ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

“Приче са гумна” – Ђуро Косановић

„ВЕШТИЦА СА КЛЕКА“

Младић је узео два кофера у руке и кренуо ка аутобуској станици. Плашио седа не закасни на превоз јер су тих дана поласци били необично тачни.

Имао је трему. После две године враћао се у родни Јасенак, село које је као дно тепсије стајало окружено планинама. Мирисало је изворном топлином и природом.

Пар дана пред полазак примио је писмо од мајке Милице, која се усамљена борила са животом већ двадесет година, од када му је умро отац.

Писмо је било узнемирујуће.

Стара Милица је сумњала на повратак Неранџе, вештице коју је по легенди пре две стотине година убио његов предак, чије име је он носио.

Иван И. Неустрашиви, тако су га звали.

Од малих ногу је слушао приче о вештици која је живела на каменитој избочини, која се налазила на највишем врху планине. Од давнина је позната као Клек, а види се из сваког кутка села. Често је опасана маглом и неком необичном сивом бојом.

Био је тамо само једном, са својим најбољим пријатељем Владимиром, сећао се лупања срца и подигнутих длака на телу. Нису се дуго задржали, али су осетили деловање нечег прљавог и злобног. Нечије очи су их тада озрачиле и снови им више никада нису били лепи.

Обавестио је Владимира, који је живео далеко од њега, али често су се јављали један другом, никада нису прекинули нити пријатељства. Чак су их и ојачали, учврстили… Били су душевни парњаци, увек су знали шта се кува у души оног другог. И хиљаде километара удаљености су биле мале и нису успевале да прекину пријатељско зрачење између њих. Кад једном није ишло у животу, други би то осетио и одмах је долетао првим авионом да разреши проблем.

Обојица су се бавили истом науком. Филозофијом! Иван је радио на факултету у Београду, а Владимир, који је живео у Канади, бавио се применом нових концепата филозофије у савременој цивилизацији.

Чак им је и укус према женама био исти!

Када се Иван појавио испред кућног прага, осмехнуо се задовољно, померио је кућну змију у прикрајак и гласно викнуо мајчино име.

Старица, седа и коврџава, некада прелепа жена и даље је сијала добротом. Загрлила је сина и увела га у кућу где га је чекао спремљени доручак, кајгана, жута као дукат и дебеле, мало препечене палачинке са медом и орасима које је одувек обожавао. Домаћи сласно хрскави хлеб се топио у устима.

Мајка га је ћутке посматрала и задовољавала вечно отворену чежњу за својим јединцем.

„Сине мој! Цело село је узнемирено и уплашено. Људи затварају децу у куће са првим трагом вечери. Чим звезда почне да губи сјај, сироти моји сељаци се затварају и замандаљују, а онда по целу ноћ дрхте. Тешко нам је! А нигде никога храброг да се сукоби са злом. Ја сам рекла њима да ће моје дете доћи да им помогне, да је то његова дужност према прецима… Једи синко још хлеба, видиш како је леп…“ – цвркутала је срећна мајка.

Убрзо је и Владимир стигао. Он више никога није имао у селу. Његови стари су умрли, а кућа му је пустела у близини шуме, на месту где ливада прераста у шуму. Хтео је да обиђе кућу, много ствари га је везивало за њу, али је прво желео да загрли Ивана.

Загрљај два друга је изазвао муње и громове, било је очигледно да се зло плашило те снажне енергије добра.

Седели су до оглашавања првих петлова, причали су, вечерали, пушили и пили домаћу ракију… Сећали су се безбрижнијих дана, када су скакутали по стенама, шумама и ливадама. Када су имали много планова у животу и када су мислили да ће све остварити. Да ће освојити свет!

Како је наивно детињство! А баш у томе и лежи његова чаролија и лепота.

Мало су одспавали јер их је пробудио врисак комшинице Кристине. Јадна жена је пуштала непрекидне потоке из очију. На рукама је носила мртво дете на чијем је врату стајала ружна раздеротина. Дечије руке су биле до пола поједене, а из очних шупљина мртве девојчице су севале очи. У њима се могао очитати страх, исконски страх.

Село је занемело од туге.

Те вечери је дуго одзвањала молитва кроз ливаде, пашњаке, шуме и стене. Гласови су се стапали са плачом и јецајем, стварајући један очајни јаук.

Иван и Владимир су седели испред куће. Ноћ је била необично лепа,одударала је од сивила и туге људи. Као да им се смејала. Месец је био пун, сијао је злокобно док су му мрље још више дошле до изражаја, личиле су на тамне очи.

„Сутра морамо отићи до старе Савете, прича се да она зна начин убијања вештице…“ – говорио је Иван.

„Иване мој, зар ти без сумње верујеш у постојање вештица? Ја сам у чуду, да тако мирно прихваташ…“

„Зар си заборавио оно вече? Од пре двадесет година…“

„Нисам, наравно. Од тада више нисам имао лепих снова. Чак сам се и лечио, био сам неколико месеци код психоаналитичара… Без успеха! Али, ипак, нисмо ни тада имали сигуран доказ… Не знам. И верујем, и сумњам, и…“ – прекинуло га је неко режање иза леђа.

Окренули су се и у дну ливаде, на километар далеко од куће, стајала је нека црна, грбава прилика. Иако јој се нису могле назрети очи на тој даљини, осећао се оштар и убадајући поглед.

Пријатељи су ослушкивали, а Иван је узео у руке велико распеће од тисовине, које је вековима стајало у породици. Чувале су га генерације као најсветију реликвију. Владимир је био блед, живот му је управо дао потврду коју је тражио, као и увек…

Ђаволова слушкиња је веома брзо стигла до ограде куће. Нису могли да запазе покрете јер се кретала веома брзо, могла се видети само разливена човеколика приказа…

Лице јој је било огавно, пуно рупа и кратера, гнојних бубуљица и буђавог меса. Из углова уста јој се цаклила свежа крв. Смешила се испуштајући пискави и ометајући тон необичне фреквенције.

Иван је извадио распеће и уперио га ка бабускари. Створ је сикнуо љутито и уплашено, скочио је на кров шајера, затим је нестао у ноћи.

„Боже!“ – прекрстио се Владимир. – „Значи, код старе Савете.“

Иван се насмешио.

Стара Савета је имала преко сто година, није се могла тачно утврдити њена старост. Била је скроз сасушена дугим протоком времена, али јој је разум и даље био исте виспрености, појачан нагомиланом мудрошћу. Седела је испред свога дома, пушила је дуван користећи велику лулу, гледала је са занимањем на два млада човека који су јој долазили у сусрет.

„Знала сам да ћу данас имати посету, видела сам у картама, децо…А претпостављам да долазите по савет поводом доласка Ђаволице у наше село?! Видим да сте ваљани људи, а тебе сам Иване одмах препознала по поноситом држању које си добио у наслеђе преко предака. Ех, децо…“

Застала је за тренутак, устала и донела им две чашице ракије, насечене пршуте, домаћег крављег сира и велики тањир киселог млека.

Гост је у тим крајевима био светиња, као и у већини српских места која су држала до традиције.

Два пријатеља су се дивила виткости и брзини мисли бабе Савете. Њен говор је био богат, окићен дугогодишњим образовањем које је старица у младости стицала по Европи.

„Постоји начин да се ослободимо Неранџе.“ – рекла је Савета. – „Проучавала сам ритуал, који је пронашао др Божидар Бурић Косановић, професор књижевности и велики познавалац српског фолклора. Он је често боравио и у нашем крају, бавио се појавом вештица, успео је једну да заустави у прашњавом сеоцету у близини Врања. Умро је пре педесет година, али је мени пренео многа знања.“

„У близини ваше шуме, оне поред потока Јасенчице, налази се велики камен.Стоји ту још од времена када су се твоји преци, Иване, доселили у ове крајеве. Прича се да је освећен благотворном руком једног монаха, Данила. Одломите једно парче, повеће, затим га три пута оперите у Јасенчици. Прича се да он хвата и заробљава нечисте духове. Затим се морате попети на Клек и дозивајући три пута Св. Саву баците камен пред ноге вештице. Знам, то неће бити лако… Већ и сами знате, паметни сте људи, шта вам може помоћи против ње… Распећа, освећена водица, бели лук… Нека вам је Свевишњи Господ у помоћи.“

Кренули су пред крај дана. Мајка га је благословила сузама, испрала је дивна душа све нечисто са њега. Исто је учинила и за Владимира, и њега је волела као своје рођено дете.

Набавили су камену „замку за нечисти дух“, свету водицу из сеоске цркве, два распећа су им се пресијавала око врата…

Требала су им добра два сата до Клека.

Како су се ближили осећао се неки задах, древан и болестан.

Растиње је бивало све ређе, ваздух све тежи и смрдљивији, а ветар је гласно и ледено шибао по њима.

Плашили су се!

Владимир је био блед, само су му добре очи севале са опрезом.

Када су стигли на врх дан је нестао. Ноћ је загосподарила, а са њом су измилеле и претеће поруке природе. Поред једног старог четинара је стајала трошна и временом оглодана колиба. У њој се зачуо дечији плач. Појурили су унутра, али се испречила Неранџа. Срце им је дивљало у грудима!

Брзо се нашла на Ивановим леђима, зајахала га је и гребала канџама. Осећао је буђави смрад трулежи који се ширио, а копрцања су му брзо јењавала. Владимир је вешто и прибрано зграбио вештицу и свом снагом је треснуо на земљу испред брвнаре.

Иван се сабрао и полио је гадуру светом водицом.

Створење је арлаукнуло тако снажно да се брвнара затресла, а одјек је пробудио сва околна села.

Бацио је хитро испред ње свети камен, обавили су у један глас дозивање нашег светитеља три пута…

Ритуал је био успешан!

Вештица се топила, месо јој се кидало, а сумпорни смрад их је гушио. Вриштала је и цвилела, постала је провидна… Камен је био ужарено црвен, привлачио је као усисивач нечисту душу, док и последњи остатак створења није нестао у њему…

Затим је поново задобио уобичајену боју. Иван га је ухватио у руке и стрпао у врећу.

Јурили су срећни низ планину, певали су њихове песме…

Цело село је било будно, љубили су их и благосиљали, а мајка Иванова је расла као квасац од поноса.

Идуће јутро су бацили камен у Јасенчицу.

Стара Савета је промрнџала неке стихове, нису их никада чули, а језик којим их је рекла је био древан, стари говор нашег народа…

Остали су још неколико дана у селу. Деценијама Иван није тако лепо сањао, чисте, невине и срећне снове… Владимир такође!

Као да је спала нека клетва са њихових душа, осећали су се слободно.

Савета је говорила: „Стари Господ нас још увек воли!“

“Приче са гумна”

Подаци

This entry was posted on 26. фебруара 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: