ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Светиња изнад свих наших ценовника

Питање: Верник сам од како знам за себе. Не идем често у цркву, причешћујем се једанпут годишње. Венчан сам у цркви, децу сам крстио, славим славу и примам свештеника за славску водицу. Члан сам црквеног одбора. Интересује ме да ли је исправно што постоји тарифа за верске услуге.

С. В. из Београда

Одговор: Овај проблем није ни мали, ни од јуче, има своју дугу историју. Заправо, задире у најдубље темеље наше црквености, јер кад год је човек у стању “корисника услуга” и “тарифа” он је још увек далеко од литургијског остварења које се заснива на стварности примања и приношења. Уместо тога он је “наручилац” који тражи “најамника”, тако да су у истој равни сви “извођачи наручене церемоније”, од свадбене музике, фотографа и осталих до свештеника. Истина је то да постоји нека недефинисана мистерија према ономе сто се догађа у храму, без јасног знања о правом смислу светиње која се не купује и не продаје, него са вером прима. Тако да није најважније питање “висина цена верских услуга”, него наш однос према светињи кроз који се осмишљава и све остало. Много је важније питање нашег учествовања или неучествовања у свештенорадњама, које су стварни догађаји Цркве, а не приватне церемоније. Тако да је највећа трагедија то што је све изашло изван литургијске стварности, и сви смо се лишили богослужбене пуноће. Због тога имамо случајеве да се тражи да се одређена свештенорадња “обави на брзину”, како би се имало времена за друге активности, зависно од конкретног обреда. То доводи до стања тријумфа народних обичаја над црквеним предањем, што неминовно нарушава литургијску свест. Тада човек постаје посматрач или прималац одређених радњи и услуга, а престаје бити стварни учесник црквеног живота. Јесте он у неком списку записан, цак и као приложник, али није причасник благодатне стварности. Ово опомињуће стање у коме је парохија постала “кориснички сервис”, а црквени одбор “савет потрошача” мора се што пре променити на боље.

Јеванђеље нам јасно саопштава два става, први је: “Забадава сте добили, забадава и дајте”, а други је: “Ко олтару служи, од олтара нека и живи”. Нема овде супротстављености, него је јасно исказана стварност светиње која је изнад свих наших ценовника, као и чињеница одговорности једних за друге у црквеном животу. Тако да је све ово питање части и одговорности црквених људи, у сваком погледу. На то нас опомиње апостол Павле речима: “Не знате ли да они који врше свету службу од светиње се хране, и који жртвенику служе са жртвеника деле? Тако и Господ заповеди да они који јеванђеље проповедају од јеванђеља живе” (1. Кор. 9, 13-14). Целокупна старозаветна и новозаветна историја црквеног живота нам јасно показује постојање црквеног старања у вези са издржавањем свестенослужитеља. То никада није било само пуко питање наплаћивања услуга, него је стварни показатељ односа пема светињи. Ту је добра мера свега добри дар, као несто што подразумева како примање тако и приношење. Због тога је одувек било изнад мерила “скупо” или “јефтино” у стварности приношења чисте жртве, а не од сувишка срца. Тако да је “удовичина лепта” драгоценија од многих других давања и даривања. Није, дакле, битна количина, него је важан однос према светињи, а и према другоме.

Трагично је лоше то што се у наше време потрошачко-произвођачка логика одомаћила свуда. Тако да “домаћин” наручује и исплаћује све сматрајући да на (исти) начин може “исплатити” све, па чак и Цркву. Не види да се није на прави начин одомаћио у литургијској стварности црквеног живота. Јер како другачије објаснити чињеницу да беспоговорно исплаћује све захтеване суме за друге “извођаче”, само му је спорно питање “црквених услуга”. Ипак има у овоме и несто скривено, дубоко и необјашњиво, јер се од свестенослужитеља тражи највише. Наравно, понекад на погрешан начин, али остаје у тој нејасноћи оно сто је сигурно да се види светиња изнад само наплаћивања. Само то треба преусмерити у правцу хришћанске одговорности, јер није добро мерити светињу минутима, па реци да је на другој страни неко други неколико сати “радио и зарадио”. Овде су поређења сувишна и непотребна, али је важно указати на стварно стање у коме је сведено на забаве и весеља, са једне стране, и мистерије и страхове, са друге стране. Благодатна стварност је потиснута, тако да је изгубљена радост и заборављена одговорност. То је опасније од свих прича о “ценама верских услуга”, јер црквени живот своди у раван церемонијалног додворавања и придобијања присталица.

Када верујући хришћанин препозна своју црквену одговорност у делу благодатног примања и приношења, престаје бити “корисник услуга”, јер је стварни учесник живота. Тада не плаћа и не наручује, него стварно прима и учествује, дајући себе и од себе. Види себе у Цркви на прави начин и без оптерећења, било сувишком било недостатком. Међутим, све док носи у себи несигурност и свему приступа из перспективе питања: Колико кошта?, неће моћи да се ослободи од свих својих недоумица. Увек ће бити по страни, изван црквене стварности, и поред свих формалних испуњења. То се најбоље види по томе што је не мали број оних који “заказују” одређене церемонијалне радње, које прате догађаје у вези са неким свештенорадњама, пре црквеног објављивања. Наиме, као да су те пратеће церемоније потиснуле црквену динамику свега тога.

Само онда кад се на прави начин разуме црквена стварност свега све ће добити своју праву меру. Трпеза и Гозба су праве јеванђелске мере за ово, уз јасно знање да постоји и опасност пировања. Знамо добро да је Христос на свадби у Кани Галилејској претворио воду у вино (уп. Јн. 2, 1-11), али нам је познато и то да је Ирод на свом рођенданском пиру постао убица јер је наредио погубљење Јована Крститеља (уп. Мт. 14, 1-11). Увек је тако онда кад се превиди радост Гозбе и покуша да се надомести пировањем. То се и данас показује у многим догађајима где су мере раскаласност и расипниство. Због тога је потребно добро препознати праву меру и тако доћи до богочовечанског безмерја. Само на овај начин можемо да се ослободимо од идеје “приватности” и да се остваримо у црквеној стварности у којој “сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо”. Ово није ни мало лако, али је преко потребно.

Значи, вазан је приступ светињи и потребно је стварно црквено стварање, како би се превазишло то стално питање о висинама “тарифа” за свештенорадње. То никако не треба разумети као заговарање идеје о било чијој самовољи, него се ради о потреби већег уважавања и поверења свих нас у Цркви. Само тако је могуће успоставити добре односе, где нема поделе улога на публику и извођаче, али постоји добар поредак различитих служби. Ту се показује и стварност узајамне љубави и старања једних за друге, где нема непотребних сукоба. Све ово не може бити ствар погодбе или договора, јер је несводиво на купопродајне односе. Реч је непрестаној спасоносној стварности која је несместива у уске оквире супротстављених интереса произвођаца и потрошача. Овде су свестенослужитељи пред посебно тешким задатком, јер је потребно покренути ствараоца и учесника из стања наручиоца и корисника. Наравно, одговорност верујућих хришћана је овде веома важна, и без исте би све било незамисливо и немогуће. Није добро да остане у стању само својих жеља и потреба, а још мање у повременим тражењима само за себе. Учествовање у црквеном животу је засновано на стварности Божјег, али и нашег давања. Тако да није добро то што неки желе само да “плате, узму свој део и оду” без учествовања у црквеној стварности. Они и не могу да мере другачије него “од учинка”, што неминовно доводи до погрешног вредновања свега. Због тога апостол Павле поручује свима нама: “Не тражим ваше него вас” (2. Кор. 12, 14). Само онда кад ово исправно разумемо моћи ћемо да на прави начин разрешимо сва спорна питања око “тарифа и такси” јер ћемо сви бити стварно црквени а не формално побожни. Знаћемо да се светиња не купује и не продаје, него се прима давањем себе и од себе. Нећемо се само питати: Шта треба? Колико кошта?, него ћемо разумети да је саможртвена љубав изнад себичних интереса.

Љ. С.

извор: часопис Православље (бр. 869)

Advertisements

Information

This entry was posted on 20. јануара 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: