ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Светска нарко-мафија и банке

У масмедијима је данас прилично популарна тема дроге. Један од аспеката тог проблема, о коме се највише говори, представља учествовање банака у „прању“ „прљавог“ новца који се добија од наркотрговине, и огромне провизије од тог посла.

anti-money-laundering

Банке и наркобизнис нису само партнери, већ представљају целину

Недавно се у «Guardian»-у (Велика Британија) појавио чланак «Global Banks Are the Financial Services Wing of the Drug Cartels»(1). Назив би могао да се преведе отприлике овако: „Међународне банке – одељење финансијске службе у нарко-картелима“. Чланак је врло интересантан, у њему је много корисних информација, али већ сам назив, како ја видим, садржи „искривљеност“: у алијанси оних који се баве нарко-бизнисом и банкара ови други су приказани као да у њој имају пасивну улогу, као да играју улогу потчињених.

Из такве представе о вези између нарко-бизниса и банака обично се прави следећи закључак: да, банке су криве за „прање“ „прљавог“ новца, оне су саучесници, али не и главни учесници у тој прљавој работи. Као, за борбу против епидемије куге која се назива „наркоманија“ држава мора главне снаге да усмери на борбу са нарко-бизнисом, а борба са „саучесницима“, тј. банкама, може да се води успут.

У стварном животу није тако. Тачно је да све државе и међународне организације у центар пажње стављају нарко-мафију. Под називом „нарко-мафија“ је општеприхваћено да се подразумевају групе за организовани криминал које се баве производњом свих врста дроге, њеном прерадом, складиштењем, транспортом, трговином на велико и трговином на мало. Такве групе се често називају нарко-картели. За борбу са нарко-мафијом државе данас троше баснослован новац. Године 1972. када је председник Ричард Никсон објавио рат наркоманима, трошкови из федералног буџета САД у ту сврху су износили 110 милиона долара. А већ за 2013. финансијску годину на програме за борбу са наркотицима администрација председника Барака Обаме издвојила је скоро 26 милијарди долара САД, што је 1,6% више од издвајања у претходној финансијској години. И то уколико се не рачунају милијарде долара које се издвајају за реализацију наведених програма на нивоу власти појединачних држава. Детаљно дешифровање буџетских налога показује да се банке у тим програмима налазе „ван кадра“. Подразумева се да борбом са „прањем“ „прљавог“ новца, добијеног нарко-бизнисом, треба да се баве органи за надзор банака, тј. пре свих Систем федералних резерви САД који не само да није у саставу органа извршне власти САД, већ једноставно представља приватну корпорацију.

Због таквог „искривљавања“ добијамо следећу слику. Према подацима које даје директор Федералне службе Руске Федерације за контролу промета наркотика (ФСКН), генерал Виктор Иванов, државне службе за борбу са незаконитим прометом наркотика, од дроге која се испоручује тржишту просечно у свету се одузме 10 – 15 процената. Истовремено, од укупне количине новца која се у свету обрће, на новац који се добија од трговине дрогом („нарко-новац“) долази највише 0,5%(2).

Фактички, срастање крупног банкарског капитала и нарко-мафије (нарко-картелима, нарко-синдикатима) у њеном класичном схватању, до кога је одавно дошло, данас је већ завршено. Већ је немогуће да се повуче граница између светских банака и нарко-картела. Баш као што је немогуће да се повуче граница између „прљавог“ и „чистог“ новца. Јер значајан део такозваног чистог новца такође има порекло у дроги. Зато је алијансу банака и нарко-картела најтачније одредити као „нарко-банкарску мафију“ или „нарко-банкарски бизнис“. Тај нови транснационални савез стиче заиста неограничене могућности за утицај на целокупан живот савременог друштва – утицај на економију (индустрију, пољопривреду, остале секторе реалне економије и услуга), на науку, образовање, културу, унутрашњу и спољну економију. А модел друштвеног уређења већине земаља у свету данас – то је невиђен до сада стадијум развоја капитализма, односно – нарко-банкарски капитализам…

Хијерархија савремене нарко-мафије

Нарко-мафија у широком смислу речи има три нивоа.

Први (најнижи) ниво – групе које су на самом почетку и на самом крају ланца кретања дроге:

а.групе које се баве организацијом производње (гајења и примарне прераде) дроге и њене куповине од произвођача;

б.групе које се баве довођењем дроге до крајњег потрошача (трговина на мало).

Други (средњи) ниво – групе које послују са крупним партијама дроге. Оне се баве завршном прерадом дроге, њеним паковањем, складиштењем, транспортом (између осталог и транс-граничним), организовањем трговине на велико. Управо је групе тог нивоа општеприхваћено називати нарко-картелима и нарко-синдикатима, а њихове руководиоце – нарко-босовима.

Шта је то нарко-картел? Стручњак за организовани криминал М.Глени пише: „Картел је холдинг-компанија, агломерација ситних и еластичних мафиозних група које поседују овај или онај део учешћа у привреди и за разлику од популарних представа о картелима… врло је децентрализован“(3).

У прошлом веку су се најкрупнији нарко-картели налазили у Колумбији. Најпознатији међу њима су картели Кали и Меделин (према називима колумбијских градова). Да би се схватиле сразмере пословања нарко-картела навешћемо информацију о картелу Кали, коју је у своје време припремила америчка Управа за борбу са наркотицима и која се односи на деведесете године 20.века: „Годишња добит мафије Калија се процењује између 4 и 8 милијарди долара; та организација ради као одлично уређен бизнис, у коме вође мафије Калија доносе одлуке… за Колумбију и Сједињене Државе. Они управљају својим међународним предузећем преко сложеног система телефона, факсева, пејџера и рачунара, располажући сопственом обавештајном мрежом која може да се „трка“ са обавештајним системима већине земаља у развоју. Нарко-босови Калија контролишу аеродром Калија, мрежу таксија и телефонску компанију. Они знају ко је у Кали допутовао и ко из њега одлази, ко је разговарао са полицијом и ко је сарађивао са америчким надлештвима за правни ред“(4).

Треба да се обрати пажња на чињеницу да групама за нарко-бизнис (типа оне која је у Калију) не одговара сасвим назив „нарко-картел“. Термин „нарко-картел“ пре може да важи за споразуме које закључује неколико таквих група. Споразуми се пре свега односе на поделу тржишта за промет „робе“. Већ поменуте колумбијске групације су се договарале о подели тржишта за промет марихуане и кокаина у Сједињеним Државама. Групација из Калија је, конкретно, у складу са тим споразумима, добила тржиште Њујорка(5).

Групе које се баве нарко-бизнисом, типа картела из Калија или Меделина, тачније је називати нарко-синдикати. У економској и правној литератури је створена дефиниција синдиката као удружења формално независних предузећа који се баве истим трговинским послом. У Колумбији, Мексику, Авганистану, земљама „Златног троугла“, Јужној Африци и другим делују групе које организују гајење и прераду дроге. Направљену „робу“ предају за продају општем одељењу које врши испоруке „робе“ на велико. Очигледан је класичан облик синдиката. А неколико синдиката закључује картелски уговор о подели тржишта за промет. Свака велика земља (САД, Велика Британија, Немачка, Француска и др.) – то је позамашно тржиште дроге, на коме делује неколико синдиката који се договарају о подели самог тржишта. „Глава“ синдиката је у земљи продаје, а „реп“ – у земљи, у којој се „роба“ производи. На пример, главне руководиоце авганистанских нарко-синдиката треба тражити хиљадама километара од авганистанских поља са опијумом – у Турској, европским земљама, Америци. Практично сви нарко-синдикати су транснационалне организације.

Данас су се центри и трафикинг нарко-трговине јако променили, уколико бисмо их упоредили са прошлим веком. Главне улоге су у 21.веку преузеле групе нарко-мафије у Мексику (кокаин) и Авганистану (опијум и хероин). Мада групе закључују и казнене споразуме о деоби тржишта за промет, ти споразуми се стално крше. Почиње борба за поновну деобу тржишта која се претвара у прави рат(6).

Трећи (највиши) ниво – групе које немају непосредног додира са „робом“.

Основне институције, које припадају трећем, највишем нивоу у организацији савремене нарко-мафије, представљају банке, специјалне службе, масовни медији. Сви они имају легални статус. О банкама и специјалним тужбама посебно ће се доцније говорити. Осим њих, у трећи ниво спадају и представници законодавне, судске власти, низа најбитнијих надлештава извршне власти. Наведене институције и лица чине густо исплетену мрежу. Она иде ван граница појединачних држава, и тако формира светску мрежу. Формирање светске нарко-мафиозне мреже су јако помогли процеси либерализације у међународном преносу роба, људи, капитала, информација – управо оно, што је од друге половине 90-их година почело да се назива глобализација, а што је започето пре три – четири деценије. У ствари, нарко-мафија може да се прикаже као светска нарко-корпорација која у многим земљама има своје делове и филијале.

На трећем (највишем) нивоу се решавају стратешки задаци, као што су:

а. „Прање“ готовине која се добија продајом „робе“;

б. Расподела доходка, добијеног од продаје „робе“, по различитим секторима економије;

в. Обезбеђење начина за „прикривање“ текућих операција нарко-мафије на првом, поготово другом нивоу;

г. Стварање повољних услова за ширење нарко-бизниса по појединим земљама.

Ко води светску нарко-мафију?

И тако, светска нарко-мафија се састоји из три хијерархијска нивоа. На трећем (највишем) нивоу се решавају стратешки задации то:

а. „Прање“ готовине која се добија продајом „робе“;

б. Расподела прихода који се добија продајом „робе“ по различитим секторима економије;

в. Обезбеђење начина да се текуће операције нарко-мафије „прикрију“ на првом, поготово другом нивоу;

г. Стварање повољних услова за ширење нарко-бизниса по појединим земљама.

Светска нарко-мафија: стратешки задаци и њени прави домаћини

Како се решавају први и други задатак говорићемо нешто доцније. Што се тиче трећег – („прикривање“ операција нарко-мафије) – за њено решавање се користе методе као што су:

· Подмићивање државних чиновника који треба да се боре против нарко-мафије (полиција, службе за борбу са илегалним прометом наркотика, пограничне и царинске службе и сл.);

· Убацивање својих људи у одговарајуће државне институције;

· Испоручивање оружја нарко-картелима (тј. групама са другог нивоа), и т.д.

У оквиру трећег задатка (в) могу да се врше и акције тако што ће се бранити тржиште за продају дроге од конкурената у том послу. Како констатују експерти, државне службе прво успевају да пронађу партије „робе“ управо нових група које тек покушавају да се стабилизују на тржишту. Тржиште за продају на велико је олигополистичко, улазак нових учесника је забрањен или је, што је могуће више, отежан.
Четврти задатак (г) предвиђа врло широк круг деловања:

-лобирање за све законе који олакшавају промет наркотика (све до потпуне легализације њиховог коришћења);

-пропаганда наркотика преко средстава за масовно информисање;

-укидање свих ограничења у вези са кретањем робе, новца и људи међу појединачним државама (под видом либерализације међународне трговине и кретања капитала);

-инсистирање на формирању оф-шор центара (како би се олакшало прање новца од продаје дроге);

-организовање политичког, економског и војног притиска на државе које покушавају да организују ефикасну борбу против нарко-бизниса (такав притисак се често води прикривено, као „борба са тероризмом“) и сл.

Одличан пример како се стварају повољни услови за ширење нарко-бизниса у поједине земље био је упад НАТО-а у Авганистан 2001.године – као – ради „борбе са међународним тероризмом“, а у ствари ради организовања што шире производње наркотика (опијума, хероина). Ако је покрет талибана значајно смањио површине под маком на територији Авганистана, резултат боравка интервентских јединица у Авганистану је било повећање производње наркотика, и то десетинама пута, и претварање Авганистана у најкрупнијег произвођача хероина на свету… неки аналитичари чак претпостављају да су „терористички напади“ 11.09.2001.године били испланирани, и то пре свега како би се дало „зелено светло“ наглом проширењу нарко-бизниса у читавом свету, под заштитом оружаних снага Западне коалиције.

Међу државама које се данас ефикасно боре са ширењем наркотика налази се и Иран. Он не само да преусмерава ширење наркотика у земљи, већ се и активно бори са нарко-трафикингом који иде преко његове територије из Авганистана и других земаља Азије у Европу. И то није последњи разлог због кога САД јача атмосферу напрегнутости око Ирана.

*     *     *

Трећи ниво светске нарко-мафије није хоризонтална мрежна организација, већ управа врло уске групе људи. Њих можемо назвати светска олигархија. Један од најауторитетнијих истраживача светске нарко-мафије Џон Коулман их условно назива „Комитет тристотине“, у коме су крунисане главе, банкари, државници и политичари, и то – њихов „цвет“.

Он пише: „Од Колумбије до Мајамија, од „Златног троугла“ до „Златног полумесеца“, од Хонг-Конга до Њујорка, од Боготе до Франкфурта трговина наркотицима, посебно трговина хероином, представља крупан бизнис, и њега попуно, од највишег до најнижег, контролише неколико „недодирљивих“ породица у свету, и свака таква породица има, најмање једног члана у Комитету 300. Нарко-трговина – то није ситна трговина на ћошку улице. То је бизнис за који је, како би се све одвијало глатко и без препрека, потребан и велики новац, и стручњаци. Све то у пуној мери гарантује добро разрађен механизам, који се налази под контролом Комитета 300“(7) . Услов за непрекидно функционисање наведеног „механизма“ представља чињеница да скоро у свим земљама на свету нарко-мафија има покровитеље у највишим ешалонима власти: „То је огромна империја која тргује само хероином и кокаином. У свакој земљи њоме се управља са самог врха државе“.(8) Мада у чланове Комитета 300 спадају или раде за њих највеће банке, компаније за осигурање, нафтне и друге корпорације, велике робне куће и остала предузећа, светска нарко-корпорација представља њихову главну активу: „У стварности – данас је то највеће самостално предузеће на свету, јаче од свих осталих“(9) . Та нарко-корпорација је почела да се ствара још у 18.веку и она постоји и сада.

Трговина наркотицима дозвољава да Комитет-300 решава задатке као што су:

1. Пријем новца којим могу да се поткупљују политичари, државни радници, војна лица, представници масмедија и други „потребни“ људи;

2. Ефикасно управљање свешћу и понашањем људи помоћу наркотика;

3. Смањење бројности становништва на земљи до потребног нивоа.

Још једном да подвучемо да најбитнију институцију трећег нивоа представља ју банке. Домаћини највећих банки су чланови „Комитета триста“.

Из историје спајања банака и нарко-картела

Спајање банака и група које се баве трговином наркотицима је почело давно, отприлике још пре четири стотине година. У Енглеској је то била алијанса Британске Ост-индске компаније (БОИК), која је имала краљевску дозволу за трговину опијумом у Индији и другим колонијама Круне и првих енглеских банака. Међу њима – Банке Енглеске, Банке Беринга, доцније Лондонске банке Н.Ротшилда и других.

Други светски рат је у великој мери компликовао могућности нарко-мафије. Средином 20.века дошло до растурања Британског колонијалног система, активизирани су национално-ослободилачки покрети у земљама „трећег“ света, што је компликовало до тада већ сређену међународну трговину наркотицима. У социјалистичкој Кини је нанет удар нарко-трговини (која је до тада у њој цветала преко два века). Економску и финансијску размену између земаља задржавале су огромне баријере које су се појавиле још у време економске кризе и депресије 1930-х година. Најзад, земље социјалистичког лагера су практично у потпуности ликвидирале наркоманију на својим територијама.

Истина, на западној земљиној полулопти (Северна и Јужна Америка) нарко-мафија није претрпела неке битне губитке. Тамо су се банке активно бавиле „услугама“ „прања“ новца од нарко-бизниса. На пример, 1950.године се прочуло да су америчка банка Морганових („Морган гаранти траст“) и банка Рокфелерових („Чејз Манхатан банк“) директно учествовале у легализацији најјачих међународних нарко-синдиката чији су центри у Калију и Меделину(10). Истовремено, комплетан банкарски систем је у то време чак и на западној полулопти могао да функционише без ослањања на нарко-бизнис.

Почетком 2012.године бивши заменик Генералног секретара ОУН и истовремено бивши директор Управе за наркотике и криминалитет Антонио Коста је у интервјуу говорио о основним етапама формирања алијансе банака и нарко-мафије у послератном периоду (четири етапе)(11).

По његовом мишљењу, алијанса банака и нарко-мафије је почела да се ствара 60-х – 70-х година 20. века (прва етапа). А.Коста је писао: „У то време мафиозне групе су у рукама имале велики новац у готовом, истина, не тако велики као сада, јер међународни криминалитет није још био достигао такве сразмере, као сада. То се углавном односи на италијанску, северноамеричку и низ других злочиначких групација, у које је увучен уски круг криминалних елемената“.

Друга етапа, по А.Кости, је почела крајем 70-их и почетком 80-х година 20.века: „Затим је, заједно са све бржим отварањем граница, ширењем веза и бизниса, крајем 70-их – почетком 80-их организовани криминал који је дотле пустио коренове и ван граница Италије, почео да користи банкарски систем за дозначавање и премештање новчаних средстава по читавом свету.“

Треба да констатујемо да у то време, када је у САД свом снагом почела да ради „ковница“ новца (после демонтаже Бретон-Вудског девизног система), почела је либерализација међународног кретања новца (скидање ограничења на трансгранично премештање капитала у многим земљама Запада), бурно је почело да расте светско финансијско тржиште, формиране су оф-шор компаније у различитим деловима света. Држава је почела да се „извлачи“ из економије („тачеризам“ у Великој Британији, „реганомика“ у САД). Све то је олакшало организованој злочиначкојделатности (између осталог и нарко-картелима) да формира своју међународну финансијску мрежу.

Трећа етапа. А.Коста је повезује са формирањем међународног система за предухитравање прања прљавог новца. Сразмере прања прљавог новца су почеле да угрожавају унутрашњу стабилност земаља на Западу. Посебну улогу при том он даје формирању нове институције – Financial Action Task Force (FATF – групе за израду финансијских мера за борбу са прањем новца). А.Коста констатује да су у то време могли да се добију видљиви успеси у борби са прањем новца нарко-мафије: „Пошто је поседовала специјална овлашћења, FATF је приступила активном раду… као резултат, прање криминалног новца преко банкарског система је битно смањено“. Та етапа у шеми А.Косте се односи на деведесете године 20.века.

Истина, не могу баш сасвим да се сложим да су 90-е године представљале период успешне офанзиве на светску мафију. Локални успеси су стварно постојали; многе земље које су спадале у зону „златне милијарде“ (земље-чланице Организације за економску сарадњу и развој) су баш у то време доносиле законе о борби са „прањем“ новца(12)„Прање“ нарко-новца у неким земљама Запада се стварно смањило, али су се истовремено центри за „прање“ преместили у земље трећег света, појавили су се нови оф-шори, а у бившим земљама социјализма власти су почеле да активно демонтирају системе државне контроле унутрашњих и међународних финансијских токова.

Не треба да се заборави да деведесете године представљају врхунац такозване „глобализације“. Иза те речи се крила потпуна либерализација трговинских и финансијских веза земаља, отварање сопствених граница за робе, новац, информације и људе. Важан корак у глобализацији је постало оснивање Светске трговинске организације, 1995.године (СТО) која је добила дозволе да потпуно демонтира државне границе. Да ли желите да сазнате какве су последице те глобализације? Сарадници Интерпола одговарају кратко: „Све што је добро за слободну трговину – добро је и за криминалце“(13). Стручњак за организовани криминал М.Глени у својој књизи „Владике из сенке: ко управља светом“ покушава да саопшти главну мисао: уједињено светско тржиште је невероватно ојачало криминал“. Крајем 80-х година, – пише, – Запад је предузео либерализацију својих финансијских тржишта… укинут је један од најважнијих прерогатива националне државе – суверена контрола на улазне и излазне финансијске токове. Могуће је да су корпорације још и чувале симболичне везе са овом или оном земљом, и да су имале омиљена места за дирекције, али су сада тежиле да буду присутне и да се укорене свуда, где год је то било корисно. И глобализација се залауфала. У међународном криминалном подземљу почеле су да пуцају флаше шампањца које су управо отваране… Брзи раст организованог криминала… испоставило се да је нераскидиво везан за глобализацију, – па су се управо ту, у огромним резервоарима међународног банкарског система мешале ликвидне активе корпоративног света и организованог криминала (подвукао В.К.)(14)

И још једна изузетно важна околност. М.Глени пише: „Док се америчко тржиште кокаина приближавало тачки пресићености, дошло је до слома Совјетског Савеза, и његов пад је за колумбијске картеле постао дар са неба. Изненада се отворила могућност за процват европског тржишта и нове путеве којима ће се оно хранити“(15).

Последња етапа спајања

Четврта етапа спајања банака и нарко-картела је почела отприлике пре десетак година, а карактерише се све јачом и претећом алијансом банака и нарко-мафије у међународним сразмерама, тако да су претходни успеси националних власти и међународних организација у борби са прањем прљавог новца сведени на ништа. А.Коста пише: „Пре неколико година (2002. – 2003.) дошло је до првог таласа кризе и банкарски систем, који се у резултату глобализације невероватно разрастао, поново је постао отворен за криминалне елементе. Контрола прања новца, која је деведесетих година ефикасно вршена у Европи и СевернојАмерици, је приметно ослабила због јурисдикције многих зона оф-шора, која је била много мање развијена. То је довело до стварања новог циклуса продора новца од криминала“. Даље А.Коста наводи пример америчке банке Ваковија која је за четири године успела да опере скоро 400 милијарди долара. Светска финансијска криза, како је констатовао А.Коста, довела је до јачања консолидације банака и нарко-картела: „Финансијска криза 2008.године је поразила цео трансатлански банкарски сектор. Неликвидност, уједињена са банкарском кризом, са немањем добре воље код банака да једне другима позајмљују новац и т.д. за злочиначке структуре представља изузетну могућност, и оне су добиле огромну финансијску власт захваљујући новцу који није могао да се опере преко банкарског система претходних година. 2008. – 2011.године потребе у готовом новцу у банкарском сектору и ликвидност организованог криминала су дале невероватно повољну могућност за продирање организованог криминала у банкарски сектор“.

Говорећи о спајању нарко-картела и банака треба констатовати да је то узајамни процес . Банке светског значаја траже нарко-новац по читавом свету, нудећи нарко-босовима своје „услуге“ прања „прљавог“ новца и њихово смештање у „бели“ економски сектор. Нарко-картели који прорађују и спроводе своју инвестициону политику, као приоритетну сферу инвестиција разматрају банкарски сектор. Ми смо већ као пример нарко-картела помињали колумбијску групу из Калија. Миша Глени о тој групи пише: „Прва област, у коју је одлучио да инвестира картел Кали, су биле банке. 1974.године Картел је формирао и своју сопствену банку – El Banco de los Trabajadores („Банку трудбеника“) и почео је да откупљује учешће у банкама по читавој Централној и Јужној Америци које су већ имале тесне везе са банкама Њујорка и Мајамија, између осталог и у Manufacturer Hannover и Chase Manhattan»(16).

.

Валентин Катасонов

Извор: Фонд стратешке културе

___________________________________________

(1) «Guardian», 21.07.2012.

(2) Планетарни нарко-токови као главни фактор све јаче (прогресивне) глобалне финансијско-економске кризе. Тезе извештаја ФСКН В.П.Иванова, који је 18.11.2011.г. прочитан у Вашингтону (САД) //Сајт Федералне службе Руске Федерације за контролу промета наркотика.

(3) Миша Глени. Владике из сенке: ко управља светом – изд. Москва, Ексмо: Алгоритм 2020г., стр.336 (Теневые владыки: кто управляет миром).

(4) Исто, стр. 333

(5) Исто,332

(6) Конкретно, у Мексику више од десет година без прекида се води рат између различитих нарко-група (нарко-картела) који је у последње време прерастао у прави грађански рат. Број жртава таквог рата је већ скоро 50.000 људи (Погл. В.Катасонов. улазак Русије у Светску трговинску организацију: настављање наркотизације земље.09.08.2012//Сајт «Движение за возрождение отечественной науки» // za-nauku.ru)

(7) Џон коулман. Хијерархија завереника:Комитет тристотине. Превод с енгл. _ Москва (Джон Коулман. Иерархия заговорщиков: Комитет Трехсот. Пер. с англ. – М.: «Древнее и современное», 2011, с. 341.)

(8) Исто, стр. 341 – 342

(9) Исто, стр. 342

(10) Е.Сатон: Власт долара (Э. Саттон. Власть доллара. М.: «Русская идея», 2003, с.159.)

(11) Енглеска верзија интервјуа Антонија Косте за интернет-издање Executive Intelligence Review:http://www.larouchepub.com/eiw/public/2012/2012_10-19/2012-17/pdf/0915_3917.pdf.

(12) Једина земља која је још до 1990.године имала законоидавство „против прања“ је била САД.

(13) Г.-П.Мартин, Х.Шуман, Зпадна глобализација. Напад на процват и демократију. Превод са немачког (Г.-П. Мартин, Х. Шуманн. Западня глобализации. Атака на процветание и демократию. Пер. с нем. – М.: Альпина, 2001, с. 273.)

(14) Миша Гленни. Теневые владыки: кто управляет миром. – М.: Эксмо: Алгоритм, 2010, с. 237.

(15) Исто, стр. 335

(16) Исто, стр. 334

Подаци

This entry was posted on 13. децембра 2012. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: