменутих организација. Његова природа је особена и одиграла је различиту улогу у појединим периодима његове историје. Организација је мењала и свој правни статус, стратегију и тактику, проширивала је подручје делатности. Овде је реч о једном новом квалитету, споју политике и религије, о организацији са строго селективним чланством.

«Opus Dei» је свесрдно подржан од генерала Франка. Против нове организације појавио се отпор унутар Римокатоличке цркве, конкретно од стране језуитског реда. Оптуживали су Ескриву да ствара «јеретичку секту» повезану са масонеријом. Сукоб је достигао врхунац када се «Opus Dei» пробио на универзитета, који су били под контролом језуита.

Сукоб двеју радикалних, фундаменталистичких организација унутар Римокатоличке цркве, језуита и «Opus Dei», обеју лојалних Римској курији и франкистчком режиму изазвао је потрес, чије су последице и данас приметне. У католичкој литератури проблем се најчешће објашњава као спор око «демократизације». Разлике између ових двеју организација несумљиво постоје. Ескрива је преузео од Игнација Лојоле особено језуитско поимање духовности, али је унео у римокатоличко учење иновације које ће зa елиту и надолазеће време бити атрактивније. За разлику од језуита, који су продирали у најниже слојеве друштва, «Opus Dei» је оформљен као тајна, елитистичка организација. Постао је прототип «удруживања римокатоличке елите». Освојило је кључне позиције у шпанском друштву својим, пре свега, аристократским духом.

Идеолошки оквир организације Ескрива је поставио кроз 999 максима, објављених у књизи под насловом «El Camino» (Пут). У уводном делу Ескрива позива Шпанце да се врате некадашњој величини својих «светаца, мученика и својих хероја», а у максими 525 он наглашава: «Бити добар католик значи волети своју земљу и не устукнути у тој љубави ни пред ким». Оданост Христу поставља на исти ниво са оданошћу Шпанији. У максими 905 он наводи: «Бити одан Отаџбини, значи бити одан Христу».

Активност организације далеко је превазилазила религиозни оквир. «Opus Dei» је стекао значајну имовину и располагао је позамашним фондовима у разним банкама. Ескрива је сматрао да је сазрело време да и формално-правно реши положај организације. Обратио се 14.02.1941. мадридском бискупу Leonardo Eio Y Galay с молбом да одобри «Унију побожних лаика и свештених лица преданих Богу – Pios Union «. Својим писмом од 19.03.1941., на основу канона 708 «Codex Iurus Canonici», бискуп је изашао у сусрет захтаву Ескриве, чиме је «Opus Dei» стекао канонски признати статус.

Након напада Немачке на СССР, Ескрива је рат оснивачких сила објашњавао као крсташки поход против комунизма. На тој основи доћи ће до првих непосредних контаката руководећег тима организације «Opus Dei» и папе Пиа XII. Званична дипломатија Ватикана добила је свог историјског сапутника. Уз одобрење Конгрегације за веру, од 11.10.1943., а на основу Декрета који је потписао бискуп Мадрида, Ескрива је основао 08.12.1943. «Свештеничко друштво светог крста» као «претежно клерикално друштво оних који живе у заједници без завета». Међутим, оснивањем друштва дошло је до нових неспоразума и заоштравања односа унутар римокатличке цркве у Шпанији. Еструх и бројни други католички писци сматрају да је оснивањем Друштва светог крста, Ескрива желео да свештенство, које припада «Opus Dei» изузме испод компетенције бискупа одређене дијецезе и стави га под своју искључиву власт.

Генерал Франко свесрдно је потпомагао оснивање и делатност Свештеничког друштва, са уверењем да ће се тим путем ревитализовати религиозни живот у вишим друштвеним слојевима Шпаније. Преломну тачку у историји организације «Opus Dei» представља 1946. година, тада је од националне организације прерасла у интернационалну. Пун значај трансформације ове организације доћи ће до изражаја тек избором краковског бискупа војтиле за папу. Дотадашња званична квалификација «Opus Dei» као националне «Opus Dei unicum habet domicilium nationale»-напуштена је; уместо тога Ескрива излази са дефиницијом по којој је Opus Dei«израстао из универзалне димензије Римокатоличке цркве».

Ескрива је успоставио најтешње везе са папом Пием XII и стекао титулу «monsignor». Крајем 1946., централна канцеларија «Opus Dei», са свим особљем, пресељена је у Рим. Супротно својим проповедима о великим хришћанским врлинама као што су скромност, уздржаност итд., Ескрива је сместио седиште организације и своју личну резиденцију у луксузну вилу која ће носити назив «Eskriva-Villa Tevere», а која се налази у елитној четврти Рима, и нешто касније подизање организације на степен понтификалне институције, није случајност.Ескрива није крио своје планетарне амбиције; наступао је отворено у бескомпромисној борби за победу римокатолицизма у свету.

У годинама после Другог св. Рата, Ватикан је био стециште политичке емиграције из источноевропских земаља и из земаља Сила осовине. «Opus Dei» се без тешкоћа укључио у рад са емиграцијом.

Масовна емиграција, највећим делом у очајничком положају, идеално је послужила Ескриви за његову делатност, али и као одскочна даска за трансформацију «Opus Dei». С обзиром на активност која му је била поверена у Риму, претендовао је на посебан статус. Папа Пие XII пружио му је у том погледу пуну подршку.

Света столица издала је 02.02.1947. Апостолску конституцију под називом «Provida Mater Ecclesia» и чл. 1 одобрила стварање «секуларне институције свештеника и лаика, са циљем да се подигне хришћанска перфекција и потпуно вршење апостолата, да се исповеда јеванђеоска мудрост у секуларном животу». Након тога Конгрегација за веру изала је 24.02.1947. «Decretum laudis» (Похвални декрет).којим је успоставила Свештеничко друштво светог крста и «Opus Dei», краће названо «Opus Dei». Тим актом, који није прошао без унутрашњих борби у крилу Римске курије, сједињено је Свештеничко друштво и «Opus Dei» и оформљена је прва понтификална секуларна институција. Ескрива се тиме није задовољио; желео је специјалан статус за«Opus Dei». Папа је, на основу препоруке 12 кардинала и 26 надбискупа, декретом «Primum inter Institute Saecularia» дао канонску потврду за «Opus Dei» 16.06.1950., али је организација остала под контролом Конгрегације за веру.

Конгрегација за веру и сам папа Пие XII били су одлучно против публиковања документације која се односи на «Opus Dei». Организација «Opus Dei» обавијена је мистеријом, а «Отац» је претворен у фетиш. Положај организације у оквиру цркве за Ескриву није формално питање, него стање духа.

Ка и сва тајна друштва и «Opus Dei» има неколико категорија чланова. Првобитно су биле 3 категорије: нумерарији, облатес и супернумерарији. Уставом из 1950. уведена је четврта категорија коопераната, сарадника или само пријатеља. Први, најужи круг су нумерариј који имају највиши ранг. То могу постати само врхунски интелектуалци са универзитетским дипломама, било да је реч и свештеним лицима или лаицима. Разврстани су у секције, зависно од професионалне оријентације. Лаици-нумерарији су нежење и означавају се бројевима. Нумерарији живе у домовима, животом хришћанске породице, потпуно су предани «апостолском раду, уз даље обављање професионалног посла». Од њих се очекује да поседују «изузетну културу душе, како у погледу верских обавеза, тако и у црквеним и световним дисциплинама».

Нумерарији су предодређени за посебне, највише дужности управљања друштвом, али то чине иза сцене. Они чине нешто мање од 20% од укупог броја чланова. Женама нумераријима додељују се само помоћни послови. Жене су у сваком погледу дискриминисане и највише на шта могу претендовати је пожај секретарице.

Друга група чланаова «Opus Dei» звана «облатес», имају готово истоветне обавезе као и чланови из прве групе, али не живе у заједничким домовима, него остају у својим породицама и само повремено долазе на састанке у центре, где поред осталог похађају студије из филозофије и теологије. Они који остају нежењени могу примити свештенички чин, али ни тада не прекидају свој професионални рад, него стичу назив «радник свештеник». Они чине нешто више од 20% од укупног броја чланова.

Трећи групу чине супернумерарији, описани као придружени или допунски чланови. И они се морају придржавати режима који генерално важи за све чланове, али су само делимично укључени у рад и обавештени о њему, а припадају тзв. «припремним центрима». Чланови из ове групе чине око половину укупног чланства.

«Кооперанти» или «пријатељи» чине четвртину; они не улазе у круг чланова, чак не морају ни бити католици. Као то стоји записано у интерним правилима организације, њима се пружа могућност «да са члановимаподеле духовно богатство удружења». Укључују се најпре у социјално-хуманитарни рад, а затим се постепено поље њихове активности проширује у сферу политике. Тим путем придобијају се «природни савезници» у обављању посебних задатака. Број «коопераната» и «пријатеља» данас је десетоструко већи од чланова, што значи да се тај број приближава цифри од 1 милион.

Поједини католички писци наводе да пријем у чланство има уговорни карактер и да се заснива на пуној аутономији воље. Поступак укључења у чланство остварује се кроз 3 етапе: прва «припремна» отпочиње по одобрењу регионалног предводника«Opus Dei», који се назива «супериор». Кандидат се ставља на пробни рад. Друга етапа траје 5 година, у њој се кандидат укључује у чланство и преузима обавезе у одређено време. Кроз обе фазе врши се строга индоктринација, или како каже Кармен Тапиа «ломи се душа члана… Члан постаје прост робот у рукама организације». Уколико кандидат, по оцени супериора, постигне задовољавајуће стање «духа», подноси малбу за коначан пријем у чланство, што подразумева преузимање доживотне обавезе служења организацији. У трећој фази («Fidelitas») члан улази у уски круг нумерарија.

За регрутовање чланова изграђен је веома прецизан поступак. Школе, студентски домови, културни центри итд. које финансира или само помаже «Opus Dei», нејчешће су места где се одабиру кандидати. У новије време, укључени су и избеглички логори.. Регрутују се, по правилу, млади људи. Устав ове организације захтева да кандидат који се доживотно ангажује не буде млађи од 23 године. У пракси је стање другачије. Како то наводе бивше «нумерарије», регрутују се и малолетна деца у пубертету, потпуно несвесна и неспремна за оно на што се обавезују. Чин пријема у чланство праћен је верским ритуалом, али и ритуалом који се сусреће у неким другим тајним световним организацијама. Нпр. , члан који је последњи примљен у чланство носи црвену светиљку, коју симболично предаје новом члану. Кандидат затим полаже заклетву. Индоктринација се врши постепено, обазриво. Придобијање кандидата врши се позивањем у домове организације, који су данас раширени на свим континентима, кроз заједничку молитву, организовање разних приредаба на еухаристичким скуповима итд.

Зависно од интересе и узраста кандидата, организују се путовања, излети, учење страних језика, а у новије време и курсеви за овладавање компјутерима. Једном речју све што може интересовати младе људе. Приступање у чланство обавијено је најстрожом  конспиративношћу, о чему се не смеју обавестити, чак ни родитељи.

Молитва почиње падањем ничице, љубљењем пода, уз изговарање речи «Serviam», што значи служићу. Заједничка молитва, како констатује Кармен Тапиа, темељи се на «фантазији и имагинацији», а све то, сасвим природно води у фанатизам. Међутим, по речима Ескриве, медитација, «дубоко побожно размишљање» уз покајање, самооптуживање и повремено ношење «бича покоре» је пут посвећења. «Бич покоре» или покајнички појас је ланац са бодљикавим испупчењима са унутрашње стране. Самобичевање кандидата по голом телу, бар једанпут недељно, врши се уз речи : «Credo Sacra Regina».

Телесно обамирање или мортификација представља свакодневну обавезу, док се бичевање изводи само једанпут недељно. Фундаменталистичка оријентација организцаије «Opus Dei» најизраженија је у односу на обевезе чланова. Стандард «светости»по Ескриви подразумева:

1) «свету непомирљивост»,

2) «свету принуду» и

3) «свету дрскост».

Есркива је захтевао од чланова да буду ефикасни, али дискретни.

У начелу чланови могу «слободно» напустити удружење у сваком часу. У пракси то је болан поцес, често са тешким последицама. Стратегија одвраћања укључује уцене, застрашивања, изазивање осећаја кривице, што све води до фрустрација и психичког сламања личности.

«Opus Dei» је постављен на строгој хијерархијској основи и гвозденој дисциплини.

Седиште централног руководећег тела налази се у Риму и донедавно је био под контролом Конгрегације за веру. Регионална тела налазе се у појединим земљама, а постоје и локални или месни савети. Највиши орган «Opus Dei» је генерални председник или прелат, у чијим је рукама сконцентрисана сва власт. Изнад њега стоје Конгрегација и папа.

Генерални прелат остварује своју власт преко генералног савета, у чији састав улази: генерални секретар и његов помоћник, генерални прокуратор, 3 (три) заменика, префект за студије и генерални администратор коме су поверени послови из области финансија.

Генерални прокуратор је задужен за везу са Римском куријом. Генерални прелат може да консултује Генерални савет, када и колико то сматра за потребним. Седнице савета су тајне, а одлуке генералног прелата представљају се као «Божја воља», која се саопштава преко Генералног прелата и морају се беспоговорно извршавати.

Женски огранак организације има аналогну институционалну структуру, а руковођење је у целости у рукама свештеника. Жене не учествују ни у једном изборном поступку и имају знатно мања права него мушкарци. Генерални савет има разгранату мрежу помоћних тела и његов мандар траје 8 година. На сличан начин постављена је институционална структура на регионалном плану. Постоје коначно локални савети који руководе школама, студенским домовима и болницама које су под патронатом организације. Сви центри обавезни су да се строго придржавају директива Рима. Комуникација између центра и регионалних уреда обавља се путем курира, а не поштом. Римска курија негира тајност организације. Чак је и министар унутрашњих послова Италије Оскар Луиђи Скалфаро изјавио, односно био приморан да изјави, како Opus Dei«није сврстана у тајне организације».

Међутим, у пресуди федералног суда Швајцарске у Лозани, поводом спора који је огранак «Opus Dei» водио против листа «Tages Anzeiger»«Opus Dei» је дефинисан као «тајно друштво које делује методом прикривених акција». Тачно је да су позната имена центара организације, па и свештеника који њима руководе, али имена чланова и методе деловања остају под велом тајне.

«Opus Dei» је уз свестрану подршку папе Пиа XII проширио подручје деловања, повећао број чланова и продро у многе земље. Деловао је системом лобија и повезивања са утицајним круговима у земљи, зависно од ситуације, ангажовао је поједине члаове. Први контакти остваривани су, готово по правилу, преко хуманитарних, културних и уопште непрофитних организација. Њима је обично нуђена помоћ или суделовање у неком пројекту. Уз центре основане су школе различитих профила, струденски домови, културне и здравствене установе. Када су се појавиле критике на рачун политичког ангажовања «Opus Dei», Ескрива је, по већ уобичајеној пракси све негирао. Изашао је са тезом да у политици није ангажован «Opus Dei» него њени чланови као слободни грађани, што је у основи нетачно.

Своју прву школу «Opus Dei» је основао 1951. у близини града Билбао, што је оживело поновно спорење са језуитским редом. Наиме, у Билбау су језуити основали центар за високо школство, давне 1886. Већ наредне године, тј. 1952. «Opus Dei» основа у Памплони «Navara», генералне студије, које ће ускоро прерасти у Универзитет квалификован у понтификалном годишњаку као Католички универзитет. Имао је неколико оделења, од којих су два била најважнија: за журналистику и за «бизнис-менаџмент». У првој фази школовале су се личности предодређене за посебне функције, за везу са финансијским и пословним круговима у свету, али је убрзо прогам проширен. «Navara» је постала прототип за Католичке универзитете широм света. Неколико чланова «Opus Dei», било је задужено за образовање принца Хуана Карлоса, а историчар Ангел Лопез Амо био је именован за ментора будућег краља Шпаније.

На основу истраживања која су обавили економисти чланови организације «Opus Dei», изведен је закључак да технолошка револуција налаже повлачење са сцене старе конзервативне финансијске аристократије и њену замену динамичним «менаџерима»-технократама. На тој основи «Opus Dei» је формирао у Барселони 1958. Институт за више пословне студије; истовремено, у истом граду језуити су основали «Вишу административну школу за бизнис-менаџмент»

Мит о «Opus Dei» се ширио и о Ескриви као новом «пророку и исцелитељу». Теоретичари који су критички посматрали развој догађаја разрешили су овај чвор. По њима Ескрива није оригиналан. Његова фундаментална поставка о «посвећењу» секуларног професионализма , неприхватање пасивно «воље Господње», већ уместо тога тријумф као «службу Господњу», типично су протестантске категорије. Отуда закључак, да је Ескрива створио «прву протестантску секту унутар католичке цркве». По другима, Ескрива је преузео идеје Макса Вебера, везујући мистику професионализма за технократе.

.

Смиља Аврамов

Из књиге: „Opus Dei – Нови крсташки поход Ватикана“

Advertisements

Information

This entry was posted on 26. октобра 2012. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: