ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Злате од Слатине“ – Григорије Божовић

Некако, пошто се прилично стишала Маћедонска Буна  а бедни сељак почео се враћати на црно згариште своје, Злате из Слатине иђаше кривудавом улицом с оне стране Драгора кроз Јени Махалу пред једним бугарским терористом, који га са тврдо шчепаним и згодно прикривеним бровнингом не испушташе из очију. Злате бејаше дошао у Битољ да од власти узме допуст за отварање српске школе у својем селу, и кад се враћао у Вински Хан, где беше на боравишту, срете га овај стежени момчић, који му у име бугарске организације револвером нареди да пође за њим. Будући сам без оружја, а не видећи никога од стражара, он се покори, више у жељи да види каквога чудо још може снаћи овде у граду, где је вилајетска власт и огромна војска.

У белој поречкој долами, крупан, отворена израза и непомућене мирноће, која се може видети само у крепкијега представника словенскога, он одмерено корачаше напред, питајући се дали га је страх од бугарске организације и овога Прилепчанца у затворено црвеним бечвама и копорану, који је, види се, без шале стегао десницом свој бровнинг у појасу. И чињаше му се да овога сад не може бити. Јер он зна само за један страх – онај с којим га мајка у Поречу донела на божје видело: може се уплашити само од Турчина, чија је сила свукуд унаоколо, но никад од својега брата, од хришћанина, па постао он и Татарином, ако хоће, а не само Бугарином. Могу га глобити, мучити, тући па и убити, али је уверен да сасвим без тога страха може отићи на тај свет. Овога ради, у неку руку, баш му бјеше мило што ће себе овом згодном приликом проверити, те му иначе мучан положај беше сасвим нетегобан, па пође још ведрије и смелије.

Крај једнога јачега завијутка, где се пожутеле страћаре готово грљаху, терорист застаде, разгледа око себе и сухо подвикну мирном Златету:

– От името на блгарската револуциона организација, следвај!

Злате покорно прекорачи указани праг и застаде у очекивању даље наредбе. Момче журно извуче иза појаса огроман црвењикав рубац, завеза му очи, па га поведе за руку преко неравнога дворишта. Проведе га кроз супротна вратанца сагибајући се с њим врло ниско, скрену у лево на друга, па пређе још два дворишта, докле га не уведе у неку ониску кућицу у углу до самога зида, који је високо одвајаше од улице. У веома мрачној одајици терорист му скиде завој и Злате, пренувши се, спази на зиду слику Дамњана Грујева, а око стола на средини неколико озбиљних лица у лажно торжанственим ставовима. Међу њима он одмах познаде начелника организације Христа Матова и локвичкога војводу Божина Јаковчетова, који ваљда зарад јачега утиска беше поносно упиљио очи у лобању с костима поред два укрштена лијешка нагана на столу.

Злате скиде капу с главе, смерно скрсти руке изнад силава и поклони се:

– Помози Бог, господиновци! Како сте, здраво живо сте?

– Арно сме, Злате, а ти? – одговори му Јаковчетов, подругљиво гледајући га, док Матов беше упро на њега уман и питом поглед човека образованога, који има намеру да оцени новога госта. Трећи, неко ћосаво и пијано заспало момче јаке социјалистичко-револуционарне замашке женевскога Бугарина, шеташе по соби, терајући своје чело и готово да рекне последњу сурову реч, коју му буду другови затражили.

– Али ме познааш, Злате?

– Те знам, војводо Божине, како па да те не знам… толико пати те видов…

– Много арно… Сега пули овије другите господиновци: тије сат началници на блгарската револуциона организацијата. И те повикавне за једно најсетње прашање: ће бидиш Блгарин, али останеш како до сега што беше – Србин? Оти – времето је веће за једна општа чистка, колико да сезнајеме какво стојиме.

– Ја друго не можам да бидам, војводо. Мије од старо време сме Срби.

Божин плану. Приђе му ближе, па му стаде читати да је дужан одмах отићи у село и објавити му наредбу бугарске организације да пређе на њену страну, да потражи њихову школу, а они ће им послати учитеља и да пристану подносити све револуционарне дажбине бугарске.

– Не сакаш? Село не иска?.. Јас знам што село сака, ама ти ја крепиш српската пропаганда. Ти тако повелаш. Но јас се клнем на црно знамето на организација — за три недели време ако не сториш какво ги се повела, в кућата ти со штика ћа те избода на смрт!..

– Можете, господине, силата ја имате в раце, само ја Бугарин не бидувам, скромно, но тврдо одговори Злате без страха и без околишања, као човек тврдо решен да сад рекне оно што ће дужан бити казати сутра.

Љут као рис скочи к њему Јаковчетов да га удари, но Матов махну руком и заустави га. Некако сетно, дубоко пријатељски погледа Златета и понуди га да седне, па отпоче своју благу, паметну беседу. Он му говораше да Брсјаци нису Срби, него Бугари, потомци оних који основаше Самуилово Царство, изданци оних јунака које је повардарски кнез Стрезо водио противу првога српскога краља. Уосталом кад ово и не би истином било, нимало не мења ствар: између Срба и Бугара мала је разлика, те су највећи грех учинили они, који по Маћедонији пронеше српско име и тиме за дуго одложише питање маћедонскога ослобођења, посејавши раздор и закрвивши један исти народ. Овај су народ Срби тобоже заборавили и тек пошто је проливено море бугарске крви и утрошени многи златни милиони, они се присетили, те помажу Турци да се даље одржи њихова тешка верига, од које страховито крцкају готово прегуљене кости маћедонскога живља. Најзад Бугари су се организовали, паметно спремили дело ослобођења и сваки покушај другога биће узалудан, биће шибање по ветру. Они су већ у стању да силом нажену сав народ да буде њихов, а такав начин оправдаће и Бог и историја, јер се ради о слободи. Ову може само Бугарија извојевати, но ни у ком случају слаба Србија, која пропада у унутрашњим трвењима и превратима. Дакле, иако је ко уверења да је Србин, треба из свога сопственога рачуна да пређе на страну јачега, који ће на сваки начин то доживети, јер хоће и може… А зато што зна да је Злате угледан и добар човек, зато што он има јакога утицаја на цео Пореч, он га је зажалио смаћи, што је организација давно хтела учинити; па га је ево позвао да га посаветује и чак замоли да буде паметан и окане се србовања, ако жели да спасе своју душу, помажући народно ослобођење. Он му попут Срба не нуди новце, јер њима, рече, не ваљају продани људи, но жели да он сам слободно изјави свој пристанак, па ће после бити начелник целога Пореча, а даће му се и новаца да их троши на дело народно…

– Најсетне, што да ти велам повеће: не сакаш вака, мије сме хора којито не обичаме шала-маскара— за једна ношт ће те нема на овај бели свет. То је много тврдо решење на блгарската организација, па думај сега!..

Христо Матов убриса белим рупцем ознојено чело, пружи Златету цигарету и пријатељски упре свој челични поглед на њега еда би га како сломио и склонио.

– Не можам, господине – одговори овај тихо и озбиљно.

– Последња дума?

– Јесте… правите што сакате, туку ја како Србин ћу умрам…

– А бесилката, бре хајван?! – подвикну ћосави револуционар. – Сакаш? Готова је… сега ће видиш и ће умреш како Србин.

Рекавши то он извуче из џепа походни портфељ, ваљда да изврши последњу припрему, као да је она потребна кад се људима одузима живот. Он погледа на све унаоколо.

– Ну?

У том тренутку на улици настаде тутањ и звекет, неко трчање и лупање о врата.

– Полицејските, аскер! – преплашено повика с врата нека жена која једва носаше своје бреме.

Као громом поражени поскакаше с места, зграбише лобању и кости, револвере и портфељ и стругнуше на врата. Сасвим заборавише на Златета, те овај дахну душом и прекрсти се што га добар час спасе јамачне смрти и грдних мука, па пође к вратима да види шта је. Он спази како се револуционари брзо спуштаху један за другим у бунар, држећи се за одебљи конопац, привезан за точак, помоћу којега се вода вади. Њему би чудно шта ће тамо да раде и како ће се сви сместити. И за дивно чудо, у овај мах, некако изнебуха, он осети да га је мржња напустила, па му се по души расплину нека топла љубав према овим људима које Турци ево хоће да похватају. Значи – озбиљно раде противу њих.

.

„Злате од Слатине“

Преузето из збирке прича: „Из живота Срба у Старој Србији и Маћедонији“

Подаци

This entry was posted on 26. јануара 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: