ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Дух Антихристов и његове претече

Учење о Антихристу улазило је у првобитну апостолску благовест, како се види из друге главе Друге посланице Светога Апостола Павла Солуњанима. Након што је у трећем и четвртом стиху навео Антихристове особине, Св. Апостол даље пише Солуњанима : Не памтите ли да сам вам ово казивао још кад сам био код вас? (пети стих). Не може се не сматрати веома значајним то што свети Апостол Павле током свога кратког боравка у Солуну не само да није ћутке прешао преко учења о Антихристу, као преко нечега од мањег значаја, него је нашао за важно да га подробно изложи. У овој својој посланици он само понавља оно што им је раније усмено изложио.

Због чега је толико важно познавати то учење?

Због тога што, како нас опомињу Свети Оци, ко пренебрегне то учење, сматрајући га неважним за хришћанство, неће препозанти Антихриста и поклониће му се.

Да, могуће је. Ево како о томе говори епископ Игњатије Брјанчањинив који је сабрао на једно место све шта су о Антихристу рекли стари Свети Оци:

„Антихрист ће се назвати проповедником и обновитељем истинског богопознања – они који не разумеју хришћанство видеће у њему представника и поборника истинске религије и присајединиће му се. Антихрист ће се представљати као кротак, милостив, испуњен љубављу и сваком врлином: као таквогапризанће га и покорити му се због узвишене добродетељности они који палу људску природу признају за праву. Антихрист ће човечанству понудити највеће земно благостање, почасти, богатство, раскош, плотске насладе –искатељи земног примиће Антихриста и назваће га својим господарем. Приказаће Антихрист пред човечанством невиђена чуда, слична онима из бесрамних позоришних представа, изазиваће страх чудесима својим, повлађујући плотском мудровању и сујеверју и доводиће у недоумицу човекову ученост: сви људи, који се руководе светлошћу своје пале природе и који су се одвикли од тога да их води Божја светлост, покориће се прелеснику“ (4 том, стр. 297 ). Антихриста ће са усхићењем примити одступници од хришћанства, али највеће пажње и плача достојно је, како примећују Свети Оци, то што ће и сами изабраници бити двоје-душни у вези са Антихристовом личношћу – толико ће вешто он умети да сакрије од туђих очију сатанско зло које се у њему угнездило.

„Противници Антихристови сматраће се непријатељима друштвене добробити и поретка, подвргнуће се сакривеном и отвореном гоњењу, мучењу и казнама. Сви који одбију да се поклоне Антихристу, доспеће у веома тежак положај: њихон мали број показаће се ништавним пред целим човечанством и до њиховога мишљења савршено нико неће држати- општи презир, мржња, клевета, тлачење и насилна смрт постаће њихов удео“ (исто).

Благочестиви читаоче, не налазиш ли да ова слика у извесној мери наликује ономе што се данас догађа у свету?

Да! Али где је Антихрист? Зар је већ стигао?

Самога Антихриста ми још не видимо, али дух његов јавља се и почиње да господари светом. Многобројне претече Антихристве са огромном енергијом припремају његов долазак, његов тријумф и зацарење над човечанством. Да би хришћански део човечанства прихватио Антихриста, потребне су, разуме се, веома дуготрајне и брижљиве припреме. Оне се са растућим интензитетом спроведе све од апостолских времена. Тако је још Свети Апостом Јован Богослов писао у својој Првој саборној посланици : Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, то је дух Антихриста за кога сте чули да долази и сада је већ у свету (4,3). Ко је лажљивац, ако не онај који пориче да је Исус – Христос? Тај је антихрист који одриче Оца и Сина“ (2,22) И коначно: чусте да Антихрист долази и сада су се појавили многи антихристи (2,18). Учени тумач Светога Писме епископ Михаил примећује да у грчкомизворнику име „Антихрист“ стоји са одређеним чланом, који издваја то име као име познате и одређене личности, док други „антихристи“ не стоје са одређеним чланом, те се, као „многи“, разликују од њега. Ови „многи антихристи“ тек су претече онога Антихриста који ће се појавити уочи Другог Доласка Христова и краја света; они су попут „предобраза“ (сенки) свога- конкретног долазећег Антихриста. Они су носиоци духа антихристовог и њихов задатак је да припреме услове за његов долазак у свет.

Управо ове „претече“ Антихристове и руководе оним светским процесом који је свети Апостол Павле назвао отпадништвом (2. Сол. 2,3). Суштина овога процеса је у све већем удаљавању хришћанскога човечанства од изворног, неисквареног еванђељског учења и у замени еванђелских завета другим идеалима. Погубност тих идеала које човечанству нуде „претече“ Антихристове састоје се у томе што се они неки пут чине прихватљивим за хришћане, сагласним са Хришћанством, а у ствари су му дубоко противни, будући да повлађују људским страстима и похотама и утврђују човекову природу у њеној палости.

Може ли се тај процес отпадништва препознати у историји и у животу?

И може и треба! Потребно је стога да човек заштити и себе и ближње, како не би био увучен у овај процес, и како не би био заражен духом антихристовим који је све присутнији у свету.

Ђаво, разуме се, није могао да се помири са појавом хришћанства у свету и зато видимо где „дух антихристов“ дејствује у хришћанском човечанству још од апостолских времена. Прве претече Антихриста били су Симон маг, николаити и други са којима су морали да се боре Свети Апостоли. Потом „гностици“ и гомиле сваковрсних јеретика, са којима су се током векова борили Свети Оци и учитељи Цркве. У првих десет векова хришћанске епохе дух изворне вере и благочешћа још је био толико силан међу хришћанима да је сваки пут светковао блиставу победу над „духом антихриста“ и Црква Христова, без обзира на сва искушења која су је сустизала, увек је торжествовала над својим непријатељима.

Али око средине 11. века тај се дух толико осилио на Западу, да је успео да од јединства са Васељенском Црквом отргне читаву половину хришћанскога човечанства. Резултат тога била је појава папизма са његовим различитим одступањима од истинског хришћанског учења о вери и благочешћу – са новоизмишљеним догматима, исквареним моралом, индуленцијама, „светом инквизицијом“ и сличним изопачењима.

То је била прва велика победа коју су извојевале претече Антихристове.

За њом су убрзо следиле друге.

Да би потпуно искоренио хришћанство, исти тај дух Антихриста је током средње века из крила папизма, који се отргао ид истинске православне вере, изродио покрете који су већ потпуно противни хришћанству – ничим обуздано слободоумље, хуманизам, који је самога човека поставио на место Божје, и, коначно, атеизам односно потпуно безбожје. Ови покрети нису или без великога утицаја на раскол који се током 16. века догодио унутар саме папске организације, добивши назив „протестантизам“, и који је узео на себе да наводно „реформише“ Цркву, отишавши, у стварности, још даље на путу отпадништва и одбацивши саму суштину Цркве.

Протестантизам је са своје стране почео све више да се распада на секте од којих су многе данас отишле толико далеко од хришћанства, да су одбациле и његове главне догмате, па чак и веру у Божанство Утемелитеља хришћанства, Господа Исуса Христа. Тај непрестани процес ницања секти, веома фанатичних и мрачних, ни данас се не обуставља. Веома је симптоматично то како се дух антихриста откривено пројаављује у свим тим сектама. Ако не све, а оно већина њих много говори о Другом Доласку Христовом, чека га са великим нестрпљењем и еуфоријом (на пример, адвентисти), али прећуткује претходни Антихристов долазак или тврди да је Антихрист већ ту у личности римског папе. Карактеристична је у том смислу и недавно одржана Еванстонска конференција коју су организовали протестанти и секташи и која је проте-кла под слоганом: „Христос је нада света“. Веома много говорило се на тој конференцији о Другом Доласку Христовом и о томе колико то добра обећава човечанству на земљи (!?), али- ни речи о Антихристу! Не наводи ли то природно на помисао да протестанте и секташе њихове вође постепено припремају нато да приме Антихриста, када се појави, уместо Самога Христа?

Истовремено, на Западу се појављује и упорно се пропагирају већ отворено антихришћанска учења материјализма, социјализма, марксизма и комунизма и све више распињу своје мреже друштвено-политичке организације мрачног сатанизстичког култа. Дејствујући сасвим онако како ће дејствовати сам Антихрист, „са адским лукавством и лицемерјем“ (по речима епископа Игњатија), главе тих организација, те истинске „лисице у срцу и вукови у души“ ( како их је назвао преп. Нил Мириточиви Атонски), поступно ће освајати у свету не само друштвену и политичку, него и власт над верским животом људи, усмеравајући све ка једном циљу- стварању повољних услова да човечанство прими Антихриста и поклони му се као своме цару и богу.

Главну препреку на путу постизања тога циља представљала је Православна Русија – једини моћни бедем истинске православне вере у свету – са својим Господарем, државним заштитником и Покровитељем целе Православне Цркве. Током више од два века претече Антихристове систематски и упорно радиле су на томе да се од православне руске царевине начини безбожни Савез Совјетских Социјалистичких Република. Када је то постигнуто, окренули су уништењу саме Православне Цркве, делајући истовремено у два смера: започевши са страшним и нечувеним прогонима који готово да су превазилазили гоњења из првих векова хришћанства, и радећи на унутарњем разарању уз помоћ „живе цркве“ и обновљенства, и на стварању сваковрсних либералних идејних новотарија у духу протесрантизма. Коначно, у већини православхих држава остаци преживелих помесних цркава постали су жалосна оруђа богоборне власти. Обилне плодове, ипак, дух антихриста покупио је и у другим православхим црквама које су остале у слободи. Оне су силно заражене идејним либерализмом и модернизмом, које их води стапању са протестантизмом. Слава Богу, међу њима је и мали остатак оних које нису преклониле колена пред све моћнијим духом антихриста! Држи се још и наша Руска Загранична Црква у којој су поклоници долазећег Антихриста узроковали погубни раскол, а сада настоје и да је сасвим униште и збришу са лица земље, користећи се притом свим могућим средствима и најважнијим међу њима клевето и лажју, што је природно оружје оца лажи и клевете од искона – ђавола.

Стање је у свету невесело и имали бисмо разлога да паднемо и духом и очајавамо, да не знамо да „тако је писано“ у Слову Божјем и да све то тако треба да буде.

Шта нам је чинити и какви треба да смо?

„Богом допуштено отпадништво – како нас поучава један од великих учитеља духовнога живота наших дана, преосветљени Игњатије Брјанчањинов – не покушавај да зауставиш немоћном руком својом. Уклони се, чувај се сам од њега и то је са твоје стране довољно. Упознај дух времена, изучи га како би, колико можеш, избегао његов утицај. Отпадништво је од пре некога времена почело да се шири брзо, слободно и отворено. Последице морају бити ужасне. Нека буде воља Божја! Може да се призна да се православна вера ближи крају. Једино посебна милост Божја може да заустави свепогубну епидемију неморала и да је одложи на неко време, будући да треба да се испуни све што је прорекли Свето Писмо.

Судећи по духу времена и неспокоју који влада, ваља претпоставити да ће се здање Цркве, које се одавно потреса, срушити брзо и страшно. Нема никога ко би то зауставио и томе се супротставио. Подршка се прима од стихија овога света који је непријатељ Цркве и који ће само убрзати њен пад, а не да ће још и да га заустави. Нема од кога да се очекује обнова хришћанства. Сасуди Светога Духа коначно су пресушили свугде, па чак и у манастирима, тим скривницама благочешћа и благодати. Со обљутави.

У највишим пастирима Цркве остало је тек слабо, мрачно, збркано и неправилно разумевање речи, које убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава хришћанство, које је дело, а не реч. Тешко је гледати коме су поверене овце Христове, коме је дато да их води и спасава. Али то је – допуштење Божје. Милосрдно дуготрпљење Божје продужава и одлаже коначни расплет ради малога остатка оних који се спасавају, док они који гњиле или угњилише достижу пуноту трулости. Они који се спасавају треба да схвате то и да користе време које им је дато за спасење.. Нека милосрдни Господ саклони остатак оних који верују у Њега! Но тај је остатак мали, а све ће мањи бити. Спасавај да спасеш своју душу, речено је остатку хришћана Духом Светим“ (из 4. Тома и Отачника).

Од времена када је епископ Игњатије ово писао, стање у свету се није поправило него се само погоршало. „Будући да ће Антохристово главно дело бити да одвуче све од Христа – говори други велики духоносни наставник нашега времена епископ Теофан Затворник – он се неће јавити док буде деловала царска власт. Она му неће дати да се осили и ометаће га да дејствује. Управо то је оно што задржава (2. Сол. 2,7). А када царска власт падне и народи свугде заведу самоуправу (републике, демократије), тада ће Антихрист моћи слободно да дела. Сатани неће бити тешко да нађе гласове који ће се одрећи Христа како је показало искуство из француске револуције. Нико неће имати власт да каже: „Вето“. И тако, када се свугде заведе такав поредак, који одговара остварењу Антихристових стремљења, тада ће се Антихрист и појавити“ (тумачење Друге посланице св, Апостола Павла Солуњанима, главе 2-6, стр. 504).

Оно што је прорекао епископ Теофан испунило се: претече Антихристове су учиниле своје – дух антихриста је свугде; свуда је установио такав поредак какав је епископ описао. Сећајући се речи епископа Игњатија да ће : „Антихрист бити логична, исправна, природна последица општег моралног и духовног настројења човечанства (том 4), препуштамо читаоцима који пазе на живот око себе да сами изведу закључке из овога што је речено, а са своје стране само можемо да поновимо:

Спасавај да спасеш своју душу!
.
.
Архиепископ Аверкије
Advertisements

Information

This entry was posted on 20. децембра 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: