ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Март у Србији

Март и Космет су две речи које већ годинама на упечатљив начин повезују судбинске политичке моменте Срба, сваке сезоне додајући понеку нову коцкицу у њихов национални мозаик. У марту су убили прво Зорана у Београду, па потом Слобу у Хагу, учинивши да се двојици различито слављених и оспораваних српских лидера, који су обележили Србију свог времена, само у размаку од једног дана одају поште, служе политички и други парастоси, а успут и постепено праве паралеле о њиховим појединачним доприносима у овоме у чему смо – без њих.

Треба ли посебно истицати да их у томе најчвршће повезује управо – Космет? Као што и читаво њихово време дува за врат овом нашем, ни мање ни више, него посредством косметске судбине. И док ову двојицу уморених наш Космет готово зближава, дотле их са „нашом тројицом“ са врха Србије – опасно конфронтира, упозоравајући да би март могао да добије још једну епизоду у трагичној историји Србије.

Управо из тих разлога, Србија је данас држава у којој народ више верује мртвим политичарима, без обзира како су их ови фолирали и мували док су ходали овом земљом, него живим изабраницима. И за једне и за друге тест је – Космет, рекло се то или не. У Србији се то једноставно осећа.

Историја постепено потврђује Слобу, па је сада и многим његовим политичким опонентима јасно да ни 90-их, а ни данас циљ милосрдних акција није био он него Космет, а хумани приступ миле нам Европе и Америке из ваздуха није циљао Слобу, него скраћивање Србије. На том правцу остала нам је Резолуција 1244 УН једино на шта чврсто политички можемо да се ослонимо данас, не баш убеђени да нам је то довољно, али ипак задовољни јер ни више ни боље од тога немамо.

Зоран је, журећи другим стазама, стигао до исте косметске тачке. И управо ту видео, а показаће се у последњим интервјуима и разговорима са пријатељима политички забетонирао, да његова вера у пријатеље из света и нада да су они спремни на другачији однос према Србији постају нереалне, управо кад је реч о Космету. Зоранов заразни оптимизам и конструктивни политички ентузијазам којим је инфицирао Србију, ударио је у обруч косметских отимача, а за њега ту, изгледа, није било компромиса. Заговарао је кипарски модел решења, негирао било какву могућност укидања српског права на Космету, показао да се са њим против Космета – не може.

Отуда је у овим данима сећања и пијетета отужно како у колонама шетње и бесмисленог фабриковања култа личности предњаче они који су све време до данас, заступали тотално супротно косметско становиште од оног Зорановог, које је претходило његовој ликвидацији. Тешко је отети се утиску да сећањем на Зорана заправо појединци и неке политичке партије у Србији настоје да профитирају на Ђинђићевом миту и његовом култу личности, чијим фабриковањем га најбрже – издају. А Космет упркос свему стоји са стране, недирнутог решења.

Сва је прилика да ћемо и овогодишњег марта имати неку врсту историјског расплета Космета. „Наша тројица“ са врха Србије нису се изгледа прославили у Бриселу, а различите изјаве иначе „јединственог руководства Србије кад је реч о Космету“ наговештавају да финализовани договор из белог света опасно – заудара. Најтрагичније је што никога у Србији то не изненађује, за добар део људи то је очекивано! Осим што се Слоба и Зоран, какви су били, преврћу у гробу. Гледајући како им одају пошту, походе хумке и – газе дело.

Радивоје Петровић

извор: VESTIonline

Подаци

This entry was posted on 15. марта 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: