ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Како задржати пажњу на богослужењу

 

382685_bozicna-liturgija--foto-fonetzm-2_orig.jpg

Оче Константине, због чега се ум и у време најлепше и најрадосније службе бави обичним животним проблемима? Да ли човек може себе да истренира да задржи пажњу на Богослужењу? Да ли за то постоје неки специјални методи? 

То нису методи, већ искуство светих отаца, које је преношено и усмено, од учитеља на ученике, и писмено.Рекло би се то су свети који су били са Богом свим срцем!Али чак су и они морали да се боре са својим страстима, да се труде да се усредсреде на молитву. Ми смо привезани за многе ствари, а наше срце је веома мало окренуто према Богу. И није чудо што нам у време Богослужења све време нешто одвлачи пажњу. Да, многи верници се жале на то на исповести. И добро је што се жале. Значи, људи желе да се моле. Али не треба мислити да ћемо победити расејаност и маштања већ сутра – са страстима се не излази тако брзо на крај! Многи покушавају да се зарекну: „Ово је последњи пут, од сада ћу долазити на службу и цела два сата се молити“. Таква увереност не говори о одлучности, већ пре о непознавању себе, о несхватању свог духовног стања. Погледајте којим ритмом људи данас живе. Цела недеља протекне у сујети, пословним и личним стварима, људи на силу приморавају себе да прочитају јутарње и вечерње правило. Није чудо што се ум иу цркви бави споредним стварима. Али не треба упадати у униније, као неки, корети самог себе – то је лажно смирење, оно само смета молитви. Свест о томе да се на служби често не молиш је повод за покајање, а не за очајавање. А о томе како то променити, и не губити пажњу, уче свети оци.Преподобни Макарије Оптински је говорио да је немогуће спровести цео дан у сујети, а потом уставши на молитвено правило – усредсредити се на Бога. Треба се трудити да цео живот, најсвакодневније ствари буду посвећени Богу, тада ће и у време правила ум бити усмерен ка Њему. Свети Теофан Затворник је такође саветовао да се свако дело осмисли духовно. И пословне обавезе се могу испуњавати у славу Божију, као и личне ствари. Ако све радимо из сујете (и породични ручак се може спремати из сујете) тешко да ће нам успети да се чак и у цркви одвојимо од животних брига. А преподобни Амвросије Оптински је саветовао да се у време службе изговара Исусова молитва.

И то не одвлачи од богослужења? 

Можда и одвлачи. Ако изговараш молитву и мислиш да си подвижник, а да су стихире, тропари, јектеније – за слабе, то је онда гордост на граници прелести.Али када човек постане свестан да по својој слабости не може да се укључи у заједничку молитву, и да се задржи на њој, и почиње да изговара кратке молитве, то му онда помаже да се сабере, и он истовремено изговара Исусову молитву и чује, шта се дешава на Богослужењу. То је психолошки парадоксално, али овде делују други закони, духовни. И то не само у време Чување Исусове молитве већ и када се рецимо молиш за своје ближње, за њихово исцељење од болести, да им Господ подари веру ако су неверујући, као и за разрешење компликованих животних ситуација. Али се молиш, и не предајеш се помислима.

Ако се у време службе бавиш размишљањима о болести родитеља или детета, о неуспесима на послу – онда нема никакве молитве, а ум је отишао на сасвим другу страну. Али ако у себи молиш Бога, да исцели, да ти помогне да не останеш без посла, да уразуми сина-тинејџера, да га сачува од саблазни … Може се и треба се молити за свако добро дело, па и овоземаљско. И у време такве молитве, човек истовремено учествује у заједничкој молитви – у Богослужењу. Управо тако олтарницима и верницима, који помажу да се читају цедуље за здравље и упокојење, успева да прате службу. Јер је читање цедуља – такође молитва. А молитва не одвлачи од Богослужења. Ако си на служби „одлутао“, „отишао“ у својим мислима, не треба да се кињиш по том питању, већ брже боље да се промениш, да замолиш од Бога опроштај за своју слабост, расејаност и да се вратиш молитви.

Неки мисле да је грех да остану на целој служби ако се не моле све време, већ да је поштеније доћи само на део службе. 

И шта, цео тај „део службе“ они се пажљиво моле? Мислим да то уопште није тако. Ако душа није усмерена све време ка Богу, онда ако човек дође на службу и на 15 минута неко време неће бити сконцентрисан на њу. Јутарња и вечерња молитвена правила, одлазак у цркву представљају основну школу молитве. Наравно, нико се не сме ни на шта приморавати. Не може се сваком почетнику рећи: од данас буди добар, долази сваке суботе на свеноћно бденије, а недељом ујутру буди у цркви од почетка Литургије. Неки нису спремни одмах да испуњавају чак и овако једноставно правило. Кад сам био млад, мало је требало да своју мајку одвојим од вере. Сам сам тада био неофит, дошао сам да радим у цркву као олтарника и од ње сам упорно захтевао да испуњава сва правила. Тако је она под мојим притиском чак престала да се причешћује на неко време, толико јој је све постало одбојно! С људима треба пажљиво. Човек је дошао на Литургију – нека је то и у време читања канона Евхаристије, нека је чак и током причешћа, – али дошао је добровољно, по жалби срца! Следећи пут ће доћи раније, ако се према њему будемо односили са љубављу и разумевањем, са снисхођење његовој слабости. Али та немоћ се не сме поставити за норму да би тиме губио пажњу.Тада никада нећеш научити да се молиш.

А како са децом? Како се уздржати и не узети прут, учећи дете молитви, и истовремено васпитавати га на дисциплину? 

С децом треба поступати посебно пажљиво. Ту нема никаквог општег савета, јер све зависи од сваког детета појединачно и од карактеристика породице (да ли је давно оцрковљени, да ли су оба родитеља верујућа и слично). Ја своје синове нисам водио на свеноћно бденије, али сам се зато трудио да их што чешће водимо на Литургије. А нека деца до одређеног узраста не могу да престоје целу службу или им је и свака недељна служба превише велико оптерећење. Али такве ствари треба да решавају сами родитељи, саветујући се са духовником, који добро познаје породицу. Формално испуњавање неких норми најчешће не води на добро.

Неки доносе са собом текстове Богослужења и целу службу стоје са отвореном књигом. Да ли то помаже човеку да се усредсреди или баш напротив, одвлачи му пажњу? 

Опет је све индивидуално. Одрастао човек је у стању сам да схвати да ли му је боље да гледа текст молитве или да слуша службу. Сматрам за неправилно то што у неким парохијама приморавају вернике да са собом носе текст Богослужења. Саветовање је лично дело савести и искуства свакога ко га се прихвата. А никога не треба приморавати, како излишном ревношћу и излишним поверењем своме искуству не бисмо да тако кажемо сламали душе.

Када човек први пут додје на службу, он не зна како да се понаша, и обично почиње да ради оно што и сви остали. А сви често раде неправилно. Например, окрећу се за ђаконом или свештеником, када они обилазе цркву са кадионицом, или после причешћа окрећу се лицем према олтару и клањају се. Да ли је потребно то слепо подражавати, чак иако не познајеш црквена правила? 

Нека сами разлуче! Не треба придавати значаја таквим другостепеним стварима. А ако човек, који прави своје прве кораке у цркви, почне одмах да разјашњава да ли се верници понашају како треба, он и тако ништа неће разумети, али ће научити да презире људе. Ја сам се крстио са 27 година, а пре тога сам само два или три пута био у цркви на неколико минута. И скоро одмах сам постао редован олтарника на пресни. Наравно да нисам знао како да се понашам на служби, када да се осењују крсним знаком. Било ми је тешко да се приморам да клечим – гордост ми је сметала. Али да бих се уклопио у нову, мени тада страну црквену средину, трудио сам се да радим оно што су и други радили. И за два дана сам се уклопио. Опет све зависи од унутрашњег настројења. Може се за другим понављати из лицемерја, а у души презирати друге вернике. Разуме се да је то греховно стање. Али ако је човек свестан да ништа не зна, не жели да смућује друге људе и привлачи на себе пажњу и због тога ради све као и сви остали, то је онда нормално.

Нажалост, често не само почетници, већ и људи који су оцрковљени годину дана, и који из разних разлога оду у другу цркву, почињу да обраћају пажњу на парохијске обичаје, да осуђују. Од каквог је значаја да ли се верни окрећу за свештеником за време кађења, и да ли наглас понављају за свештеником молитве пре Причешћа? Човек због таквих ситница почиње све да осуђује, укључујући и настојатеља, а на молитву заборавља. А када се освести, онда су му сви други криви, само не он сам. Хајде да не гледамо ситничаво на друге, већ да се боље позабавимо о својој души, иначе никада нећемо почети да се молимо.

извор: Манастир Глоговац

Advertisements

Information

This entry was posted on 27. децембра 2012. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: