ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Шта не сме Србија?

Силно ме занима како у овим јесењим данима разговарају Тома и његове комшије док у Бајчетини поред котла пеку ракију или топе маст. Да ли им, док праве чварке, Тома говори да „Европа нема алтернативе“ или им прича оно што и целој Србији пре избора.

Шумадинци су разумни људи, знају да се против силе не може, искусили су да више кошта Слобино историјско „не“, или Борисова патолошка кооперативност, од разумне политике која увек има у виду српски интерес. После 100 дана владања чуде се, ћуте и не верују, колико Тома не сме, колико Србија не сме…

Србија не сме да направи радикалан заокрет на унутрашњем плану, кључни раскид са ужутелом политиком Демократске странке, Бориса и читаве његове екипе која је, водећи Србију путем понижења, неуважавања сопствених интереса и прихватања континуитета српске кривице још из доба комунизма, а сада под фирмом људских права и демократије, направила несагледиву штету.

После 100 дана, мање-више изгледа као да је Борисов дух још у здању у које се уселио Тома. И даље глорификујемо Европу, продајемо на ситно Космет и не мењамо ништа у стратешкој позицији Србије у односу на нове околности.

Србија не сме ултимативно да постави питање изгнанства из Хрватске позамашног дела свог народа, условљавајући будуће српско-хрватске односе повратком људи и отетог капитала, што од њих, што од српске привреде. Србија не сме отворено ни да постави питање геноцида, Јасеновца и логичног наставка тог процеса у деведесетим, макар и данас када је након Борисовог опроста Хрватска једном ногом у ЕУ.

Уместо тога, сведоци смо бесмисленог дипломатског надгорњавања на иницијативу из Банских двора о међусобним тужбама за геноцид. Поразно је ћутати на прозивке за геноцид од оних који у својој историји имају НДХ и скоро три четврт милиона српских, јеврејских и ромских жртава у Јасеновцу.

Србија не сме да подигне глас у заштити Срба у некада братској, а данас расрбљеној Црној Гори. Док се по шумама и горама Његошеве груде протерују српски језик и православни обичаји, а у Малом Иђошу деца већ уче црногорски језик, нема чак ни вербалне подршке из званичног Београда тамошњим Србима у њиховом ризичном покушају да не дозволе потпуно затирање свега у шта се некада клео владика Раде.

Србија не сме ни да покуша да са себе скине лажну и наметнуту хипотеку Сребренице. Многобројне чињенице утврђене у разним пројектима, од Каргановићевог до Хермановог, искристалисане у документарним филмским креацијама честитих норвешких или чешких аутора, нове изјаве сведока и недвосмислено утврђене чињенице о манипулацијама бројем и чак именима жртава, обавезују Србију.

Нити да негира нити да призна злочин, већ да се бори за пуну истину о њему, показујући тако одговорност према својој деци и генерацијама које долазе, како их историјска лаж о Сребреници не би бесконачно пратила.

Србија не сме да брине о својима у Хагу. Још мало па ће се навршити деценија како тамо, без икаквог правног основа чами Војислав Шешељ. Суђење лидерима босанских Срба Младићу и Караџићу, као пледоаје за товарење још једне оптужнице на леђа Србији, не узбуђује нову власт нити је стимулише да помажући њима покуша да помогне себи. И док се најодговорнији за протеривање Срба из Хрватске третирају као хероји и националне величине, Србија о својима, упркос богатству чињеница које им иду у прилог – ћути.

Србија не сме да постави питање статуса Срба у Словенији, не сме да помогне СПЦ да од Мађара затражи своја здања у центру Будимпеште, не сме да… И тако редом. Громада недефинисане, али деценијама грађене српске кривице, помогнута домаћом логистиком ничим спречаваног невладиног сектора, као да је заробила ум и акцију нових људи на власти. Или, можда све ово, ма колико било очигледно, није тачно.

Прошло је 100 дана, а ми још нисмо сигурни имамо ли испред себе кукавице, издајнике или нешто треће. И куда са њима иде Србија…

.

Радивоје Петровић

Извор: VESTIonline

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 17. новембра 2012. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: