ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Боготражење“ – Момчило Сенић

– Јеси ли хришћанин лако је сазнати – каже Збораш – Ваља само искрено да одговориш верујеш ли да је Исус Христос Син Божији или не?

– Мислиш – велим – је ли Бог или не?

– Да.

– Свештеници нам тврде да су сви људи деца Божија. А да ли је Исус усто и Бог, не знам. Нисам сигуран ни за оно прво.

– Мораћеш – каже Збораш – још да вежбаш.

Ћутим. ‘‘Колико анђела може да игра на врху игле?’‘ није питање ‘‘вежбе’‘, а још мање ‘‘вере’‘. Верујем у Бога јер Га осећам свугде, трагове му назирући или видећи безмало свукуд.

Са Зборашем нема разговора. Њему је све јасно; Владика му је објаснио да чаша пива између ракије и мезе, и главног јела и вина, чуда чини за пробаву. Читао је сва дела Димитрија Љотића, и не уважава примедбу да му је идол приступањем Немцима у Другом светском рату изгубио право да га процењујемо искључиво као мислиоца.

За мене је, не говорим му, Исус велики јер је Људима показао да не морају бити оно за шта их католичанство, или ислам држе. Божанствен је као Човек, попут светих издижући се храброшћу, вером, и самопрегором до апотеозе; као бог, само би нам снисходио. Бог нема шта жртвовати, будући Свемоћ, Богочовек Исус савладао је страх, не тргујући с Богом Оцем за најбоље место у Рају. Папистима је Језус Крист недоступан, пошто од људи и не очекују да буду антиентропска бића, каквим нас је, рецимо, видео јуродиви архитекта, Бакминстер Фулер.

– Љотићу – велим, ипак – нико истинољубив не може порећи лично поштење, родољубље, кураж, стаменост и упорност. Али, његови људи су имали статус СС легионара, мимо тога што је од Немаца издејствовао да их не шаљу на Источни фронт.

– И ти би – вели Збораш – урадио што и он.

‘‘Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу’‘, ћутим, не помињући вечити наш избор између Земаљског и Небеског царства.

– Православље је – покушавам – вера да Човек мора животом, а не догмом, стремити Небеском.

– Као покрет – наставља он – Збор је чинио све да биолошки сачува Српски народ.

Помиње ми Владику Николаја. Али – опет му не говорим – колико сам успео да разумем Светога Николаја Српског, управо је он предочавао да пуки опстанак није сврха нашега Пута Временом и Земљом.

Да је друкчије, зар бисмо умирали?

За коју седмицу наступа зимски солистициј, по многим знацима, и још већој пропратној медијској и другој галами, Крај макар Историје. Пометња 2012. највећа је забележена досад. Хаос рађања наше, хришћанске вере, с пуним правом назване по Човеку који је собом осведочио, или ‘‘Смутна времена’‘ Русије 17. века, те свих револуција Модернитета, космички су Ред спрам Новог светског поретка, који већ стотинак година обезљуђује и затире не само нас.

Изгледа да је Збораш – противник и комунистима и либералима – њиховог убеђења да ‘‘База условљава Надградњу’‘. Да није, ‘‘суживот’‘ с Немцима не би му превасходио очувању српске части, нити би Веру сматрао нечим што се да ‘‘навежбати’‘.

Како иког, себе напосе, утерати у Љубав?

Вера, Љубав, и Нада.

Чему: ‘‘Змију глади, испод Ње се вади’‘? Какав је, ико, после таквог ‘‘избављења’‘?

‘‘Овца’‘, писао беше Владика Николај Велимировић, ‘‘годишње ојагњи једно јагње, а вучица оштени два вучета, па је ипак оваца безмерно више од вукова’‘. Збораша не питам и јесу ли, на пример Бугари, својим историјским ‘‘уважавањем односа снага, стања на терену и политичког тренутка’‘ успели ишта осим да се с Хрватима, својом духовном браћом, такмиче у бешчашћу – и једни и други при том остајући малобројнији од нас, ‘‘оваца’‘?

Који је народ на Балкану историјски имао највише успеха – мереног Исусовим, па и мирским мерилима?

Бог је Један – ћутим и даље – Богочовек јесте Икона, Свети Дух прожима и нас, тварне. Нема ли нам све Тројице нема ни Нас, бољих од самих себе макар повремено – ако Бог да и срећа јуначка, када је то најбитније.

Живот нам је – мучим, да не бих поповао – Боготражење, смрт небитна после таквога живота.

Зборашу наздрављам чашом црнога вина, слажући се с њиме да би Смедерево требало да има споменик Димитрију Љотићу, јер је своме граду и народу желео добро, ма колико забасао прорачунавајући Оно што је мимо свакога рачуна.

Нека ми замери ко хоће, само – надам се oпет – не и Бог.

Подаци

This entry was posted on 9. фебруара 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: