ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Мангупи из наших редова доћи ће нам главе“ – деценија од убиства премијера

Поводом десетогодишњице убиства др Зорана Ђинђића  подсетимо се неких делова транскрипата разговора страних обавештајаца у Србији везаних за убиство премијера

Министар (полиције) Михајловић посетио је председника српске владе Зорана Ђинђића 11. марта око девет часова ујутру, у његовом кабинету у Немањиној 11

Министар Михајловић поново је посетио председника српске владе Зорана Ђинђића 11. марта око девет часова ујутру, у његовом кабинету у Немањиној 11. Овог пута разговор је био врло кратак.

Михајловић: Како ти је здравље данас?

Ђинђић: Да, да… Боље је…

Михајловић: Овај, ја сам мислио… Знаш…хмм

Ђинђић: Види… То како су они замислили неће ићи. Ми смо демократију у Србију увели 5. октобра. Пренеси им да не одобравам акцију…

Михајловић: Чекај, овај….немој да си, ухммм… на крај срца. Мислим, може бити и неке политичке користи из свега тога!

Ђинђић: Не, не… Доста је било. Пренеси им тачно овако: „Не одобравам акцију и спреман сам да поднесем оставку ако се то од мене тражи. Терор Жандармерије не дозвољавам, није ово банана република!“

Михајловић: Добро, овај… Пусти да то одлежи још неко време, да се… Сачекајмо, нешто ће искрснути у међувремену!

Ђинђић: Не разумеш. У вези са овим ја нећу променити мишљење и моја одлука је дефинитивна, па свидело се то њима или не. Не занима ме! После Бањалуке окомили су се на мене као да сам сам црни ђаво. Само постављају неке услове. Морају да схвате да ми нисмо Занзибар и да ја нећу дозволити да се о мени говори као о човеку који је хапсио своје политичке противнике.

После овог сусрета Михајловић је оклевао да пренесе реакцију премијера Ђинђића, али га је касније тог дана телефоном позвао амерички амбасадор Вилијам Монтгомери.

Монтгомери: Докле се стигло са припремама? Ми чекамо почетак акције вечерас! Моји кажу да је остало само да Зоран одобри! Шта се дешава, је л’ дато одобрење?

Михајловић: Није!

Монтгомери: Како није? Шта није у реду? Не разумем!

Михајловић: Није дато одобрење…

Монтгомери: Како није дато? Само Зоран треба да…

Михајловић: Зоран, није дао… ухм…

Монтгомери: Поновите… Зоран није дао шта?

Михајловић: Да, овај… Он каже да то не дозвољава, и да ће… ухм… ако се то од њега тражи, поднети оставку! Био је одлучан! Ја сам покушао да га убедим, али није вредело.

Монтгомери: Да, разумео сам. Океј, пријатан дaн.

Само дан пре него што је убијен Зоран Ђинђић, на аеродром слетео авион из Будимпеште чији долазак није забележила контрола лета

Године 2003, 11. марта у 14 часова, у просторијама британске амбасаде одржан је састанак коме су присуствовали Дејвид Блек, шеф америчке обавештајне службе за Балкан, и његов колега Ентони Монктон. Циљ овог сусрета био је оперативно спровођење плана „Мач“, односно његове прве фазе. Место састанка је сугерисао лично Дејвид Блек, који је имао поверења у обезбеђење британске амбасаде.

Ипак, и поред свих мера безбедности, оперативци безбедносних служби дошли су до снимака разговора двојице обавештајаца, додуше на крајње невероватан начин. Наиме, до снимака њиховог разговора дошло се преко босанске обавештајне службе АИД. Суревњивост и ривалитет две највеће обавештајне службе на свету, ЦИА и МИ6, довела је до тога да снимак разговора Блека и Монктона заврши у рукама људи Ал Саида Носаира, муслиманског фанатика стационираног у Тузли и више него очигледно повезаног с терористичком мрежом Ал каидом. Он предаје снимке оперативцима босанске службе, не слутећи да они истовремено раде за још једну службу.

Разговор двојице обавештајаца био је веома кратак.

Монктон: Зоран није пристао да одобри акцију?

Блек: Нажалост, није.

Монктон: Невероватно! Не могу да верујем да не види колико је то за њега добро. Шта се десило са њим?

Блек: Не знам. Чак је рекао да је спреман да понуди оставку на место премијера и да се повуче, ако то од њега буде тражено.

Монктон: То уопште не личи на њега. Шта ћемо даље?

Блек: Варијанта А отпада. Значи, прелазимо на реализацију плана Б, а одмах затим, значи у најкраћем року, и плана Ц. Јасно ти је који су ваши задаци?

Монктон: Наравно. Одмах крећемо.

Блек: Срећно.

Монктон: Срећно.

Одмах после састанка са Монктоном, Дејвид Блек је хеликоптером пребачен у Будимпешту.

Из главног града Мађарске вратио се истог дана, авионом, чији лет није смео бити званично забележен. Заједно с њим у летелици је било још дванаест мушкараца у цивилу. Сви они су директно с аеродрома блиндираним возилима пребачени на непознату локацију у Београду.

 (1) Џон Нејбор (ЦИА), (2) Ентони Монктон (МИ-6)

Између 11. и 12. марта 2003. забележен још један сусрет Ентонија Монктона и Дејвида Блека, на путу између два београдска насеља

У ноћи између 11. и 12. марта 2003. године на пустом путу између два београдска приградска насеља састали су се Ентони Монктон и Дејвид Блек. Разлог за овај касни састанак био је усаглашавање последњих детаља везаних за прву фазу планиране операције „Мач“.

Место за састанак одабрао је управо шеф британске обавештајне службе, који је сматрао да их на оваквом месту у то време нико неће моћи снимити. Управо из мера предострожности, тачно место на путу на ком је требало да се сретну није одређено, већ су изашли из возила, буквално, када су се колоне њихових блиндираних аутомобила сусреле на путу.

Монктон је имао посебно поверење у овакве врсте „случајних сусрета“ јер су, по његовом искуству, били веома сигурни. Ако би их неко пратио, било би му веома тешко да одреагује и успе да покрије целу деоницу и да сними њихов разговор. Разговор био кратак, али да су га и поред свих неповољних околности оперативци служби безбедности забележили.

Монктон: Дејвиде, како стоје ствари? Да ли све иде по плану?

Блек: Све иде по плану, жао ми је што смо морали да пређемо на план Б, али… није било другог избора.

Монктон: Није било другог избора… не разумем Зорана, како не види… Али то сада није битно!

Блек: Да… тим је стигао и смештен је на локацију. Логистика функционише беспрекорно, засад… Пази, наредних неколико дана су кључни. Ту морамо стећи иницијативу и предност.

Монктон: Не брини, ударне снаге Акције су потпуно спремне и под контролом, само чекају наш знак!

Блек: Битан је и онај други део. Јавност мора бити смирена, да ли контролишемо медије?

Монктон: Наш човек има све под контролом. Он је врхунски професионалац у свом послу. Уопште не бринем да ће тај део функционисати.

Блек: А хоће ли наши људи у влади урадити оно што треба? Увођење ванредног стања је много битно. Биће нам много лакше да завршимо започети посао. Ако то не ураде, биће много теже, руке ће нам бити везане, наши људи у МУП неће смети…

Монктон: Не брини, све је завршено. Пронаћи ћемо механизам како да то урадимо по важећим прописима.

Путнике из авиона незабележеног лета на аеродрому је сачекало шест затамњених возила и неколико оперативаца који су били под контролом Ентонија Монктона и Дејвида Блека

Увече 11. марта 2003. године у 19.55 часова на сурчински аеродром слетео је авион без ознака, чији лет није регистрован у контроли. У авиону се налазило 12 мушкараца у цивилним оделима и с торбама у којима је био лични пртљаг.

Путнике из овог авиона на аеродрому је сачекало шест затамњених возила и неколико оперативаца који су били под контролом Ентонија Монктона и Дејвида Блека.

Без пасошке контроле или било какве провере пристигли путници су се укрцали у аутомобиле и уз пратњу возила под ротационим светлима напустили аеродромску писту и запутили се према оближњем приградском насељу Сурчин. Службеницима аеродрома и припадницима полиције који су се налазили у близини није било дозвољено да, у време када се авион налазио на писти, прилазе близу.

Сви мушкарци који су пристигли на аеродром били су снажне физичке конституције, осим једног. Реч је о екипи специјалаца која је била одређена да пружи логистичку подршку за предстојећи атентат и да у случају евентуалних проблема стрелца извуче на безбедно. Човек који је одређен као непосредни извршилац је посебна прича.

Физичким изгледом атентатор је у потпуности одударао од људи са којима је допутовао.

У питању је био тридесетогодишњак, средње висине и крхкије грађе. Био је кратко подшишан и оно што је на њему било упадљиво биле су изразито плаве и продорне очи. Према информацијама до којих су дошле и неке стране обавештајне службе, реч је о једном од најбољих снајпериста који је с времена на време радио за неке западне службе. Презиме тог човека је Хил и његов задатак био је да ликвидира српског премијера Зорана Ђинђића.

Колона возила је око 20.20 часова пристигла до изоловане куће на самом рубу приградског насеља Сурчин. Локацију су обезбеђивали наоружани људи. Путници из авиона су се упутили у кућу, док се атентатор Хил са још једним оперативцем запутио у кућу сарадника британске обавештајне службе “Марка”.

 Зграда у Немањиној бр. 9

Два снајперска гнезда за подршку била су смештена у Бирчаниновој, односно у Улици адмирала Гепрата, док је атентатор Хил чекао своју мету у напуштеној згради седамдесет метара од улаза бр. 5 у зграду Владе

На састанку 11. марта увече у кући сарадника британске обавештајне службе кога су водили под именом “Марко”, Ентони Монктон је до детаља изнео план акције која је била планирана за 12. март у дворишту зграде Владе Србије.

Поред шефа британске обавештајне службе Монктона и атентатора Хила, састанку су присуствовали и оперативци који су били задужени да пруже заштиту и логистичку подршку екипи на терену.

Монктон је објаснио присутнима да су обављене све претходне припреме које су биле нужне за операцију. Посечен је дрворед на паркиралишту како би се уклониле све препреке стрелцима, обављани су радови око зграде Владе и велика гомила шута је била смештена на улаз у тунел, па је премијер са пратњом морао да уђе на улаз бр. 5. Монктон је посебно нагласио да су сигурносне камере на згради искључене и да неће бити никаквог званичног снимка осим оног који направе телевизијске камере.

На том састанку у “Марковој” вили договорено је да се поставе три снајперска гнезда.

Место за атентатора било је у Немањиној улици, док су друга два снајперска гнезда, која је требало до покривају атентатора и пруже подршку атентатору, била смештена у Бирчаниновој, односно у улици Адмирала Гепрата. Свако од њих је имао прецизна наређења. Атентатор Хил се налазио у згради у Немањиној бр. 9, коју само поменуто двориште дели од зграде Владе. Из ове позиције атентатор је имао савршен поглед на улаз бр. 5, а раздаљина је мања од седамдесет метара, што је за доброг стрелца практично зицер. Нису постојале никакве препреке између њега и циља, никакви нагиби терена који би могли да сметају, нити ветар или неке друге атмосферске прилике нису могли да утичу на прецизност хица. Са те позиције сви који су се нашли у дворишту зграде Владе били су као на длану. Зграда у Немањиној бр. 9 била идеална и због још неких разлога.

Поменути објекат је био погођен за време бомбардовања 1999. године и практично напуштен, што је атентатору омогућавало лакше извлачење са места злочина. Поред тога, зграда је била повезана подземним тунелима са околним државним и војним објектима.

Где је Чеда? Ентони Монктон посетио свог сарадника Марка из Сурчина 12. марта, обавештајца занимало да ли ће се Чедомир Јовановић вратити у Србију тог дана

Рано ујутро, 12. марта 2003. године, Ентони Монктон је још једном посетио свог блиског сарадника из Сурчина, кога су Британци водили под шифрованим именом „Марко“. Енглеског обавештајца је занимало, пре свега, да ли ће се Чедомир Јовановић, близак сарадник покојног премијера Ђинђића, вратити у Србију. Подсетимо, само дан пре тога Монктон је тражио од Марка да се Јовановић под хитно врати у Београд, под изговором „да ће им бити потребан наредних неколико дана“ и да је „добро да буде ту“. Чедомир Јовановић се у то време налазио на скијању у Италији.

Мере обезбеђења око виле у којој је становао Марко биле су подигнуте на највиши ниво. Око куће су шетали људи наоружани „дугим цевима“ и чак ни полиција није смела да им приђе. Монктон је похвалио Марка због тога. У његовој кући, Енглез се осећао прилично сигурно.

Монктон: Да ли си пренео нашем младом пријатељу (мисли се на Чедомира Јовановића) да треба хитно да се врати у Београд?

Марко: Јесам. Пронашао сам га.

Монктон: И када долази? Надам се да схвата озбиљност ситуације!

Марко: Па, не баш. Прво је био одлучно против. Тврдио је да нема потребе да се врати за Београд, да је све у реду, да то што има може да сачека његов повратак. Ја, наравно, нисам хтео да му кажем о чему се ради…

Монктон: Наравно, то је паметно. Треба комуникацију ограничити на усмену, након последњег развоја догађаја…

Марко: Онда сам му суптилно ставио да знања да, ако се не појави, може свашта да се деси. Мислим да је схватио поруку. Он је млад и зато му треба толерисати доста ствари, али увек оне најбитније разуме…

Монктон: Да, да… Несумњиво се ради о најталентованијем политичару код вас. Молим те, обезбедите му све што је потребно и нека га твоји људи штите. Сместите га ван Београда и строго контролишите његово кретање. Он не сме ниједан покрет да направи, а да ти не знаш. Да ли он зна шта је у плану Б?

Марко: Нема појма. Не брини, разуме се да ћемо га држати на оку.

Монктон: Реци ми, шта мислиш, како ће он реаговати када будемо склонили његове дојучерашње пријатеље? Ове из Земуна?

Марко: Он је прагматичан дечко. Разумеће… (смех). Ма, где се с њима спетљао… Ја им не бих опростио после онога када су нам минирали оне машине за асфалтирање.

Монктон: Имаћете свој моменат за освету… Не брините.

Дванаестог марта око 11 часова Марко из Сурчина, сарадник Ентонија Монктона, обавестио је свог шефа да је Чедомир Јовановић на путу из Италије ка Београду

Дванаестог марта у девет часова и 42 минута на београдски аеродром је слетео авион у којем су се налазили криминалистички техничари и експерти из Визбадена. Њихов лет није смео бити забележен, а за то су се у контроли летења побринули људи из Владе Србије. Одмах по слетању путници су из авиона укрцани у блиндиране џипове са затамњеним стаклима и одвезени на непознату локацију у Београду. Пут овој колони крчила су возила са упаљеним ротационим светлима.

У 10 часова и 30 минута истог дана, у двориште виле сарадника Ентонија Монктона, који је вођен под шифрованим именом “Марко”, у Сурчину, ушла је колона аутомобила. На улазу их је дочекао лично Марко, а из возила су изашла два мушкарца, Ентони Монктон и човек средњег раста и плаве косе, који до тада није никада примећен у њиховом друштву, каже наш извор. Ушли су кућу и упутили се у собу у којој се налазио велики радни сто. Соба је била са источне стране куће. Разговор који су водили снимили су оперативци служби безбедности.

Монктон: Рекао сам ти да се видимо убрзо! (смех)

Марко: Да, само нисам очекивао да ће бити овако брзо.

Монктон: Како стоје ствари? Шта је са Чедом?

Марко: Долази. У овом тренутку је већ негде на пола пута до Београда. Послали смо специјалан авион по њега. Врло брзо ће бити ту!

Монктон: Да ли сте урадили све… Пази, он мора имати савршену причу… Он је у Италији… Званично… То је врло битно! Разумете! Нико не сме да посумња.

Марко: Наравно, не брините. Урадили смо све што је потребно. Ваши људи су урадили сјајну ствар. Изгледаће као да до сада није напустио Италију. Ми смо клонирали његову картицу, на коју ће се јављати да изгледа као да је још у Италији… Знаш, као да је на њиховој мобилној мрежи… Ако га буде звао Зоран или неко из Владе, или странке… небитно… Он ће за то време бити овде… Мислим да је разумео шта ће се отприлике десити…

Монктон: Нисам ни сумњао, он је паметан момак. Пази, он мора “из Италије”, телефоном, одмах да затражи од својих из странке и из ДОС увођење ванредног стања.

Марко: У реду. Биће тако. Разуме он ситуацију.

Други део разговора који су водили Ентони Монктон, шеф британске обавештајне службе за Србију, и његов сарадник „Марко“ из Сурчина

У другом делу разговора који су водили Ентони Монктон, шеф британске обавештајне службе за Србију, и његов сарадник „Марко“ из Сурчина, централно место заузима „земунски клан“ и његове вође Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум.

Из њиховог разговора може се претпоставити да је требало да Шиптар и Кум одиграју неку улогу у предстојећој полицијској акцији, али се у једном тренутку одустало и неко је донео одлуку да се они не ухвате живи.

Монктон: Одређен је круг људи, инсајдера, који ће синхронизовано откривати злодела Легије и других који ће бити оптужени. Елиминисањем „земунског клана“ скидамо бреме одговорности с многих у Влади Србије. Жртвена јагњад, то је њихова улога у овом тренутку!

Марко: Мислим да ће се опирати! Већ неко време су у дубокој илегали.

Монктон: Не брини, наћи ћемо их већ. Без обзира на то колико новца имају и ко је све до сада стајао иза њих. Кад их добро нагазимо… Ипак, једну ствар сам научио о овој земљи. Овде се све може купити. Да човек нестане или да се појави, сасвим свеједно, неће имати куда. Испливаће на површину.

Марко: Какав је план? Шта ћемо са њима?

Монктон: Види, пошто смо проваљени за план А, и кад Ђинђић није пристао да да зелено светло за операцију, немамо много избора. Они ће нам послужити да оптуже Коштуницу, радикале и ове људе које треба…

Марко: Да ли постоји списак!

Монктон: Наравно. Неких тридесетак људи, размишљамо и о ликвидацији, не би било лоше… Они треба да кажу „ми смо то радили по њиховом налогу“, у камере да кажу, и онда…

Марко: Разумем. А после тога?

Монктон: После тога постаће незгодни сведоци којих се треба решити. Без много размишљања.

Марко: За њих разумем, али шта ћете с политичарима? Њих не можете убити тек тако! Они имају странке, чланство… Јавност ће се питати…

Монктон: Не, не, Марко, не разумеш… Створиће се таква атмосфера у јавности преко медија, који ће бити у потпуности под нашом контролом. Ови политичари ће бити означени као шефови криминалцима, значи, и они су криминалци и то, замисли, криминалци који ће пружити отпор при хапшењу. Згодно, зар не!

Марко: Да, разумем. Али има ту једна ствар. Душан је све посете Шилеровој снимао. Али баш све. Има ту разних људи, и наших нарочито. Он је то чак и користио да уцењује неке политичаре и пословне људе… Ми сада не знамо где су те касете, зар не?

Монктон: Део је код њих, а део су оставили код поузданих људи. Оне за нас најбитније су код њих… тако да… Имали смо то у виду!

У једном тренутку састанку у вили сарадника енглеске обавештајне службе, Марка из Сурчина, придружио се Чедомир Јовановић

У једном тренутку састанку у вили сарадника енглеске обавештајне службе, Марка из Сурчина, придружио се Чедомир Јовановић.

Јовановић је допутовао тајним летом из иностранства, где је боравио на одмору. Његов повратак изричито је захтевао шеф енглеске обавештајне службе за Србију Ентони Монктон. Управо њему је била намењена значајна улога у предстојећој полицијској акцији, која је требало да отпочне тих дана.

Марко: Еј, добро је да си стигао. Како си путовао?

Чеда Јовановић: Добро. Шта се дешава?

Марко: Ништа, ево баш сада причамо… Данас креће операција „Мач“. Ти знаш…

Чеда Јовановић: Знам шта је то… Мислим, не знам детаље, али… Знам да је било говора о томе…

Монктон: Видите, операција „Мач“ је замишљена да се у потпуности обрачунамо са нашим противницима, и политичким… и оним друге врсте. Што се јавности тиче, замишљена је као полицијска акција која ће се обрачунати са организованим криминалним групама. Акцију ће водити ваша полиција, оперативно, док ће све контролисати наши људи. Свако од нас ће имати свој задатак, па и ви… Елиминисаћемо Коштуницу и…

Чеда Јовановић: У реду, шта каже Зоран?

Марко: Зоран није дао одобрење да акција крене.

Чеда Јовановић: Уххх… Откуд…

Монктон: То сада и није толико битно. Идемо даље без њега!… Није разумео!

Марко: Треба да знаш, ови из Земуна ће бити уклоњени.

Чеда Јовановић: Зашто?

Монктон: Постоји интерес… то је све што треба да знате. Постоји тренутак када је неко кориснији мртав него жив. Они ће нам користити јер ћемо преко њих направити политичку везу са Коштуницом и његовим окружењем.

Марко: Они су отишли толико далеко да више нема повратка. Зна се где је ком место, и нема преласка у интересне сфере, не ради се само о новцу!

Чеда Јовановић: Знам, али да ипак не грешите по питању Шиптара и Кума. Шиптар је тврд. Не верујем да га можете сломити… А осим тога, они и не познају Коштуницу лично. То сигурно знам… Видели су их само на сликама и телевизији.

Монктон: То није битно. Битно је у шта ће народ поверовати.

Марко: Ти мораш енергично захтевати да се уведе ванредно стање. Не брини, имаћеш подршку у Влади у осталим политичким странкама, али ти мораш бити напред. Разумеш?

Монктон: Да, управо тако… То је ваша улога и концентришите се на то.

Чеда Јовановић: Ок, схватио сам. Нема проблема.

Марко: Ослони се на Бебу. Он ће из сенке одрадити највећи део посла.

Атентатор Хил на састанку уочи убиства рекао присутнима да ће он донети одлуку у ком тренутку ће пуцати у премијера

На састанку у вили сарадника енглеске обавештајне службе „Марка” договорен је и начин како ће се атентатор и његови помагачи извући на безбедну локацију после завршеног посла. План је био да се после атентата све три екипе са локација извуку возилима с ротационим светлима и упуте у правцу Новог Београда. Атентатор је брифован о свему. Оперативци и Монктон су га обавестили о свим важним параметрима неопходним за планирану акцију.

Предочени су му досијеи свих чланова Ђинђићевог обезбеђења, па чак и самог премијера. У њима су били и њихови психолошки профили, анализа њиховог понашања. Предочени су му и сви подаци о метеоролошким приликама, падавинама, ветру, ваздушном притиску. Претпоставка њихових стручњака била је да ће време бити идеално за акцију. Сви присутни на овом састанку имали су велико поверење у човека који је требало да буде извршилац атентата.

Монктон је у једном тренутку рекао да све од њега зависи, да је управо Хил тај који одређује почетак акције и да све мора бити синхронизовано с њим. Кад је погледао сва документа и неке снимке које су му били припремљени, атентатор је донео одлуку како ће поступити.

Хил је обавестио присутне да ће он одабрати тренутак када ће пуцати и да ће то бити онда кад српски премијер буде био најмање покретан, односно кад буде био на вратима улаза бр. 5 у зграду Владе. Нагласио је да одмах после његовог хица симултано мора бити отворена ватра и из друга два снајперска гнезда и да стрелци морају елиминисати првог пратиоца Зорана Ђинђића, Милана Веруовића. Тако би се створио општи метеж, обезбеђење би било обезглављено и вероватно је да би изостала правовремена реакција. Тада је Монктон саопштио да постоји човек у згради Владе, њихов оперативац из најужег Ђинђићевог обезбеђења, који ће се у то време налазити баш на улазу бр. 5 и који има задатак да по процени ситуације евентуално „заврши посао”. Атентатор Хил је рекао да за то неће бити потребе.

Једанаест специјалаца и атентатор Хил заузели позиције око зграде Владе 12. марта нешто пре 12 часова. Сви били повезани радио-везом

Ујутро 12. марта, око десет часова, 11 специјалаца и атентатор по имену Хил упутили су се на своје локације, тачно према плану који је до детаља разрађен претходне ноћи у вили сарадника британске обавештајне службе “Марка” у Сурчину.

Специјалци су са четири теренска аутомобила, уз пратњу возила која су припадала српској влади, пребачени до центра града, односно у околину Немањине улице, недалеко од зграде Владе.

Сви су били повезани радио-везом са центром који је био смештен на другој локацији и који је пратио фреквенцију на којој су комуницирали чланови Ђинђићевог обезбеђења са људима из БИА и МУП. У сваком тренутку су знали где се налази председник Владе Србије и његова пратња.

Цела мрежа била је постављена већ пре дванаест часова.

Атентатор Хил је заузео своју позицију неколико минута пре 12 часова, на другом спрату зграде у Немањиној 9. Испред и око зграде било је распоређено још петоро људи који је требало да му буду оружана подршка уколико га у неком тренутку угрози обезбеђење премијера Србије или неко из зграде Владе, и да истовремено осигурају безбедно извлачење после извршеног задатка. Исти случај је био и у друга два снајперска гнезда.

Планери и извршиоци су рачунали на фактор изненађења и брзине, као и на опструкцију унутар БИА и МУП која је требало да у првим сатима потпуно паралише државне службе.

Ипак, за сваки случај, оперативци МИ6 и људи које је контролисао “Марко” били су распоређени око објеката у којима се налазила полиција и војска и требало је да у случају потребе, односно ако неко из тих структура нешто покуша, брзо реагују.

Ђинђић је био лицем окренут масивним вратима и пружио руку да их отвори. У том тренутку атентатор отвара ватру и погађа српског премијера. Одмах се разлежу још два пуцња

Догађаји у дворишту Владе Србије 12. марта од 12 часова до убиства премијера Зорана Ђинђића разликују се од званичне верзије дешавања везаних за атентат.

У 12 часова и 14 минута оперативци су јавили да је премијер Србије Зоран Ђинђић кренуо ка згради Владе Србије. У 12 часова и 23 минута у двориште непредвиђено стиже министар просвете Гаша Кнежевић, који убрзо улази у зграду, док његов возач остаје у дворишту.

Неколико минута касније у двориште зграде Владе улазе аутомобили у којима се налазе премијер Србије и његово обезбеђење. Возила се заустављају у дворишту и све се одвија према очекивањима организатора атентата.

Ђинђић с напором излази из аутомобила, прелази неколико метара и приближава се улазу бр. 5 у зграду Владе Србије. Милан Веруовић је тик иза њега с ташном у руци. Део премијерове пратње остао је у возилима. Из свог гнезда у Немањиној 9 атентатор Хил има савршен преглед ситуације. Ђинђић је био лицем окренут масивним вратима и пружио је руку да их отвори. У том тренутку, док су се врата лагано отварала, атентатор отвара ватру и погађа српског премијера. Одмах потом разлежу се још два пуцња. Ђинђић пада лицем према поду у ходнику зграде, тако да му само ноге вире напоље. Други хитац погодио је премијеровог пратиоца Милана Веруовића.

Иако је био рањен и на земљи, Веруовић је покушао да се подигне и помогне погођеном Ђинђићу. У дворишту је потпуни хаос, обезбеђење српског премијера покушава да се организује и у том тренутку неко довикује „Пуца се из Немањине“.

Он истиче да је Зоран Ђинђић био мртав пре него што је пао на земљу. Лежао је на улазу у ходник зграде Владе Србије на стомаку. Лице му је било тик уз први степеник, а лева рука испод тела.

Оперативци ЦИА и МИ6, као форензичари с легитимацијама државних органа Србије, уклањају доказе са места злочина. Дежурни истражни судија стиже тек пола сата после убиства

Посебне екипе оперативаца ЦИА и МИ6, који су се према плану организатора атентата налазили у згради Владе Србије одмах пошто је беживотно тело српског премијера одвезено у правцу Ургентног центра, излазе на лице места и започињу асанацију.

Користећи метеж настао после атентата, оперативци су обавили свој задатак, пошто нико од људи из обезбеђења зграде није ништа посумњао нити поставио питање ко су ти људи, пошто су сви имали уредне пропуснице и легитимације званичних државних органа.

Минути пролазе, у дворишту зграде Владе Србије постаје све живље. Екипа форензичара излази на лице места. Нико још не позива дежурног истражног судију. Тек 24 минута после убиства почиње увиђај. Оперативци у улози форензичара чине све да се уклоне докази са лица места. Један од њих чак брише крв са жардињере. С обзиром на то да дежурни истражни судија долази на лице места са закашњењем од 24 минута, истражитељи му сугеришу да је у премијера Ђинђића пуцано из зграде у Гепратовој улици и цела истрага се сели тамо. У канцеларији на другом спрату налазе доказе да је пуцано са тог места – ћебад, опушке цигарета…

Ове доказе је на том месту подметнула логистичка подршка атентаторима и они су послужили као главни доказ, и цела истрага, а касније и оптужница, базирана је на „чињеници” да је на премијера пуцано из Гепратове.

Све је у тој оптужници могуће објаснити, осим те чињенице. Сведоци имају различита виђења. Да ли су била два или три пуцња… Али сви се слажу да је премијер Србије пао лицем према земљи, што значи да је могао бити погођен само из зграде у Немањиној 9.

Атентатор Хил и помоћни стрелци безбедно су напустили локације с којих су пуцали на премијера и у возилима с ротационим светлима упутили се према Сурчину. Полиција блокирала град тек пошто су они били на сигурном

Одмах после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, атентатор Хил и друга два стрелца, који су се налазили у зградама у Гепратовој и у Бирчаниновој улици бр. 6, са својим помагачима и логистичком подршком евакуисани су са места злочина.

Тројица снајпериста и њихови помагачи су одмах после атентата у возилима с ротационим светлима напустили локације на којима су се налазили и упутили у правцу београдског приградског насеља Сурчин.

Из сигурне куће у овом насељу атентатор Хил је пребачен на аеродром, одакле је, снабдевен уредним дипломатским путним исправама, безбедно напустио српску престоницу и одлетео у правцу Лондона. У наредних неколико сати и његови помагачи напустили су Србију, такође с дипломатским пасошима.

Aтентатору и његовим помагачима потпуно je ишла на руку тотална дезорганизованост српске полиције.

Наравно, све је било унапред испланирано, и у МУП-у Србије су постојали људи чији је задатак био да се у тренутку кад је била потребна хитра реакција деси нешто непредвиђено и да полиција закаже. Тако се десило да је град био блокиран тек пошто су атентатори безбедно напустили место злочина. Све је каснило. Од екипе за увиђај до истражног судије. Потпуно конфузне информације по питању здравственог стања премијера и недостатак званичних података чак и према државним органима који су морали, по природи свог посла, да буду обавештени, довели су до хаоса. Није логично да светске новинске агенције пре наших званичних органа емитују вест да је Зоран Ђинђић мртав и да се чак и неки министри из медија информишу шта се дешава испред зграде Владе Србије. Све је то касније јако добро искоришћено у истрази и писању оптужнице, као и у заташкавању позадине атентата.

Камере ТВ Б92 нису се случајно нашле испред зграде Владе Србије у тренутку кад је убијен Зоран Ђинђић

Камере Телевизије Б92 које су снимиле убиство Зорана Ђинђића нису се на месту злочина нашле случајно.

Појављивање камера ТВ Б92 било је унапред планирано и није било случајно, како је то презентовано српској јавности. Наиме, званична верзија гласи: камерман телевизије Б92 је пуким случајем, снимајући зграду Владе, „вођен професионалним инстинктом“ снимио читав догађај.

Наводно, све то је урадио снимајући камером са рамена. Међутим, када се снимци и фотографије добро изанализирају, може се видети да је према угловима и растојањима са којих је снимак начињен вероватније да је снимано из зграде преко пута Владе и не са рамена, него са статива. Цео догађај су снимале бар две камере, судећи и према другим снимцима и фотографијама које су се појавиле у јавности.

Циљ ове акције је била „додатна драматизација јавног мњења“.

Овај препарирани снимак требало је да уз даноноћно емитовање произведе масовни шок код становништва. Да је убиство изведено без присуства камера, без слике, огорчење јавног мњења било би пролазно. Јавна ликвидација политичара згодан је начин да се уз вешту припрему истрага усмери у одговарајућем смеру.

Питања за Б92:

1. Да ли су камере ваше телевизије заиста биле постављене на поменутим зградама?

2. Ако јесу, да ли су постојале само две или их је било више?

3. Да ли је снимак који је емитован на ТВ Б92 и на коме се види погођени премијер снимљен неком од камера које су се, наводно, налазиле на зградама, или га је снимио ваш камерман који се налазио у непосредној близини зграде Владе?

4. Да ли је приказани снимак једини на коме се види тренутак кад је погођени премијер убачен у аутомобил, или, евентуално, постоји још неки који су камере ТВ Б92 снимиле?

Ово су питања која смо поставили ТВ Б92 с намером да од њих добијемо коментар поводом нових сазнања о спорном снимку, али на њих нико није одговорио.

.

Из последњег интервјуа Зорана Ђинђића:

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 11. марта 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: