ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Како променити друштво?

Системи моћи рачунају на специјалце који треба да покажу да је оно што раде моћни племенито и праведно, а да је, ако сиромашни пате, то њихова грешка.

Пре две године књига Побуните се (Indignez-vous) Стефана Хесела узбуркала је омладину у Европи. Настали су многи покрети у европским градовима. Покрет је инспирисао и грађане у Америци и тамо су се појавили значајни протести и окупљања.

Ове недеље је објављена књига Ноама Чомског Occupy у веома угледној издавачкој кући L’Herne у Паризу. Од првог дана Чомски је пружио подршку учесницима покрета Occupy Wall Street који је био захватио Америку 2011, и сада му посвећује ту књигу у којој износи известан биланс.

Вечити анархиста

Ноам Чомски, вечити анархиста, славни амерички лингвиста, према Алену Финкелкроту је “најпопуларнији интелектуалац на планети”, а The New York Times Book Review пише: “Ако судимо по енергији, размаху, новини и утицају његових идеја, Ноам Чомски је данас најважнији интелектуалац“, док Arts and Humanities Citation Index наводи да је он био „најцитиранији живи научник између 1980. и 1992. године”. Тајм је од побуњеника направио свог човјека године 2012.

Ноам Чомски, инспиратор побуњеника, антикапиталиста и антиимперијалиста, даје свој биланс: „Покрет Occupy настао је као последица концентрације богатства у рукама 1% становништва, стагнације или пада прихода запослених, пада социјалних бенефиција, што је довело до пораста неједнакости без преседана.

То је изазвало огромно незадовољство, на шта је одговорено само цинизмом.“ Током 2011. године Чомски се ангажовао у неколико наврата у корист покрета Occupy кроз декларације и интервјуе.

У интервјуу швајцарском листу Bilans каже: “У Америци покрет Occupy је био прва реакција на тај цинизам после тридесет година. И све док буде трајао тај цинизам богатих класа које су све узурпирале, покрет ће трајати и све више ширити заједнице, солидарности и идеје.“

Иако у годинама (84), тај неуморни трагалац за новим решењима у свим областима друштва, живота и планете, не посустаје у жељи да помогне угроженима. Познато је да у својим изјавама и текстовима узнемирује владајућу класу, јер у њима на јасан начин размотава замотуљке које она сервира у најфинијој амбалажи онима на чији рачун та класа и живи.

Три најважнија национална дневна листа у Француској су Monde, Figaro и Liberation. Figaro и Liberation припадају потпуно супротним политичким таборима, Figaro десници, а Liberation левици. Monde је у средини, и за свакога.

Liberation је основао Сартр 1973, послије Мајских догађаја (1968) према својим убеђењима, што значи да је то и данас најпрогресивнији лист у Француској. И зато није чудо што се управо у њему појавио текст Роберта Мађорија у коме се најављује нова књига Ноама Чомског Occupy, веома крупним словима: ЖИВЕЛА РЕВОЛУЦИЈА – НОАМ ЧОМСКИ ОДАЈЕ ОПТИМИСТИЧКИ ОМАЖ ПОБУЊЕНИЦИМА ВОЛ СТРИТА“.

Тако нешто не би могло да се појави у Figarou. Јер је Чомски радикални интелектуалац познат по критикама америчког империјализма и подмукле пропаганде која се спроводи у медијима западних демократија.

У првом делу Чомски излаже своје погледе на тренутну светску политичку и економску ситуацију, на друштво и финансије. У другом делу су интервјуи у којима је реч о том покрету. Али главна тема књиге је како се развијао покрет и како је деловао на грађане.

Свет прво схватити, па га мењати

На питање – зашто се не укине финансирања партија од стране предузећа – Чомски одговара: “Када би покрет Occupy био главна покретачка снага земље, ствари би се кретале много брже. Нажалост, велика већина људи нема појма што се догађа.

Анкете ипак показују да су људи који су обавештени присталице мера такве врсте. Наша прва мисија је да се изађе на улице и да се покаже људима о чему се ради и у чему могу да допринесу покрету и које су поледице њихове пасивности.

Да би се оствариле предложене мере, потребна је општа мобилизација грађана. У Америци се све више шире самоуправна предузећа – нешто као индустријска демократија. У Охају постоји читав низ фабрика са самоуправним системом.”

Чомски саветује како друштвени организатори треба да буду стрпљиви и упорни да би успели у том подухвату. “Позната вам је чувена девиза Карла Маркса: Не ради се о томе да се свет схвати, него да се промени. Да, али да би се променио свет на конструктиван начин, боље је прво схватити га.

А за то није довољно присуствовати некој конференцији или прочитати једну књигу, чак и корисну. Разумети значи научити. А да би се научило треба учествовати. Учимо из контакта са другима, на терену. Треба стећи искуство, сналажљивост који ће нам дозволити да израдимо ефикасну стратегију.

То се науковање неће стећи одједном. Тај процес је дуг и захтева упорност. По мом мишљењу покрет Occupy је заслужан што зна да тка, везе, асоцијације, разне мреже, али грађани треба да се наметну као активна и ангажована снага. И само тако можемо да се надамо да ћемо нешто постићи.

Када би покрет Occupy био водећа снага ове земље, ствари би ишле много брже. Зашто не штрајк? Штрајк је једна од могућности. Само треба узети у обзир све што то за собом повлачи, рачунати на обавештене, организоване грађане, на активисте, и борце.

Да би се мобилизовало јавно мњење, нема другог начина, него да се изађе на улице у сусрет људима, у цркве, у асоцијације, школе, синдикате… Успоставити дијалог и слушати њихово мишљење и помоћи им да схвате о чему се ради. То је конкретан поступак.”

Проблеми који се постављају пред Occupy су многобројни. Пред тим спонтаним и анархистичким покретима поставља се питање: како да се претворе у стварну политичку снагу? Јер идеја социјализма која преовлађује у том покрету јесте тежња да превазиђе капитализам, чувајући либерализам и оно што је постигнуто у модерно доба, као одбрана индивидуалне слободе.

Рушити предрасуде и табуе

Одушевљење Чомског нимало се не смањује: “Најеклатантнија победа покрета Occupy је што је успела да поруши предрасуде и табуе. Они су изложили под рефлекторима стварност, и обелоданили и оптужили гласно и јасно неправедну расподелу богатства, јер већина Американаца то није знала. Богатства има много, али само за неке. Покрет је од тога направио дебату и њихова терминологија је ушла у садашњи језик. То је феномен без преседана!”

Чомски показује како обични грађани могу, ако се удруже, ако сарађују, стичу велику моћ која ће им омогућити да постигну значајне промене. „Поверити својину и управљање предузећа радницима који су се слободно удружили то је велики корак унапред.

То би могло да се примени на светском нивоу. Ради се о друштву где власт (моћ) припада бази. То не значи да не би било представника, би али под условом да се могу сменити и да буду под контролом грађана. Occupy је први снажни народни противударац.

Борба ће бити дуга и тешка. Ништа унапред није добијено. Треба бити упоран и успоставити трајне структуре способне да дају отпор невољама и да победе. Још нисмо дошли до тога.

“За све то треба времена, то је дуга борба. Они који имају власт, уступиће је само ако их на то присилимо. А то захтева напоре.”

Чомски описује како је редовно присуствовао на скуповима, што га је навело напише отворено писмо које је упутио свим медијима. “Као новинар и сам, знам да једини разлог било којег озбиљног прогресисте да направи ову репортажу, јесте што он жели да мотивише људе да се подигну са кауча и оду да заузму улицу.

Зашто ми новинари пишемо чланке, приказујемо секвенце на телевизији, показујемо документа? Да бисмо обавестили људе о начину на који их је држава потчинила великим предузећима. И да им покажемо да имају моћ да успоставе демократију ако се определе за њу…

Кад би сви радили заједно, могли бисмо да покренемо велике масе народа, да принудимо на промене. То је могуће. На нама је да то урадимо. Сваки експерт, сваки писац, сваки синеаста, сваки аниматор, stand up комичар, свака личност телевизије, треба да ураде оно што могу да се помогне.

На генералном нивоу корисно је да запамтимо неколико принципа широког домета и великог значења. Прво је Тукидидова максима: “Јаки поступају како хоће, а слаби пате како се мора”.

Та максима има значајну последицу: системи моћи рачунају на специјалце који треба да покажу да је оно што раде моћни племенито и праведно, а да је, ако сиромашни пате, то њихова грешка. Ради се о тенденцији која је срамотна за историју интелектуалаца.

На крају, велики научник је казао: “Покрет Occupy Wall Street је велики успех за америчко друштво, утолико пре што је допринео националном дијалогу у САД-у. Овај је покрет открио узнемиреност и забринутост које су раније биле латентне, а убудуће су јасне. Из покрета се родила солидарност.”

Елан солидарности недостаје нашем друштву

Чомски је редовно присуствовао скуповима и одушевљавао се: “Покрет је био спектакуларан и без преседана. Не сећам се да се икада догодило нешто тако. Кад би асоцијације које су покренуле ова окупљања издржале на мало дужи период, јер победа неће доћи одмах, то би могло да се претвори у историјски догађај, важан моменат у америчкој историји.

Occupy је прва велика народна реакција. Occupy је побуна, прва велика побуна против тридесет година борбе класа које су довеле до друштвених, економских и политиких промена које су штетне за демократију. Американци су бесни, фрустрирани, горки. Политичари монополизују сво богатство.

Ти привилеговани магнати финансија, добро су се омастили о систем. Један од ефеката покрета Occupy био је спонтано стварање локалног система солидарности, узајамне подршке, кооперације, кооперативне прехране, библиотеке, здравствене службе, генералних скупштина где су људи заједно наступали.

Један део тог потенцијала требало би да одржава те везе и асоцијације јер је искуство показало да су корисне и зато их треба одржавати. То би већ био велики успех. Оно што је најфантастичније у том покрету јесте што буди тако велики елан солидарности који много недостаје нашем уситњеном друштву.

Имају толико иницијатива које анимирају једну заједницу која је предодређена да се прошири у цивилном друшву. Occupy је успео да рашири своју мрежу свуда. Ако потраје и прошири се, успеће да друштву дâ људско лице. Такав покрет је нужно створити ако желимо да се спасимо од савременог варварства.”

Против корупције политичара

А кад се ради о изборима ево шта Чомски предлаже: ”У правом демократском друштву требало би – не да кандидат излаже своју причу, него да му гласачи кажу: Ево шта ми хоћемо, на вама је да нас убедите да сте способни за то. Ако нас убедите, гласаћемо за вас.

Јер иначе се догађа овако: долази шик тип, окружен саветницима, и каже: Обећавам вам да ћу урадити и ово и оно. Наравно, нико му не верује. Можда ће гласати за њега, можда не, али где је ту демократија?

Демократија треба да се практикује прво на локалном нивоу да би се стигло до радикалне реформе система. Прво треба почети са борбом против корупције политичара, што није ситна ствар.”

.

Бранка Богавац

Извор: Vijesti online

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 27. јануара 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: