ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Четири типа верника у нашој црквеној реалности

Мада недостају емпиријска и методолошки разрађена истраживања религиозно-психолошких типова верника наше Цркве, могу се, као „радна хипотеза“, издвојити неки типични облици испољавања њихових верских убеђења, њиховог религиозног сензибилитета и њиховог односа према црквеном животу у целини.

Као конкретне показатеље за нашу типологију наводимо: учесталост долажења у цркву (мисли се пре свега на Литургију али и на остале службе), доминантне ставове верника о најважнијим садржајима црквеног живота (причешће, пост, молитва, исповест…), колико је начин њиховог живота (породични и лични) прожет хришћанским етосом и, на крају, њихове животне приоритете.

Први тип верника

Први тип верника, убедљиво највећи по броју (по грубој процени око 80% свих верника припада овом типу), чини ону групацију за коју је карактеристично да веру доживљава и исповеда на традиционално-формалистички начин. Треба нагласити да се овде не ради о верницима који чувају традицију већ о онима који традиционалне садржаје наше вере испољавају на површан и формализован начин. To су, рецимо, мушкарци, чешће него жене, који у свом животу три пута уђу у цркву: када се крсте, на венчању и на опелу. Они славе славу, са освећењем колача или без тога, са иконом светитеља или без ње, са упаљеним кандилом или без њега, мрсно или посно – свеједно је. Важно је само да се каже да је он(а) славио(ла) славу. Знају да се недељом служи Литургија, али не могу да пронађу ниједан разлог због чега би били на недељној служби, већ су врло инвентивни у проналажењу разлога због којих не би требало да буду на Литургији. Посте само на Велики петак, и то једући рибу.

Њихова верска убеђења су неодређена, конфузна и недефинисана. На пример, само мањи број верника из ове групе заиста верује у Васкрсење, у постојање душе и у њен загробни живот, у рај и пакао. Они не могу да верују у оно што нису видели, односно у најбољем случају могу само декларативно или пробабилистички да изразе своје веровање („може да буде“, „можда има нешто“). Из тога произлази њихов однос према другим важним садржајима црквеног живота: не посте, не моле се Богу, не исповедају се, не причешћују се, или, ако све то чине, онда је то спорадично, минимално или, рекло би се, реда ради. Једноставно речено, они немају веру у своје спасење и зато нису спремни да било шта значајно учине на путу свог спасења. Животна филозофија верника ове групе је доминантно материјалистичка, хедонистичка и утилитаристичка. Све што чине превасходно је усмерено ка стварима овога света: материјално благостање, уживање у животу, потреба за друштвеним признањима и славом. У тим релацијама креће се њихов живот.

Друти тип верника

Другу групу верника назвали бисмо „лагодни православци“. За разлику од претходне групе, код њих је вера јача и одређенија, али им недостаје подвиг, озбиљност и одговорност. Они верују у спасење, али са крајњим нагласком на Христа који спашава уз запостављање личног подвига и труда како би се спасење задобило. Они ће постити онако како се осећају у датом моменту а не онако како је Црква прописала. Доћи ће пред крај Литургије и причестиће се без припреме јер, верују они, важно је само бити у заједници са Христом. Дуги постови и црквене службе за њих су реликт неких давних времена, нису у духу савременог начина живота. To проглашавају упливом монашких правила која су непримерена за хришћане који живе у свету. Овај тип верника тежи да релативизује најбитније одреднице верског живота: молитву, пост, богослужења, исповест… Њихов принцип је: боље прилагодити Цркву верницима него да се верници труде да себе прилагоде захтевима Цркве. Као такви постају склони многим неправославним учењима. Заправо, ради се о особама које су одрасле и васпитавале се у удобности, комфору, разоноди и разбибриги. Њихов животни мото је „лако ћемо“ и „опуштено“. Своју веру у Христа покушавају да усагласе са таквим својим карактером. Резултат је: вера без труда и подвига.

Трећи тип верника

Трећи, „зилотски“ тип верника можда је најмањи по броју али је специфичан по великој ревности за веру која често није ни „по разуму“ ни „по Христу“. Због, по њиховом мишљењу, учињених неправилности у раду свештеника или епископа, они доводе у питање праксу и поредак Цркве. На пример, ако крштење није било погружавањем у воду него обливањем водом, онда, по њима, особа није ни крштена тако да, сматрају они, милиони хришћана заправо нису ни крштени. „Зилоти“ свесно или несвесно долазе у ситуацију да „просипајући прљаву воду избаце и дете“. Њихова критика свега постојећег у Цркви, a у име ревности и правоверности, не само што њих удаљава или изопштава од Цркве већ их доводи у помрачено душевно стање испуњено немиром, незадовљством, сумњичењем или паранојом.

Психолошка анализа многих верника из ове групе показала би да је њихов примарни мотив потреба за оспоравањем, сумњичењем и негирањем, док је ревност за веру само параван који треба да сакрије њихове праве намере.

Четврти тип верника

И на крају, четврта група верника обухвата православне хришћане који се чврсто држе древног и устаљеног учења и поретка Цркве. Они верују да се благодат Духа Светога налази у свим правилима поста, молитве, богослужења и догматског учења које је Црква установила, а да свако одступање од тога значи губљење благодати обожења. Они ревнују предањски, не скрећући ни лево ни десно. Подвизавају се у оквиру својих могућности. Труде се на путу свог спасења како би се ослободили грехова и грешних склоности, превазишли страсти и личне слабости. Свој живот схватају крајње озбиљно, као припрему за будући живот у Христу. Они једноставно не могу без Литургије, молитве, богословске литературе и богомислија. У житијама светих налазе надахнуће и путоказ за сопствени хришћански пут. Највреднији међу њима не могу без Исусове молитве. Она је за њих духовна и душевна заједница са Христом. Другим речима, њихова вера је заснована на личном односу са Христом кроз преображај сопствене личности у „меру раста висине Христове“, личним подвигом и светим тајнама. За ову врсту верника Христос је врховна вредност, Алфа и Омега, најважнији циљ коме би требало стремити у животу. Све остало мора бити усаглашено са Христом, Његовим учењем и Његовим заповестима. Друштвени, породични и лични живот ових верника увек је у складу са Христовом науком.

Највећи проблем ове групе верника, које би слободно могли назвати „прави православци“, јесте у томе што су стално у искушењима јер иду исправним путем ка Христу. Они који поклекну пред искушењима лако могу да склизну или у групу „лагодних“ или у следећу групу „зилота“.

Изнета запажања и закључци јесу „емпиријске импресије“ и требало би да буду пре свега подстрек за даља истраживања и промишљања на тему: Какви смо као верници?

Виктор Вицановић

Преузето из часописа Православни мисионар“

Advertisements

Information

This entry was posted on 20. фебруара 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: