ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Нека живи буду милостиви према мртвима

Једно време сам служио у Преображенској гробљанској цркви у предграђу Сухумија. После служења у Илорском храму, то је био најрадоснији период мога живота. У Илори сам имао прилику да општим са још живим подвижницима, последњим од оних монаха, који су представљали духовну силу и светост Грузије у периоду дугом шеснаест векова. Они су били слични јесењим цветовима, који шире своје латице, када хладни дах севера погружава природу у сан. Ти подвижници су преживели времена љућих прогона, него оних у те далеке векове, када су мач Тамерлана и сабља Шах-Абаса претварали у пустиње читаве области Грузије због тога, што је народ одбио да прими ислам. У Илори Господ ми је дао да видим живе подвижнике одлазеће епохе, као што је у причи о Амирану путник видео на зиду дома слику која представља бој витеза са аждајама, и затим се неочекивано сусрео са старим витезом, који му је причао о подвизима јунака убијених у бојевима. Илорски монаси личили су му на последње од тих витезова, који су целога живота војевали са чудовиштима и аждајама и на чије животе сада подсећају само слике на зиду.

Касније, служећи у сухумској Преображенској цркви на гробљу, општио сам са монасима, који су тамо били погребени, општио сам не са живима већ са мртвима, не речима, већ кроз непоновљиво осећање њиховог присуства.

Гробље је посебно место где се време додирује са вечношћу. Ту другачије греје сунце, као да са материнском нежношћу својом топлином загрева гробове. Нарочито је гробље лепо ноћу при светлости месеца. Дрвеће личи на црне силуете, а гробови на подземно станиште мртвих, који у самој ствари нису мртви: они говоре једни са другима, само ми не чујемо њихове гласове. Ограде око гробова личе на огрлице. Црква заливена месечином је као литица од белог камена. Необично осећање: чини се да је црква осветљена изнутра, да се ту по ноћи одвија служба, да се ту моле свештеници, који су служили у Преображењском храму и сада су погребени на гробљу.

То  је некаква Литургија невидљива очима; чини се да из цркве допире нечујно појање, од кога трепери срце. Ноћни сати на гробљу око храма, то је тајанствен прозор у вечност.

Ја сам волео старе гробове, дружио сам се са њима; пролазећи поред неких од њих, ја осећам, да ту леже моји пријатељи, са којима бих желео да попричам о оном свету, који се открива са оне стране смрти. Нека гробна знамења желим да целивам тако како се целива лице старог пријатеља. И ту опет видим свој велики духовни губитак, двоструки губитак; ја сада разумем да сам се мало молио за мртве, да је моја веза са њима могла бити далеко приснија – тешња. И молим оне који прочитају ове редове: не пролазите равнодушно поред гробова, реците макар две речи: Помени Господе, … Упокој Господе. То ће бити милост покојнику, као када бисте врелог дана пружили путнику чашу хладне воде. Човек има потребу за љубављу, али мртви имају за њом већу потребу него живи. Нека живи буду милостиви према мртвима и нежни према њима у своме срцу.

И тако седећи крај неког непознатог гроба, ја помињем моје наставнике, духовну браћу и сестре, који су пре мене отишли у вечност; њихови гробови су далеко одавде. Ја гледам на овај гроб као на образ њихових гробова. И готово увек у моме срцу је танана туга – ја нисам дао човеку оно што сам био дужан да му дам, ја сам вечити дужник пред мојим пријатељима, самим тим што нисам довољно способан да волим. И зато ја молим безгласне гробове: научите ме љубави. Када у неком моменту Господ даје да се доживи љубав, ти схватиш, да је то истински живот, а све остало је безначајни сан. Само љубав чини живот дубоким, само љубав чини човека мудрим, само љубав даје снаге да се са радошћу носе страдања, само је љубав спремна да страда за друге и да буде благодарна за то као за добитак, само љубав улива ватрену вољу у срце. У друго време, срце је хладно, као камен.

Ја не умем да волим. Но Господ ми је дао могућност, као срећу, и у исто време као прекор, сусрета са онима којима је у срцу била нелицемерна љубав, коју су они стицали, као војник плен у рату, у борби са самим собом. Овим људима је постојао и постоји свет. Но у већини они остају непознати свету. И тек после смрти, и то не увек, открива се ко су они.

И ево, ја седим на гробу и помињем њихова имена; почињем разговор са њима као са живима. Не чекам одговор, тачније, ја сам сувише приземљен и груб, да бих чуо њихове одговоре. Но за мене је срећа, ако ми у те тренутке Господ даје макар неколико суза, истеклих из мог сухог срца. Ја мислим, да ако чак моје речи и не дођу до њих, то макар би једна суза пала на гроб, неће пропасти без трага: њу ће чути мртви.

Архимандрит Рафаил Карелин

Подаци

This entry was posted on 23. фебруара 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: