ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Србија десет година после“ – Оскар Давичо

I

Ја знам око које затвараш као стрелци и око
којим си низ пушчану цев гледала
оштрија него меци.

Ал после толико смрти, невина на оба ока,
подигни поглед са гајке;
спусти се низ планине, Србијо висока,
међ реке где се њивама њишу изливајке.
И прођи босонога, Србијо без амбара,
протни се измеђ ровова, крај стрељане ђачке клупе,
пређи преко рака и згаришта талпара,
Србијо међу пушкама тек сложеним у купе.
И сјави се, још тврда, од бола напетих веђа,
на шест моравске обале између Дрине и Пека,
где душу твоју воле, о невина жељо без међа,
људи који све памте, између крвавих река…
Заборави! Заборави,
Србијо, човека.

Србијо сваког човека,
ти знаш и крв насушну и крв што се узалуд лила.

Ал што си,
бржа од трена,
из мараме црних брда ожиљак гласа открила
пред влаћем што се широко још не зна да таласа?
Је ли заборављена
бол што невидљива расте као корен посечена храста?
Ал што си, туго у равни,
испод ртањског пласта
сву ноћ из рањеног бучја крив метак по метак вадила?
Да л детлић кљун да не ломи, да л оштрицу не — секира?
Ал зашто си, незелена,
хумку блеком покрила
кад памтиш још све мртве, кад коса још зна број коте …

Ој Србијо, родиљо, Србијо мој животе,
проста ти сва крв била!

II

Проста ти сва крв била, Србијо опет сва лепа
и мила по очима.
Србијо цвокотава
у диму белих ватара
чије се јутро пробија
сновима кроз лишће цера гумаста.
Да л ти си већ
дан радни што неће да свршава,
да л свод си с кога зоб ситну
просипа ноћ звездаста
на зелене усне месеца меке као млада трава,
Србијо, жишко прастара?

Ал ватро прастара, зашто твој жар што зори је нада,
тамни ко реско семење на ружи сунцокрета
под лучом сунца рада?
Је ли слободом понета, себи постала тесна
Србија што под слеме црвено меће куће
и не зна више да легне и не уме да спава?
Је л опет претерала Србија друкча но јуче,
кад блеђа но мишићава
и бледа, све блећа од несна,
без плате, из петних жила, жив креч и камен вуче
а танка јој нога клеца и душа подрхтава
— два пламена, једна свећа?

III

Да ли те жељну занели двоструке зоре обриси,
тај дан — човек разуђен? тај сјај чврст, жуљевити?
Ал ти што ниси била, јеси ли већ која ћеш бити
ил си још што си била када си била што ниси,
ил ти си братство што радно меша се с братством што крвно
руке сна трља рукама јаве што не зна да малакше,
ни кад с обала склањаш овлаш пребачено брвно,
ни гвозден мост кад дижеш подмећући огњена леђа,
ни кад ти даљине прете: „Лакше,
Србијо пркосећа!“

Шкргутава туго хајдучка, Србијо пркосећа,
једном ће бити лако и људи свуд ићи ће браћи,
ал и данас, док се још голим ноктима кује срећа,
нек тобом као обични човек слобода закорачи.
Већ данас,
Србијо између четири листића детелине
тањих од сунчаних влати,
већ данас,
Србијо, пушчано зрно
пало у грм малине
и јагоде у папрати.
Ал реци, о бела срно
(тог данаса ту, не свугде),
хоће ли свима да сине,
реци, Србијо, срно
у скоку с нажуљених плећа
планине
на други брег рова широког шест столећа,
кад ће да сине?
Реци ми, међо беспутна
ко будак размахана,
Србијо срца барутна,
изнутра обасјана
ливом свих димњака
што увис се отима
пун земље и меса
од беле реке облака
до млека свих небеса
под којима себе не видиш дижући своје чекиће,
ал знаш да ће да сине
јер из високих пећи маште између њива већ ниче
прва летина гвожђа из старе земље сељака.

IV

Још никог крај тебе нема! Стрело променом занета,
ко ће ти с врха дланом сузу и зној да обрише,
кад рука ти свака као да пламеном обузета
извила земљу која, дубоко као море — дише
и мења у цвет видике, Србијо целог света?
Свеједно, гласе у роси безбројем мрких обала!
Свеједно, мирису дуге између два пролећа!
За рата си са слободом, младости, ратовала,
и сад, од бола свог већа,
гушћа од својих си брда.
Свеједно, Србијо жељна и тако страшно без руба
као живот који не пролази.
Свеједно, и у болу
што недрава поља притисну
земљи тек на помолу,
себи ја љубим твоје румене као у девојке образе.
Сећаш ли се детињства? И ја те љубим присну
по оку заривеном у
непостојеће стазе.
И усном што ти над травним мирисом облеће
обујмљујем ти сузе — стабљике се зањишу —
Србијо, пролетос загугутало цвеће!

Земљо и жено — гугутко,
латицо незнане боје,
у твоје сам перје утко
прадавно све пољупце своје.
Србијо моја мала,
нежности једна велика,
Србијо, једина љубавна песмо мог језика.
Јер ти си као свет који волим, иста и увек разна,
весели лик живљења и заборав бола без лика,
па си ми јединица и љубав непролазна,
спора као вечност небеса и прсати вал ћувика
на ком раоник сунца оштрим зрацима оре
тихе, зелене мрморе.
Ал реци мрморе горе на уво понелом лету,
ал Србијо, шкрипо зуба
слободе у налету,
ал мрморе зоре тише од паперја голуба,
смеле као рука што хвата и смрт за ноже,
ал Србијо подно, дрхтање плодније но плодно,
реци да ли се игде данас већ воли тако много и много
слободно? Реци то језиком који гине да не буде мањи
од истине; реци то језиком што хуји
на стрмој путањи
где фијуци јуриша ломе танке воћке у цвету
и битке се увек воде,
ој реци то још,
Србијо битко
у свакој бици слободе
на свету!

Д. Ћосићу

Јастребац

Advertisements

Information

This entry was posted on 17. јануара 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: