ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Шта радити када је породица у опасности

Отац Павле говори о томе да се међу питањима која постављају парохијани најчешће појављују она која су везана за супружнички живот и на узајамне односе родитеља и деце, пошто су за већину људи породични проблеми на првом месту. Да ли је могуће да брак и породични живот протичу без конфликата?

Уопштено говорећи, конфликти су неизбежна појава у породичном животу. Ту су, пре свега, неподударност у мишљењу, неуспех у општењу, немогућност да се успостави сагласност. То се најчешће догађа у периоду формирања новог, супружничког живота. Зашто? Зато што нову породицу стварају људи који су различито васпитавани и који имају своје укорењене навике, карактере и различите представе о томе каква би требало да буде породица. У таквој ситуацији, сваки човек доживљава извесни стрес – од сада више неће живети само свој живот, него и живот друге, њему најближе особе, његове “друге половине“. У Светом Писму је о супружницима речено: И биће двоје једно тело (1. Мојс. 2; 24). Ово су речи које би уистину требало схватити у том смислу да морамо да постигнемо једнодушје (једна душа – управо то и јесте “једнодушје“), сарадњу и узајамно разумевање у најразличитијим питањима. Мора се, међутим, свим силама настојати да се избегну и спрече конфликти, али ја морам да признам да никада нисам видео породицу у којој није долазило до конфликата. Често се догађа да се младић и девојка практично никада не посвађају, да су њихови односи готово идеални, али да се, одмах после венчања, љубав и срећа разбију о обичне свакодневне ствари. Одакле то потиче? У том предбрачном периоду постоји моменат романтике и заљубљености. И из стварног живота и из књижевности знамо да је то период узвишених осећања, када се човеку чини као да лети и када он заиста заборавља све на свету. Идеализација изабраника или изабранице је неизбежна, и пре брака ми нисмо у могућности да човека упознамо у стварном, свакодневном животу, чак и ако тај период, како саветују неки искусни свештеници, траје и годину дана. Када створимо ту идеалну слику, ми ступамо у брак а да при том не познајемо уистину ни врлине ни мане своје “друге половине“. Када та особа почне да испољава неке своје особине – она се не мења, него је ми једноставно боље упознајемо – често нам се догађа да се запитамо како смо могли толико да погрешимо! У најбољем случају, бивамо збуњени чињеницом да се, као прво, испоставило да човека не можемо до краја да упознамо, а као друго, тиме што се наш брачни партнер пре брака показивао бољим, него што заправо јесте. Из тог разлога би требало да се потрудимо да свог изабраника или изабраницу добро упознамо пре брака, да проценимо да ли ћемо моћи да живимо са њим или са њом, да ли се можемо помирити са овим или оним манама и да ли их можемо трпети, а онда са том особом ићи даље кроз живот.

ПРАВИЛНО РАЗУМЕВАЊЕ ЉУБАВИ

Сматрам да је основа хармоничних односа у браку – правилно разумевање љубави. Међу оним одређењима љубави која је дао апостол Павле, постоји и следеће: Љубав не тражи своје (1. Кор. 13; 5). Шта то значи? У љубави, у породичном животу, људи најчешће траже да се пријатно осећају. На пример, девојци се чини да ће јој бити пријатно да живи поред одређеног човека зато што је наочит, мудар, добар, брижан, великодушан. Тако се дешава до одређеног тренутка, док објекат наше љубави не почне да се понаша онако, како нисмо очекивали. То нас неће увек радовати, али то је сасвим неизбежно. Ово се не односи само на супружнички живот, него на све типове односа међу људима. Наши вољени, наши ближњи, почињу да нас огорчују и тада се појављују проблеми, свађе, конфликти, па чак и разводи. Зашто? Зато што почињемо да тражимо своје. Човек бива разочаран и одједном постаје свестан да заједнички живот није нека угодна шетња и корачање са неким кроз живот, него да су то уистину заједничка, повремено чак и врло тешка искушења. Да бисмо избегли ова горка разочарења, морамо несебично волети своје ближње – морамо их волети управо због тога што нам они дају и саму могућност да волимо. Љубав је велика срећа, снажно осећање, које нас чини блискима Богу. Господ је Љубав и Он љуби човека, а човек који своју љубав према Богу оваплоћује у породичном животу се на тај начин уподобљује Богу. Господ нас воли несебично – а не зато што смо Му захвални! Он једноставно не може да нас не воли! Човек не може да буде истински срећан ако не воли – не говорим овде само о супружничкој љубави, него и о љубави према ближњима, према деци, рођацима. Један мудрац дао је следећу дефинницију љубави: љубав нису емоције, нити осећања, као што многи мисле. Љубав је човеков свестан избор: чврсто сам одлучио да ћу те волети без обзира не све, без обзира на све недаће или на животне околности, без обзира на моје лоше расположење, на умор, итд.

Љубав је веома крхко и деликатно осећање и она не може да постоји без наших напора, слично нежном цвету којем су потребни непрестано заливање и нега. Као што је говорила света царица Александра Фјодоровна, “љубави је потребан њен насушни хлеб“ и зато је потребно да дар љубави свакодневно распламсавамо како у свом срцу, тако и у срцу вољене особе. Природно је, међутим, да љубав у одређеним периодима трпи успоне и падове. Овде би се осећање љубави могло упоредити са осећањем вере. Као што знамо, у духовном животу не може увек да постоји пламена ревност и истрајност у молитви. И ту постоје периоди хлађења, маловерја и духовне лењости, али то не значи да све треба да одбацимо и да престанемо да одлазимо у цркву! То значи да би требало да се присилимо на молитву, а Господ ће нам подарити још духовних плодова. У тим тешким временима за породицу морамо се потрудити да се сетимо онога доброга што је било, да би нам та сећања помогла да преживимо тешко време. Тада ћемо човека волети читавог свог живота. Узгред речено, кад је у питању љубав према родитељима, дата нам је пета Божија заповест, која каже да смо дужни да волимо и да поштујемо родитеље. Није, дакле, речено да би требало да волимо само неке, добре родитеље, родитеље који нас увек радују. Родитељи могу да буду веома различити – они могу да буду алкохоличари и могу се веома рђаво понашати према нама – свеједно нам је речено да их поштујемо. Човек је дужан да у темеље положи ову основну поставку и да на томе гради своје односе и у супружничком животу и са родитељима. Љубав не подразумева тежњу ка својој сопственој удобности, угодном животу и ка томе да мени буде добро – тек у том случају постаје могуће да се изграде хармонични односи. Тада лакше можемо да носимо бремена једни другима и да једни другима опростимо слабости. Тек тада наша осећања љубави не само да се неће угасити, него ће се све више и више распламсавати, постајати све дубља и омогућити да једни у другима откријемо и неке нове стране.

Догађа се да у породицама у којима је, како се чинило, све било добро и где су муж и жена волели једно друго, изненада дође до напетости, да чак и обичне ситнице постану узрок незадовољства, да се појави равнодушност једног према другоме. Када лађа наше породичне среће заплови у погрешном правцу, морамо започети од оног најважнијег – морамо се молити Богу, морамо се молити Пресветој Богородици, морамо се молити светим заштитницима нашега брака. Зашто? Без Мене не можете чинити ништа (Јн 15; 5), рекао је Господ у Јеванђељу. Такве вредности, као што су љубав и сагласност у породици, вредности које су, после вере у Бога, најважније за православног човека – треба тражити од Бога. Оне се, међутим, морају тражити са вером и надом, како би нам Он помогао да превазиђемо кризе и конфликте. Господ ће сигурно помоћи, будући да се молимо за најважније хришћанске врлине – за љубав и за мир, при чему ми сами не седимо скрштених руку, него се трудимо да и сами нешто учинимо у том правцу.

РЕШАВАТИ СВА БОЛНА ПИТАЊА

Сматрам да је једна од највећих несрећа у савременим породицама чињеница да су се људи потпуно одучили од тога да једни са другима разговарају о озбиљним темама. У већини случајева, људи почињу да расправљају о озбиљним питањима и о неспоразумима тек онда, када већ дође до крајности, када почну да се обраћају повишеним тоном, са неком раздражљивошћу и обузети гневом. Јасно је да у таквом стању ништа више не могу да разјасне. Неопходно је да се правовремено решавају сва болна питања, да се то чини са спокојним тоном, без емоција и без увреда, уместо да се трпељиво ћути о томе, јер то може довести до губитка љубави. Морају се пронаћи потребне речи, јер ни у ком случају не смемо да увредимо другога, не смемо изазвати бол брачном другу, морамо разговарати без оптужби… Не заборавимо да гнев и раздражљивост убијају љубав.

Разуме се да би неке ситнице требало и претрпети. Васцели брак се састоји у томе да носимо бремена једни другима (Гал. 6; 2), како каже апостол Павле. Морамо да проналазимо неке компромисе у односима, а нека ситна незадовољства једноставно треба да одбацимо. То су проблеми с којима се суочава готово свака породица. Догађа се да је сваки од супружника сам по себи прекрасна особа, добар пријатељ, особа која поседује изврсне особине али да, сједињени у браку, не налазе заједнички језик и не могу да разумеју једно друго. Зашто се то догађа? Зато што заборављају због чега су се сјединили у браку: да ли због тога да би се свађали и разјашњавали ко је у праву а ко не, или због тога да би волели и били вољени, да би се заједно спасавали и заједно ишли ка Богу?

Сваки пут, када нам се јави жеља да оштро изнесемо своје мишљење морамо се зауставити, морамо направити паузу и одмерити шта добијамо као резултат такве свађе, а шта можемо да изгубимо. Можемо, наравно, да изгубимо много тога: пре свега, губимо мир – свој душевни мир и мир са нашима ближњима, губимо поштовање које ближњи осећа према нама, губимо његову благонаклоност и добро опхођење према нама. Шта при том добијамо? Добијамо задовољење својих амбиција. Добијамо осећање да смо победили, али да смо при том много изгубили, а то што је изгубљено не може се лако васпоставити и у души ћемо дуго носити мучно осећање, празнину и стид. А било је довољно да само мало сачекамо и да пронађемо повољан тренутак!

Када већ дође до конфликта и када се људи посвађају, најважније је да надвладамо своју раздражљивост и увређеност. Зашто? Зато што онда, када се осећамо увређенима, нисмо у стању да донесемо ниједну конструктивну одлуку. Стари Латини су говорили: “Јупитеру, ти се срдиш, то значи да ниси у праву“. Свако испољавање увређености и повређеног самољубља подразумева стање помраченог ума и стање афекта. Да бисмо правилно проценили ситуацију, морамо се најпре ослободити тог осећања да смо увређени. Поред тога, морамо имати на уму да је пресаздавање, прекаљивање и преваспитавање другог човека – потпуно нереална ствар. Немогуће је да пресаздамо нечији начин размишљања. Зашто? Зато што је човеку од Бога дата слободна воља, коју чак ни Сам Господ не може насилно да промени. Узалудно ћемо покушавати да се изборимо са нечијим манама. Ми, наравно, једном или два пута можемо приморати некога да нешто учини. У тамници, иза закључаних врата и окружен стражарима, човек је лишен права и све док тамо седи, човек мора да учини оно што му кажу. Ово се, међутим, ни у ком случају не може применити на породични живот, јер нас после таквог понашања друга особа више никада неће волети. Када једном разумемо да не можемо да преваспитамо другу особу, мораћемо да променимо свој однос према њој и да се прилагодимо новонасталој ситуацији. То ће нам бити лакше, уместо да се беспоштедно боримо са његовим или њеним недостацима, а ми ћемо разумети да човека морамо прихватити онаквог какав јесте, морамо се потрудити да се поставимо у његов положај. Често се догађа да нас друга особа ненамерно повреди, једноставно због тога што она на свој начин види одређену ситуацију. Реч је о томе да су муж и жена – веома различите особе, и сасвим је могуће да имају потпуно различита гледишта на један исти проблем.

У хришћанству постоји једно златно правило: што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7; 2). Ово правило се у потпуности односи и на породични живот. У браку смо дужни да поступамо онако, како бисмо желели да друга особа поступа са нама и при том морамо настојати да разумемо другу особу. Желео бих још нешто да напоменем. Спасавање утопљеника дело је самог утопљеника – то значи да ми сами морамо да се мењамо, да морамо да разумемо да се ни у једној сфери конфликт не појављује сам од себе и да никад кривицу не сноси само једна особа – чак и ако нисмо непосредно криви (а што се ретко догађа), сигурно је да нисмо учинили све да до конфликта не дође. Често се, пак, догађа да и сами ненамерно испровоцирамо конфликт. Постоји још нешто: људи, а посебно они млађи, одбацују савет да пођу у сусрет другоме, да учине први корак ка помирењу, јер то сматрају бескорисним. У већини случајева, међутим, то има веома позитивно дејство – наиме, човек ишчекује другога, ишчекује његове заједљивости на које ће одговорити у истом тону, али не очекује да му приђемо отвореног срца и да спокојно и добронамерно започнемо да расправљамо о спорним питањима. Позив на помирење није знак слабости, напротив, то је знак снаге и племенитости човекове душе. Не плашите се да пођете у сусрет, не плашите се да покажете отвореност и искреност према другоме – у томе могу да вас спрече једино ваше амбиције.

ЉУБАВ И ЈЕРАРХИЈА КАО ТЕМЕЉ ПОРОДИЧНЕ СРЕЋЕ

Често се догађа да млади брачни пар живи код родитеља једног од супружника. Млади често греше, доносе неправилне одлуке. Старија генерација, која има више животног искуства, схвата да то може да доведе до озбиљних проблема. Питамо се, шта би у таквим ситуацијама требало да чине родитељи младих супружника и какав би требало да буде њихов став? Ако родитељи виде да младој породици прети реална опасност, они би најпре требало да разумеју колико је то важно за младу породицу. При том би такође морали да запамте да родитељски ауторитет не треба користити као монету која је стално у оптицају, него као навећу драгоценост.

На све начине се морају избегавати сувишни, ситни савети који се тичу свакодневног живота – на пример, савети о томе како би требало припремити ручак, и сл. Родитељ треба да понуди савет тек када се помоли и када се руководи искључиво коришћу младе породице, трудећи се да у потпуности занемари своје амбиције, а често чак и љубомору коју бисмо могли да осећамо због своје деце – зато што нас је напустио љубљени син или кћерка. У противном, лако нам се може догодити да несвесно направимо грешку. Најзад, најбоље је да разговарате са својим сопственим дететом, а не са зетом или са снахом – ваша деца ће вас боље разумети.

ПОРОДИЧНИ ОДНОСИ

У савременом друштву често се догађа да млади, након што ступе у брак, нису у могућности да живе одвојено од родитеља. Тада долази до оних типичних конфликата између зета и таште, свекрве и снахе. Пре него што се осврнемо на ту појаву, требало би о томе уопштено да говоримо, са аспекта односа мужа или жене према његовим, тј. њеним родитељима. Шта би ту могло да се каже? На основу мог сопственог искуства (моја супруга и ја смо готово од почетка живели одвојено од родитеља) и на основу искустава других породица, сматрам да би млади, ако постоји таква могућност, требало да живе одвојено од родитеља, јер ће им бити лакше да самостално изграде добре породичне односе.Као по правилу, и односи међу различитим поколењима побољшавају се онда када млади живе одвојено, јер их не ометају емоције, различитост карактера, ставова, темперамената итд. Постоје, наравно, и оне ситуације када млади морају да живе са родитељима, а постоје и људи који се изврсно слажу са својим родитељима. Ја сам имао прилике да их видим, али то је, нажалост, веома ретка појава. У већини случајева појављују се несугласице. Шта бисмо у тим случајевима могли да посаветујемо? Сами родитељи би требало добро да знају да, уколико желе срећу младој породици, никада не би смели да подстичу сина против снахе или кћерку против зета – у таквим околностима наше добре намере ће имати рђаве последице, а ми ћемо својим сопственим рукама ископати гроб њихове породичне среће.

НУЛТИ СТЕПЕН СРОДСТВА

Речено је да ће човек напустити оца својега и матер своју и да ће се прилепити к жени својој (1Мојс. 2,24). Мора се схватити да муж и жена представљају нулти степен сродства, да су то људи који су једно другоме најближи, док су родитељи и деца – први степен сродства. То се истиче не само у црквеним канонима, него и у државним законима који се, на пример, тичу наслеђивања имовине. Они су, дакле, наследници првог реда. Старија генерација би требало да разуме да је деци сада важније да изграде односе у младој породици, са својим супружником, и да ми, старији, никуда нећемо отићи: деца ће нас и даље волети, као што ћемо и ми волети њих. Најважније је да својом љубомором – на пример, дошла је нека жена коју мој син воли више него мене, његову рођену мајку! – не доприносимо рушењу нестабилне, младе породице, за шта можемо пронаћи безброј примера.

Шта би, са друге стране, требало да има на уму млада генерација, тј. зетови и снахе? Младићи се жене, а девојке удају за особе које имају родитеље и рођаке, са којима би требало да изграде добре односе. Ми долазимо у породицу у којој постоје нека установљена правила, поредак и традиције и ми не можемо одједном да их прекинемо, што значи да би требало да се поставимо у положај свог брачног друга. Они који су за мене свекар и свекрва, тј. таст и ташта, за мог супруга (или супругу) су отац и мајка који су њему или њој посветили читав свој живот, васпитали га и начинили од њега или од ње онакву особу какву смо заволели. Њему или њој је заповеђена љубав према њима и, сасвим природно, он или она не може да их се одрекне или да се сасвим одвоји од њих. Морамо имати на уму следеће: уколико наши односи с родитељима нашег супружника буду лоши, тешко да ће и наши породични односи бити срећни! Човеку нико не може да замени ни оца, ни мајку: сви смо ми формирани током детињства и 90% наше личности чини породично васпитање. Јасно је да такве везе човек никада не може да прекине, чак ни ради супружника. Наравно, дужни смо да се према старијима односимо с поштовањем и уважавањем и да од њих тражимо савет, што је такође важно. Природно је да ће сваког човека одобровољити благонаклон однос и поштовање и зато неће бити ни речи о неком супарништву, па чак и ако оно постоји, и сама та особа ће се трудити да га превазиђе, јер ће разумети да сте јој ви пријатељ и савезник.

Господ није случајно створио мушкарца и жену као потпуно различите личности – различите и психички, и физички, и душевно; створио их је таквима ради тога да би лакше волели једно друго. Мушкарац је рационалније, одлучније, непоколебивије, па чак и физички снажније биће које не подноси притиске и које би стога требало да штити породицу и да брине о њој. Жена је осетљивије, срчаније биће, биће које је трпељиво и издржљиво. Она је – подршка мушкарцу. Атмосфера у породици, наравно, више зависи од ње. Зашто? Зато што мушкарац од жене очекује разумевање. Породица је место где нас дочекују, сусрећу, разумевају, указују нам пажњу. Узгред, већина брачних неверстава од стране мушкарца не догађа се на сексуалној основи, као што мисле многе жене, нити због тога што им оне не одговарају као жене. Ни у ком случају не оправдавам такве мушкарце јер они, наравно, врше брачно вероломство. Мушкарац, међутим, одлази код друге жене зато што му се чини да ће тамо наићи на разумевање, на топлину, на поштовање, зато што је тамо прихваћен. Сасвим је јасно да је то илузија, јер се никаква срећа не може изградити на греху. Над тим би се, међутим, требало замислити. Показало се да су разумевање и поштовање према мушкарцу један од основних чинилаца породичног благостања. Мушкарац је, наравно, глава породице, али је жена њено срце, како каже проф. Осипов. Као што човек не може да живи без срца, не може да живи ни без главе. Шта је важније? Важно је и једно и друго!

Могуће је, међутим, да постоји и одређено супарништво међу супружницима. То потиче отуда што се и код нас све више ствара она представа о браку као о савезу два партнера, која је потекла са Запада. Ради се, пак, о томе да таква представа нема ништа заједничко са животом. У сваком колективу – а породица је такође колектив – мора да постоји старешина. У књигама које су посвећене породици (а оне су углавном протестантске) питање јерархије се брижљиво и дипломатски заобилази. Шта нам, међутим, каже Свето Писмо? Муж је глава жени, као што је и Христос глава Цркви (Еф. 5,23). Они ово питање заобилазе због тога што је на Западу веома снажна еманципација! Отуда је потекла и склоност ка грађанским браковима. Запослене жене, као по правилу, могу да зарађују више од својих мужева и тамо се већ одавно не прихвата да је муж глава породице, а што и јесте узрок многих проблема, узрок брачне кризе. Узгред, многи једнострано схватају јерархију, под утицајем својих представа о томе да муж, уколико је глава породице, истовремено мора бити и тиранин, деспот. Овакве представе потичу од непознавања ствари.

Када желе да покоре своје жене, наши мушкарци се обично позивају на речи апостола Павла: Жена да се боји свога мужа (Еф. 5,33). Неопходно је, међутим, да најпре правилно схватимо реч „бојати се“. Ми кажемо да се бојимо Бога, говоримо о страху Божјем, бојимо се људи – а шта то значи? Бога ни у ком случају не можемо да се бојимо, јер је Он наш небески Отац. Бојимо се, међутим, да нећемо пројавити љубав, да ћемо нарушити танану везу између себе и Бога, бојимо се да ћемо се показати недостојнима Његове љубави – то је оно чега се бојимо, а не казна. И ево, када говоримо о јерархији, многи мужеви је неправилно схватају – и у томе се крије проблем. Глава породице је онај који носи одговорност за њу и доноси одлуке, али при том те одлуке не доноси самовласно, него саветујући се са супругом. Ако је због мојих одлука некоме у породици лоше, какво добро одатле може да дође?

БРЕМЕ ВЛАСТИ

Ето због чега се, узгред речено, појављују велики проблеми у породичном животу: мушкарац неће да прихвати на себе бреме власти и неће да га понесе. Њему је тако лакше. Жена у том случају пати, она би, у складу са својом природом, желела да муж доноси одлуке и да прихвати ово бреме на себе.

Бити глава породице не значи привилегију, него тежак крст. И опет, бити глава не значи бити бриљантан руководитељ, али то у сваком случају мора да буде човек с ауторитетом на којега рачунају и којега поштују. Навешћу следећи пример. Када се сусретну генерал и мајор, ко ће први исказати поштовање? Мајор, наравно, а генерал ће му одговорити. Генерал не мора обавезно бити генијалан стратег – једноставно, мајор га према јерархији поштује као старијег по звању и рачуна на његово мишљење као на главно и одлучујуће. Када жена не потискује мужа у други план него се, напротив, саветује са њим и када прихвата његов ауторитет, тада и он сам чини корак којим јој излази у сусрет, трудећи се да на себе прихвати одговорност и њему се то допада – њему је природа предодредила да буде глава, старешина. Ако је положај мужа у тој јерархији сложен, жена може да промени човека, али само ако подстиче добре стране његове душе, уместо да користи прекоре и притиске. Он се мора подстаћи да изврши промене у себи – у њему постоји нешто добро! Ако у њему нема ничега доброг, зашто се онда жена удавала за њега? Значи, сами смо за све криви.

ПОШТОВАЊЕ

Одредили смо другу компоненту породичне јерархије – поштовање. Мужеви, који имају пуномоћ да носе пуноћу власти, такође су позвани да поштују своје жене, као што је рекао апостол Павле у Посланици Ефесцима: Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу (Еф. 5,25). Испоставља се да ће ситуација у породици у великој мери зависити од поштовања које муж и жена буду испољавали једно према другом, и она ће се, у том случају, увек мењати на боље.

Управо ће очување оваквих норми понашања у породици подстаћи људе на правилно функционисање породице. То се посебно односи на децу. Мајка има задатак да деци сугерише поштовање према оцу породице, почевши од таквих ситница као што је њихово дочекивање оца када се врати са посла и поздрављање са њим. Мушкарцу је то пријатно, а деца се од малена уче да поштују старијег, да поштују оца. За оца је то, сасвим природно, додатни стимуланс да буде истински отац и муж.

Два џина, на којима почива стабилна породична срећа и благостање – јесу љубав и јерархија.

Свештеник Павле Гумеров

превод: Антонина Пантелић

Подаци

This entry was posted on 24. јануара 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: