ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

О савременим гресима и логици вере

Како се изменио свет и верници за последњих неколико деценија? Да ли се разликују наши греси од грехова наших баба и деда? А вера? Образлаже најстарији монах Донског манастира схијеромонах Валентин (Гуревич).

Схијеромонах Валентин (Гуревич)

Срећан је онај, чији је пут к православљу почео после упознавања с Донским манастиром. Овде је увек мирно и добро. Иза високог каменог зида се апсолутно не чује бука великог града. Преко пута импресивне колоне војне технике, из неког разлога обојене у бело, простире се башта, мало даље – кавез с пауновима, који су ове године добили принове, због којих је главни паун узнемирен и напада остале. Иза паунова је кавез с јеленима, – животиње, видевши човека, долазе до ограде и допуштају да им милују нос. Одмах ту, у невеликом манастирском језерцету, пливају шарани, такође, скоро ручни. Живот манастира је спокојан и без журбе.

Разговарамо с схијеромонахом Валентином (Гуревичем) – најстаријим од братије Донског манастира.

У ишчекивању мог сабеседника, села сам на клупу испред главног сабора. Око мене се шетају голубови, узнемирени тиме што их не храним, у ваздуху се разлива арома малих белих цветова, које моја бака зове „медок“, врућина је…

Отац Валентин ме види, али не успева да дође до мене – људи, који су дошли у манастир у поворци иду к њему за благослов и савет. Старац све њих стрпљиво прима и свакога саслуша.

Поздрављамо се. Отац Валентин гледа около: „Где ћемо да поразговарамо? Хајдемо тамо?“ – показује у правцу Донског гробља. Пролазимо путем између старих гробова, без мрачних ограда, седамо на клупу и разговарамо о монашком животу, о људским гресима, страстима, људској немоћи, о дијалектици марксизма-лењинизма, о науци, вери и љубави…

Отвориће се Донски манастир…

Ја имам 76 година. Још при совјетској власти, девет година сам био стражар у Малом сабору Донског манастира. То јест, ја сам у том периоду скоро сваке ноћи био у храму, у којем је сахрањен патријарх Тихон. У манастиру је тада био музеј архитектуре.

Донски манастир

Долазио сам у храм, где је служио отац Валеријан Кречетов. Слушао сам његове проповеди, био скоро на свакој служби.

Путовао сам к оцу Јовану Крестјанкину, који ми је дао монашко правило, да бих се припремао за подстриг. То је било 8 година пре краја совјетске власти – 1983. година. Он је планирао да примим постриг после 7 година. Али не у манастиру, већ да останем у свету. Седам година је прошло, и рекао ми је: „Отвориће се Донски манастир, тамо ћеш бити монах“. И када се обновио Донски манастир, одмах сам овде и остао. Девет година сам био послушник, да би потом примио постриг, 2000. године су ме рукоположили.

Греси, нови и стари

При совјетској власти, још 60-их, 70-их година, још давно пре обнављања цркве, код нас је постојао круг једномишљеника, који су сами дошли к вери и православљу. Тада се веома много људи преобраћало, помагали смо једни другима да дођемо до вере.

Расположење у народу је ишло испред државне политике. Код људи се појављивала тежња к духовном, када је умро Стаљин, почело је „отопљавање“, почело је ослобађање умова, људи су почели да траже Истину. Тада су постојали притисци на Цркву од стране власти и у Цркви су били други људи, не као сада. Људи су заиста веровали, за њих је вера била важнија од социјалног положаја. Све је било тајно, ако су људи били принципијелни – они, наравно, нису улазили ни у партију ни у комсомол. Била су и праћења, и притисци, и малтретирања, али људи су ипак веровали и молитва је била друга – некако искренија.

Данас… Постоји заиста искрено покајање од стране људи који су претрпели озбиљне моралне падове. Они се кају сузама, код њих произилази прави духовни препород.

Постоје случајеви, када мајка губи једино дете. То је огромна трагедија за мајку. С великом тугом она први пут долази у цркву. Ми јој говоримо, да су код Бога сви живи, да она мора прићи Богу, очистити срце од страсти. Да би се Господ уселио у њено срце, и онда ће њена молитва бити јача – и за њу и за њено дете – било оно на овом или на оном свету – код Бога су сви живи.

Код нас је породица разрушена догађајима и појавама XX века. На пример, еманципација. Жена остварује много озбиљнију мисију у друштву, него мушкарац, зато што она одгаја човека, а мушкарац прави ракете, компјутере – ствари. А човек је важнији од компјутера. У нашој земљи је испало да је жена одстрањена од своје основне функције, мисије, и изједначила се с мушкарцем – она иде на посао, разговара с интересантним колегама супротног пола, породица од тога страда.

О породицама

Људи су почели да траже друго. Они не траже породицу, они су у потрази за пролазним уживањима, и у суштини, постали су деформисани, некомплетни. Многи су већ рођени од таквих људи. Одрасли су у некомплетним породицама, родитељи су им били разведени. Данас практично нема породица с више деце, дете расте само. Њега васпитавају друштвене институције, а нормалне родитељске љубави, нормалних породичних односа он не види. Такво дете одраста ускраћеним, мањкавим. Док су постојале многочлане породице, деца су у њима расла тако што су још од малена стицала неко искуство живота у заједници, учили су се да трпе једни друге, да праштају и воле. При том, не у атмосфери касарне, већ у породичној атмосфери. То је нормално и природно.

Дете које је одрасло само, васпитавано једним родитељем, и чак не толико својим родитељем (који је оптерећен својим обавезама), колико улицом и друштвеним дечијим установама, неспособно је да изгради правилне односе с људима. Оно је непотпуно, ти људи су нечега лишени. Они траже само задовољство, комфор, лак живот, беже од тешкоћа.

Сви желе да што удобније и лакше проживе живот, да их нико не „оптерећује“. Деца сметају таквим људима, бебе плачу и не дају им да спавају ноћу, а омладина, тинејџери – то је уопште права главобоља, а сви желе само позитивне емоције и ни једну негативну. Људи беже од тешкоћа, а оне их ипак стижу…

Господ је страдао за нас, Он је дао свој живот за нас на Крсту, дао нам Своје Тело и Крв, и дао нам заповести: „Љуби Господа Бога свог свим срцем својим…“. А данас брак постаје циљ сам себи. Јер Царство Небеско почиње још на земљи, а ми се не спасавамо, већ гинемо.

Не може се бити слуга два господара. Јер наш је циљ – сјединити се с Богом, вратити ту срећу, коју је имао први човек. Враћање Бога у срце човека – то је више него брак, више него науке, новац, богатство. Оно је то све заједно – и океан љубави безмерне, јер Бог је љубав и блаженство, која превазилази свако земаљско утешење, укључујући ту и брачно, и свезнање Божије које превазилази сваку науку, зато што наука зна коначан број гигабајта, а Господ – „његов ум је неограничен“, и Творац зна Своју творевину адекватно, а не тако, као наука – релативно, приближно, с претпоставкама… Лепота Царства Небеског превазилази све земаљске лепоте и уметност, а власт и моћ Цара Небеског је јача од власти свих императора и председника. Његово богатство је веће од богатства свих милијардера – „Моја је васељена и све што је у њој“ (Пс 50:12)

Људи покушавају да попуне празнину у свом срцу свиме што овде налазе – утехама, наукама, новцем, влашћу, среброљубљем, и све једно, незадовољни су, лоше им је и несрећни су.

А апостол Павле говори: „Ми смо сада деца Божија, значи наследници…“ (Рим. 7:17) А то значи, да све, што Господ има, Он даје на располагање Свом наследнику – ми можемо да постанемо причесници свега што има Бог – тог блаженства, те безбрижне љубави, тог богатства, те моћи.

Савремени греси?

Раније није било компјутера, сада их има. Појавили су се и грехови, везани с њиховом појавом, компјутерска зависност.

Затим изопаченост, перверзије. Они су у древна времена, код пагана, били веома распрострањени. Потом су настављали да постоје, али нису били широко распрострањени. Данас су се размножили. Грех спречавања зачећа, абортуси, недобросавесност у васпитавању деце.

У списку грехова, садржаних у процесу исповести, постоји недобросавесност к службеним обавезама. А недобросавесност у васпитавању деце тамо не постоји. Тај списак грехова у процесу исповести је дат још у дореволуционарним издањима, када је постојала породица, које сада нема. Зато се потпуно распространио „шкарт васпитања“, некомплетност нових поколења – то је штета много озбиљнија, него шкарт у производњи, као последица недобросавесног односа према послу…

«Венчање ради блуда»

Није потребно много времена да би се двоје разумели и упознали. Ипак, не треба журити с тим односима. Брак је – то је важно схватити, пре свега, – рођење детета, неодвојиво од супружничке љубави.

Нека паганска племена су имале овакве празнике – јели су од јутра до јутра, стотине разних јела. И с времена на време су јели специјалну траву, да би очистили желудац за нове порције хране. То јест, јели су не зато да би подржали живот тела, већ да би се наслађивали храном. То је изопаченост. Ето таква изопаченост је и брачни живот без деце.

И када млади људи стреме да се сједине међу собом, то је природно, они су дужни да од самог почетка схвате, да је то ради рођења деце. Брачна заједница, у којој се спречава рођење деце, – то је блуд, чак и ако је брак венчаних. Љубав је нераздвојиво повезана с рођењем детета, а у срцу мора бити Господ, а не порнографија.

При том, породица је на цели живот, то је труд. Сахранити верност – то је труд. Да би имали смиреност, да би имали трпљења, да би смо научили да волимо, праштамо, – за то се треба потрудити.

Нас уједају – ми уједамо

Без Бога, ми не можемо да изађемо на крај с осуђивањем. Наша бездушност, наше осуђивање – то је због тога, што нас је Бог напустио, и остали смо са својом телесном, биолошком природом, којој су својствени инстинкти самозаштите, самоочувања: нас уједају – ми уједамо. И та наша способност да се разбеснимо, да будемо бездушни, подгрева се друштвом грешника и невидљивим непријатељем – сатаном. Гнев, непријатељство, осуђивање, чак и, на изглед због основаног и праведног разлога, увек је од сатане, који је добио могућност да утиче на нас после тога, како нас је Бог напустио. А Бог је љубав, и само љубав.

Господ, страдајући на Крсту, ни на кога се није наљутио, већ, насупрот томе, молио се за те који су Га разапели. Њихова срца су била окорела и бездушна, постали су камени, и ти људи су били изгубљени за вечни живот, зато их је Господ жалио и молио се за њих.

Бездушност, нетрпељивост, увреде – све то трује наше срце. Ми морамо у сваком човеку да видимо лик Божији. Тако треба да се односимо према свима. Те, који, како нам се чини, заслужују осуду – то су несрећни људи, зато што сваки човек поседује неку страст, свако је роб својих страсти.

Јован Кронштадски има молитве за све врсте грешника – за среброљупце, гордиљивце, блуднике, за то да се човек покаје и обнови у себи лик Божији, ту првостворену лепоту своје душе. Свака душа, сваки човек је створен по лику и подобију Божијем, а страсти – оне су као гној на души и ми не смемо да идентификујемо ту болест, тај гној са самом душом. Морамо да се сажалимо на човека.

Пристојан човек, коме на изглед немамо шта да замеримо, мање је способан к смирењу, него човек који је претрпео озбиљни морални пад и схвата да није достојан ни да дише, пије воду, једе – као у филму „Острво“. Он вапи за Господом из дубине свог пада и смирености, и на његово изненађење Бог га слуша и одазива се на његову молитву. То је духовна реалност; то се заиста и дешава.

Зато никога не треба осуђивати! Ако Господ попусти, онда је то можда зато да би човек, схвативши свој јавни пад, могао да се покаје. Ми не знамо Промисао Божију и не смемо да журимо да судимо некоме пре самог Бога. Свакога треба жалити и волети. И уопште, треба се понашати тако, како се Господ понашао на Крсту. Бог је љубав, и она оживљује наше срце и васкрсава душу. А злоба, бездушност и мржња – то је отров који је убија.

Свештеник и мирјанин: каква је разлика?

Духовник је свештеник, који је благословен да врши тајинство покајања, то јест да исповеда оне који се кају. Раније није сваки свештеник имао благослов да буде духовник. У Грчкој то правило важи и данас. Код нас се некако раширио обичај да се младом свештенику одмах после рукоположења дозволи да исповеда.

Старац – то је човек, који има од Бога посебан благодатни дар, који може својом молитвом да истински упозна душу човека, чак ако се он и није исповедао сасвим добро. Човек може и сам себе да не познаје, а старац проникне, он зна човека, може за њега да се моли. Он може знати како човек треба да поступи, какав пут да изабере, да предвиди неке догађаје у његовом животу. То је посебно служење и изузетно редак дар. У принципу, старац може и да не буде свештеник.

Да свештеник не би пао у грех гордости

Господ може нешто да открије свештенику, али он не сме приписивати себи дејство Божије благодати. Он мора знати да је то дар Божији. Сам по себи он је немоћан, он – човек са свим страстима и слабостима. Неопходна је смиреност, без ње ми гинемо.

Уопште узев, код нас изгледа превише поштују свештенике. Дистанца између мирјана и свештеника је превише велика. А Господ је рекао: „Сви сте ви – род изабрани, царско свештенство, свет народ“. То јест, људи, који припадају Цркви, заправо су једнаки међу собом. Дар Духа Светог се даје свима вернима приликом тајинства миропомазања. Али дарови благодати су различити. Један од њих је и благодат свештенодејства.

У Грчкој, на пример, свештеници се не разликују много од мирјана, чак ни не носе крст. На Атону само игуман манастира носи крст и његово особље. Свештеници у Грчкој, ако не служе, чак се не причешћују код олтара, већ заједно с мирјанима, из заједничке чаше.

Чуда патријарха Тихона

Девет година сам био стражар у храму, где је био сахрањен патријарх Тихон. Чистачица ми је причала, да је једном заспала и видела, како је патријарх Тихон устао из гробнице и рекао: „Ви не треба за мене да се молите, већ мени да се молите“. То је било још пре него што су његове мошти донесене.

Касније, када су његове мошти биле донесене, дешавала су се права чуда. Људи су бивали излечени од разних болести. Дежурао сам поред моштију, долазили су људи и благодарили за себе и за своје блиске.

Десио се овакав случај – прилази интелигентна жена, рекао бих учитељица. Говори ми: „Ми нисмо планирали да дођемо у ваш манастир, путовали смо поред, али решили смо да погледамо књижару, и тамо са видела слику старца, који ми се јавио у сну и рекао да ће ме исцелити, а ја сам била озбиљно болесна, лечила сам се на онколошком диспанзеру“.

Друга жена је дошла и рекла: „Да ли је тачно да се овде налазе мошти патријарха Тихона? Мени и још двема мојим сестрама се у сну јавила наша покојна мама и рекла да нас три заједно одемо у Донски манастир и поклонимо се његовим моштима, да би се помириле међусобно. Много година смо живеле завађене и нисмо разговарале“. Помириле су се.

Логична вера

Моји родитељи су били Бољшевици, комунисти, ја сам васпитаван у апсолутно атеистичкој средини. Али увек сам хтео да међу људима не буде свађе и тежио сам помирењу. Живот је наносио ударце на мој комунистички поглед на свет – и ја сам почео да се интересујем духовним истраживањима. Као резултат тога, постао сам верник.

Схијеромонах Валентин (Гуревич)

По професији сам инжењер за бродске моторе.

Вера највише задовољава логику. Игњатије Брјанчанинов је имао инжењерско образовање. И у његовим делима налазимо сведочанство тога, да је знање математике помогло његовој богословској мисли.

У комунистичком погледу на свет, постоје његови „догмати“. Потврђује се, да на свету не постоји ништа, сем покретне материје, која се развијала дијалектички – од ниже к вишој, квантитет прелази у квалитет, у сложеније форме. Даље, свест – то је највиши производ на посебан начин организоване материје, то јест, мозга. Највиши производ.

Почео сам да размишљам: како то свест може бити највиша, када се све креће, све се мења, значи, и свест не би смела да буде изузетак и зато не може бити највиши производ; она се, такође, мора мењати и прелазити у неке више форме постојања.

Ми познајемо велику количину ствари, али тих ствари је у свету бесконачно много и неке од њих ми можемо да осећамо, али већину – не можемо. На пример, радио-таласе, магнетна поља и оно што је више од тога – што не зна чак ни наука. Ми не гарантујемо, да све видимо, чујемо и чак фиксирујемо научним инструментима, зато што је свет бесконачно разноврстан у својим формама постојања, и ми познајемо занемарљиво мали део тога, што на свету постоји.

Ми много тога знамо, али чак ако кроз милион година будемо знали и милион пута више, то ће ипак бити коначан број, а све је бесконачно. И у поређењу с бесконачношћу, било који велики број је бесконачно мали. У том океану нашег незнања могу се наћи такве ствари, које ће, у поређењу с људском свешћу, за коју ми сматрамо да је највиши производ, – да се покажу ништавним. Зато не можемо одрицати постојање виших форми постојања, него што је људска свест.

Лествица те еволуције, бића, која се развијају у више облике, могу превазилазити обичан људски ум. Пошто је то усавршавање (развој) бесконачно, онда мора постојати и савршеније биће, које можда и јесте управо Бог?

Приближно таква су била моја размишљања, а затим сам наишао на књиге, у којима се говори то исто. У почетку су то биле источњачке књиге; али су оне биле више вежбање ума.

Срце се моје отворило, када сам прочитао Јеванђеље. Јеванђеље је на мене оставило изузетно јак утисак, и окренуо сам се хришћанству. Пришао сам хришћанству и све остало одбацио.

превод с руског: С.М.

извор: Правослаие и мир

Подаци

This entry was posted on 2. марта 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: