ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

О херојима нашег времена

Буди слободан и храбар.
Не бој се и не плаши се;
јер је с тобом Господ Бог твој куда год идеш.
Господ је видело моје и спасење моје; кога да се бојим?
Господ је крепост живота мојега;
кога да се страшим?
(Ис. Нав. 1,9; Псалам 27, 1)
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема.
Пас свакоји своје бреме носи,
Нове нужде рађу нове силе.
Горски Вијенац

Да ли има хероја и у нашем времену, или они сви припадају искључиво прошлости? То је питање, драга браћо, које нас увек онда узнемирује, кад год погледамо по једноликој маси људи, заузетој ситним бригама и загрејаној ситним страстима. Да ли су хероји привилегија само прошлих времена, и да ли је наше време само збориште малих и осредњих људи? Да ли су најпре требали да дођу у овај свет сви велики, а после њих сви мали, најпре сви јаки, а после њих сви слаби, најпре сви светли и срећни, а после њих сви мрачни и несрећни? Да се природа није већ заморила рађајући, и да није почела истресати из својих крила последњу ситнеж спремајући се да заспи или умре? Да нисмо ми та последња ситнеж наше мајке земље, која је већ остарела, те жели да се одмори од рађања? „Све има своје време“, рекао је један стари мудрац, “ има време рађању и време умирању, време сађењу и време чупању, време рушењу и време зидању“. Да није тако и са херојима? Да ли има време хероја и време нехероја? Време. кад природа рађа један херојски пород и време, кад га чупа и на место његово производи ситну проју? Да нисмо ми та ситна проја, која је никла на једном исцрпљеном и испоштеном земљишту, на коме су дуго успевали високи борови?

Такве нас мисли обузимају, кад ходимо по пијаци људског живота и гледамо мале људе са њиховим слабостима према животу и њиховим страхом према смрти, са њиховим цењкањима и њиховим жаљакањима, са њиховим лажно насмејаним лицима и лажно уплаканим очима. Такве нас исте мисли обузимају и кад мислимо сами о себи и сравњујемо себе са херојима, који су пре нас живели и чинили част овој планети, на којој ми сад гмижемо, једва што разликујући се од прашине, по којој гмижемо. И обузети таквим мислима ми узвикујемо често с уздахом: благо онима, који пре нас живеше у овоме свету; гле они су били једно херојско покољење, достојно нашег дивљења, као што смо ми једно бедно и пигмејско покољење, достојно њиховог презрења!

Благо прошлости, јер на изложби овог живота она седи на горњем месту, док се садашњост простире под њеним ногама. Прошлост је изложила једну гору од високих и вечно зелених четинара, док садашњост нема ништа да изложи осим ситне проје. Прошлости припадају тројански јунаци, а над њиховим гробовима животари у садашњости једно дегенерисано покољење, на чијем Олимпу станују само богови страха и новца и алкохола.

Прошлости припадају они идеалисти, који су у тежњи својој к небу радије зидали египатске пирамиде, но што су мислили о хлебу, а над њиховим гробовима пландује сада један пропали ненасити род, са великим стомаком, који се непрестано клања и моли ђаволу, да би ђаво обратио све камење и све пирамиде у хлеб.

Прошлости припада оно херојско поколење, које је засновало Рим и славу Рима, које се показало подједнако велико и на мачу и у правосуђу. По његовом праху гмижу сад мали људи, чија се сва слава састоји у причању и показивању свету славних дела њихових предака.

Прошлости припадају славне спартанске и римске мајке, које су волеле своју децу више но себе, и своју отаџбину више но своју децу, мајке које су знале једну од највећих вештина овог света, – да од детета створе херојски јака и карактерна човека. На место ових мајки садашњост показује жене, које мисле да се могу звати мајке, ако само роде дете и науче га себичности, жене, које су увек пре жене но мајке и увек све друго пре но жене.

Прошлости припада она класична омладина, која је умела да младује, и која је младовала такмичећи се у херојским делима и врлини. На место те омладине садашњост показује једно раздражљиво и хистерично младо покољење, које се у 10-ој години такмичи у пороку, које у 16-ој својој години већ одриче прошлост, у 17-ој одриче садашњост, у 18-ој осећа се потпуно зрело и старо, у 19-ој извршава убиство, а у 22-ој самоубиство.

Прошлости припадају и сви одушевљени и јуначки представници хришћанске религије, који су својим животом пуним самопрегорења и својом смрћу пуном херојства и дали нашој вери онај значај, који је она имала у историји. На место њих садашњост је у стању показати само пигмејске носиоце хришћанских идеала, какви ни у једном другом времену не би чинили част овој узвишеној вери, и какви је извесно не би довели до оног угледа, који је она имала у историји.

Прошлости најзад припада и једно наше српско херојско поколење, које је ослободило ову земљу од азијског варварства, једно покољење „за песму створено“. На место тога покољења, које је имало моралне снаге, да устане против једне моћне царевине, садашњост је изложила нас, једно покољење за прозу створено, нас, који немамо ни толико моралне снаге, да устанемо против самих себе, против свог личног варварства, и који немамо ни толико умне снаге, да можемо мислити о целом народу нашем, но делимо га на партије, јер лакше је мислити о једној партији но о целом народу, и делимо партије на подпартије, јер лакше је бринути о једном делу партије но о целој партији, и делимо подпартије на клике и котерије, јер лакше је мислити о овима но о подпартији, и најзад делимо цео свет на двоје: на себе и на остали свет, и мислимо само свак о себи, јер за то се потребује најмање моралне и умне снаге. – Једном речју, прошлости припадају борови, а садашњости ситна проја.

И кад тако размишљамо о прошлости и садашњости, ми долазимо до закључка, да је живот имао вредности само у прошлости, да је само у прошлости он био велики и сјајан, а у садашњости да је он само једна бедна карикатура самога себе. И такав закључак доводи нас често до очајања. Ми се почињемо жалити на живот, да, ми га чак почињемо горко оптуживати. Ми га почињемо оптуживати зато, што је претцима нашим дао много, а нама мало, и зато, што је њима доделио озбиљну улогу, а нама смешну, и зато, што је њих изабрао за своје хероје, а нас за своје комедијаше, и ми се почињемо стидети ове смешне комедије, коју живот тера с нама, и коју нас нагони да играмо, и почињемо мрзети живот, и своју мржњу према њему завршавамо најзад мржњом према себи, док мржњу према себи не завршимо самоубиством.

Но има један човек међу нама, који се не слаже са таквим закључцима нашег размишљања. Тај човек чини један корак даље од нас. Ми смо сви као путници у шуми, који дуго и безуспешно траже пут, и кад су дошли већ близу пута они у очајању падају и пропадају не знајући да им само још један корак треба па да изађу на пут. Један човек међу нама чини тај један корак, на који се ми остали не усуђујемо, и излази из шумске таме на пут обасјан светлошћу. Тај човек, то је херој наших дана. Он овако мисли:

Живот у прошлости и живот у садашњости то је један нераздељен живот. Господар и једног и другог јесте један исти. Господар и прошлости и садашњости обухвата живот једном истом мишљу и оживљава једном истом љубављу. Бог није могао љубити прошлост више но што љуби садашњост. Бог није могао стварати прошла покољења љубављу, а садашње покољење мржњом; но стварао је и једно и друго истом љубављу и истом енергијом. А оно што ствара божанска љубав и божанска енергија, која никад не слаби, мора бити увек велико и лепо. И садашњост, дакле, мора бити велика и лепа као и прошлост. Кад земља наша не би била у стању више да производи велико и лепо, зар би је Бог трпео, – Бог, коме је стало само до произвођења великог и лепог, и Бог, који има више укуса за велико и лепо но ми? Зар би Бог. творац звезданог неба, трпео, да се потом небу колута и једна пепељава кугла, на којој ништа осим корова и ситне проје не успева? Гле и у прошлости нису расли само борови, но и тада је било поред њих и између њих и ситне проје. Но ми не видимо ситну проју прошлости зато што смо се удаљили од ње. Ми видимо у прошлости само борове, само оно што је велико, јер оно што је мало ишчезава за наш поглед у даљини. Из далеке прошлости човечанства издвајају се само неколике херојске фигуре, као што се из једне равнице покривене маглом издвајају брегови. Сви остали легиони малих и незнатних људи, који су живели заједно с тим херојима, и уз њих гмизали, не примећују се из даљине. Ови мали и ситни људи не могу да се виде из далека, онако исто као што се велики и крупни не могу да виде из близа. На једној изложби слика човек се мора примаћи ближе малим сликама, да би их могао видети. а измаћи се даље од великих слика. да би их могао видети. Тако је и са историјом света, овом великом изложбом људи! Да би мале људе видео, човек мора бити сасвим близу њих,“ мора бити њихов савременик; да би се пак велики људи видели, човек мора стајати даље од њиховог времена, мора их посматрати из далека. Колико је и колико великих људи живело и умрло невиђено и непримећено од својих савременика, док им ми данас споменике подижемо. Непримећени и невиђени од својих савременика они се данас од нас примећују и виде, док њихови савременици остају невиђени и непримећени. Неколико великих светских мислилаца у историји злостављани су од њихових малих савременика као најгори и најбезначајнији људи, док данас ми их славимо као прве хероје мисли и дивимо им се, а њихове мале и малоумне гонитеље знамо само као један збир, као множину без одређеног облика. Неколико великих сликара и песника умрли су као просјаци, на тавану. И ове генијалне просјаке данас сав свет познаје, док њихови многобројни савременици ишчезавају из вида нашег као ситна проја поред борова. Ко зна колико великих људи нашег времена гладују на таванима, невиђени и непознати, или презрени и одбачени од својих савременика? Ми их не видимо, јер их сувише из близа гледамо. Њих ће моћи видети само далека будућа покољења. Савременици виде само људе који су на великим положајима, но ретко или никад не виде људе, који су и без положаја велики.

Као што је садашњост суд над прошлошћу, тако је исто будућност суд над садашношћу. Не хитајмо, дакле, и не осуђујмо садашњост као њиву, где само ситна проја успева. Наш суд биће преран и нетачан. Међу том ситном пројом има извесно и борова, но борова, који ће се тек доцније моћи видети; међу малим људима садашњости мора да има и хероја, но хероја, које ће тек будућност моћи запазити. Хероји су увек малобројни, док су мали људи увек многобројни. И то је разлог, да хероји у једном времену остају незапажени. Ко верује, да и у нашем времену постоје хероји, тај је на путу, да и сам постане херој.

Тако говори један човек између нас и насупрот нама. Тај човек – то је херој нашег времена.

Но херој нашег времена није херој само у тим општим размишљањима о прошлости и садашњости. Он је херој у свакој животној ситуацији и на сваком пољу делатности људске. Он је херој и као научник. Кад се он бави науком, њему наука ствара уживање, а не очајање. Многе научнике међутим, наука доводи до очајања. Многоме научнику стегне се дух од страха, кад га његови научни резултати ставе лицем у лице са стварношћу, која се на први мах не може ни слутити. Један научник са микроскопом у руци открива небројене и неслућене светове у води, коју пијемо, и у ваздуху, који дишемо. Ти невидљиви светови, где јединка не вреди ништа и где гомила чини чуда, запрепашћују научника. Гле, та невидљива, ситна створења у стању су разрушити човека, и не једнога човека но и целе градове и целе покрајине и насеобине људске! Гле, читаве војске невидљивих створења непрекидно круже око нас и логорују на нашем лицу и на нашим устима и очима, и прете нам смрћу. И од тих ситних и многобројних створења, која ми видимо само помоћу микроскопа постоје извесно још и друга далеко ситнија и многобројнија створења, која ми не видимо кроз садашњи наш микроскоп, но која ће се можда тек доцније открити савршенијој и деликатнијој техници. – И кад на те ситне и за човека смртоносне светове обичан научник мисли, и кад мисли на ужасне мреже смрти, којима је живот људски умрежен са свих страна, тад уздише он болно и говори: Благо онима, који пре нас живеше, јер бар живеше у слободи, мада илузорној слободи, но ипак у златној слободи, коју ми данас немамо. Они нису видели, у каквој се мрежи смрти налази живот људски, као што то ми видимо. Гле, они нису знали, да су робови и сужњи у оковима невидљивих џелата око себе, као што то ми данас знамо. Зато је њихов живот био слободнији и безбрижнији и слађи од нашег.

Тако говори обичан научник и покушава да нађе утехе себи у световима супротним по величини од невидљивих микробних светова. Он посматра звезде помоћу телескопа и диви се најпре њиховом хармоничном размештају и њиховом равномерном кретању. Но телескоп му открива тако многобројне и тако велике звездане светове, да се њему мозак почиње мутити и срце треперити. Мозак му се почиње мутити кад види, да у откривању све нових и нових јата звезда и са садашњим телескопом нигде краја нема, и замисли, шта ли ће тек бити, кад се садашњи телескоп удвоје или утроје усаврши? Срце му почиње треперити, кад у тој неизмерности броја и простора, у тим размерама без краја помисли на нашу малу планету, која се само са неколико оближњих звезда може видети, која се са неколико даљих звезда једва да приметити и која се са милијарде других звезда сасвим не види и не примећује. И он се уклања од свог телескопа и хвата се рукама за главу и говори: Та шта је наша земља? Шта ли је тек човек на земљи? Наша је земља ништа, а човек на њој једна количина још мања од ништа. Благо онима, који пре живеше и не знадоше ово што ја знам, и вероваше оно што ја не могу да верујем, вероваше, да је земља центар света, око кога се сва небеска тела окрећу. Они су били срећни јер су веровали, да у овој васиони после Бога одмах долази човек по значају своме. Како данас ја могу бити срећан, ја, који сам за несрећу своју сазнао, да је земља наша у сравњењу са другим световима ништа, и да је цар земаљски, човек, нешто још мање од ништа, и да је између Бога и човека једна непреходна раздаљина? Не како могу бити срећан, – но како могу уопште живети и један минут после овога сазнања?

Тако обичан научник мисли и говори. Научник пак херој, који је и сам преживео сва та мрачна и убитачна размишљања, но који није при њима остао; научник херој, који се спуштао у Ад, но који је имао снаге, да се из Ада дигне на светлост, овако сад мисли и говори:

Заиста човек се данас мора друкчије осећати но што се некад осећао. Некад је човек осећао тврђи под испод својих ногу, јер је земљу сматрао за велико и непокретно тело, и јер није видео толике ситне микро-светове око себе, који се оружају против њега и у сну и на јави, и није знао за толике неизбројне и неизмерне сјајне светове у васиони, који својом величином и својим сјајем сасвим бацају земљу у засенак и низводе је по значају до неурачунљивости. Негдашњи човек стајао је сигурном ногом на овој земљи и замишљао је небо као једно плаво платно, извезено златом. Ми смо ту његову поезију одбацили, ми смо ставили земљу у један вратоломан покрет и продерали смо над нашим главама плаво платно златом извезено, и помакли смо границе неба до безграничности. Ми смо пронашли безгранично мале светове испод нас и безгранично велике светове над нама, и тако смо се нашли између две безграничности. Наши стари били су као рибари, који се возе по средини једне реке и виде обе обале, ми смо пак као рибари, који се налазе на пучини морској, са које се не види ни једна обала.

Заиста је теже научнику данас бити херој но негда, као што је теже возити се на пучини морској но на реци. Научник старога доба не би у данашњем времену био херој знања, какав је био он у своме добу. Но ако је тешко ипак није немогућно данашњем научнику бити херојем.

Пре свега нова наука је очигледно доказала неизмерним материјалом факата, да у овоме свету влада један савршен ред у најмањим као и у највећим стварима. О хармонији света стари су више сањали и фантазирали но што су знали. Данашњи научници знају ту хармонију света, знају је и доказују је фактима. Стара наука |е давала место и случају и самовољи у природним појавама. Нова наука зна само за ред и закон и ритам у свету. Стара наука схватала је овај свет као једну самовољну и бесну оргију, нова наука схвата свет као једну ритмичну и чудну музику. Даље, нова наука истина умањује човека показујући му колосалну панораму васионских светова, према којима је он, човек, једна неурачунљива количина, и показујући му страховиту паучину од интрига, које око њега плету мали невидљиви светови против живота његовог, но нова наука сама собом, сама својом егзистенцијом, доказује у исто време и величину човека. Као највећи докуменат своје величине човек би могао да покаже науку. Факт, да је човек могао дознати, да је земља округла и да се окреће око сунца, као и факт, да је човек могао увеличати очи своје и видети оно што се обичним оком не види, доказују, да човек није ни издалека тако неурачунљиво биће, за каквог га држе песимисти. Није истина да модерна биологија и астрономија само ум наш осветљавају, а срце наше гњече. Ко разуме како ваља ове две науке, које чине највећи понос људском роду у модерном времену тај ће осетити радост, а не жалост, тај ће бити оптимист, а не песимист; јер биологија и астрономија не гњече срце оном, ко их добро разуме, но напротив довикују му: горе срце\ Биологија и астрономија рашириле су видик човеку. Биологија је показала човеку, да је живот овај живот борбе, живот херојства. Астрономија му је показала, да у овој васиони има далеко већих лепших и савршенијих бића но што је он и његова планета земља. Па зар то човека да жалости што зна, да је овај живот – живот херојства, а не живот устајалог мира, и да у васиони има нешто савршеније од њега? Не, но то треба баш да га радује и да му крепи наду и вољу, да и он корача томе вишем савршенству помоћу борбе.

Тако мисли и говори у нашем времену херој – научник.

Но херој нашег времена није херој само као научник; он је херој и као политичар. Политичари су обескуражени нашим временом, само хероја – политичара не може ништа обескуражити. Други политичари мисле овако:

Само у прошлости могла се водити једна разумна политика, зато, што су у прошлости односи међу људима били одређенији и установе природније. У прошлости сваки је човек био далеко дисциплинованији и као грађанин једне земље и као члан једне нације него што је данас. Стари политичари требали су само апеловати на људе било као на грађане било као на патриоте било као на браћу, и људи су се одазивали њиховом апелу и следовали њиховој вољи. На кога и на што данашњи политичар да апелује? На грађане? Но гле, грађани земље данас не постоје, – постоје само грађани ове или оне партије, а на грађане једне партије политичар друге партије не може утицати више но што он може утицати на грађане једне друге, непријатељске државе. Славни оратори атински и римски, могли су једним својим говором да изгладе све партијске разлике међу грађанима, да уравнају провалу, која их је делила и да им сједине мисли и загреју срца за једну заједничку, корисну акцију. Данас је такав успех постао немогућ и за најбоље говорнике. Чак кад би данас и сви грчки и римски прослављени оратори устали из гробова и покушали у ма ком парламенту у Европи, да својим речима изгладе све партијске разлике међу грађанима и уравнају ту провалу, која им дели мисли и испуњава срца узајамном мржњом, не би у томе успели. Присталице партија дивили би се истина њиховој речитости, аплаудирали би и љубазно се клањали, но кад би дошло до гласања, они се не би обзирали на мишљење Демостена ни Цицерона но тражили би мишљење својих партијских приора и игумана. У великом дому народном саградила је свака партија по једну малу и мрачну избу, коју непрестано подупире и олепљује, и која јој је милија но цео велики дом народни. Гле, у вашем народном дому кисне, кров је покварен, – довикнуо би данас Демостен и Цицерон српским партизанима, а ови би им одговорили свак из своје димљиве избе: наша је изба облепљена, у њој не кисне, а ван наших изба нека кисне ако хоће и колико хоће.

На што, дакле, да се апелује? На патриотизам? Но гле, и погинули руски политичар Столипин апеловао је на патриотизам, дајући сам примера у патриотизму свима и свакоме. Кад је цео један народ од Карпата до Тихога Океана и од Северног леденог мора до Црног мора, не цео један народ, но готово цело једно човечанство од 150 милиона, спавало ноћу, Столипин је према лампи у поноћној тишини бринуо бригу, и кројио планове, како да тај народ, то човечанство учини срећним. И место да му се плати бригом за бригу, добром за добро и љубављу за љубав, платило му се оловом из браунинга. Онда кад је Столипин мислио како да сазида срећу руског народа, егзалтирани мрачњаци мислили су како да убију Столипина и разруше оно што он зида. Једнога вечера, када је овај просвећени политичар уграбио моменат, да се у позоришту разоноди, спазио га један из оних 150 милиона, о чијој се срећи Столипин толико бринуо, спазио га и узео на нишан као дивљег звера, нанишанио и испалио, и олово је разбило груди министрове, исцепало му џигерице и искидало нерве. Столипин је погледао по маси народа око себе, иронично се насмешио и лагано се спустио на под и после не дугог времена поздрављајући Цара и Русију издахнуо.

На што дакле да се апелује? На понос људски? на савест? на хуманост?, на братство? на морал? Но гле, све је то данас доведено у сумњу. Све идеје прошлости, које су некад биле основ друштвеног строја и живота, поколебане су и омаловажене. Некад је било појмова, који се нису смели увлачити у дискусију, – данас тога нема. Некад је било ауторитета, који је у свачијим очима био или морао бити ауторитет, – данас тога нема. Некад ни безумни нису могли помислити, да су вера и морал и војска и владалачки ауторитет непотребни држави. Данас на то помишљају и они, који нису сасвим безумни. Некад се друштвени живот оснивао на светињи брака и домаћем васпитању деце. Данас је брак изгубио свој светињски ореол и добио је карактер оргијски, пијачни, а све домаће васпитање свело се данас на исхрану и одевање и шиљање деце у школу. Некад се политика државна могла поуздати у школе, да јој оне васпитају грађане, одушевљене и карактерне. Данас су школе престале бити заводи за васпитање и постале су заводи за дегенерисање омладине помоћу претоварености њенога младога духа прекомерним и разноврсним знањима. Васпитање деце данас је остављено самој деци. Породица и школа не помажу детету у томе; породица дете само храни и одева, школа само пуни знањем; породица пуни детету стомак, школа му пуни главу. Срце му не пуни нико, осим само дете и улица. О срцу и карактеру своме дете се мора само постарати, ако се већ о томе не постара улица.

На таквом једном разривеном земљишту, дакле, не може се сазидати једна разумна политика, – у таквом једном хаотичном и збуњеном времену немогуће је бити одушевљен политичар.

Тако завршују своју тужбу на наше време савремени политичари. Но наш херој – политичар види и светлу страну нашег времена, и вели:

Друштвени живот је данас постао кудикамо компликованији, због чега је и вођење једне разумне политике постало теже. Политичар нашег времена мора имати више разума но што га је имао политичар прошлих времена. Јер политичар прошлих времена могао је владати и физичком силом, с мало разума, док политичар нашег времена то не може; влада физичком силом била је и потребна и оправдана и довољна у време детињства људског. Човечанство је данас постало развијеније и зрелије, те тражи од сваке политике, да буде разумна и разложна. Политичар нашег времена отуда мора имати разума више но други људи, јер гле, данас сваки човек тражи образложење једне политике. Политичар мора имати и одушевљења за идеале више но други људи. Политичар мора бити идеалист; он мора веровати у идеале, он мора веровати и у своје време, и у човечанство, и у свој народ, и у себе самога. Политичар – песимист, то је слепи вођ слепих. Политичар је вођ људи, који мање виде но он; зато он мора даље видети. Он мора видети куда води наше време; он мора прозрети у тајне историје, мора отшкринути врата будућности. Ако он не види у нашем времену ништа до хаоса и разузданости и обесвећења свих светиња и негирања и рушења свега онога што треба да постоји, онда њему као политичару није место у нашем времену. Наше време има својих грдних рана, то је истина, но и организам човечанства постао је данас далеко већи, те је у стању да подноси те ране. Наше покољење вуче собом и много трулежи, но та је трулеж нужна, да из ње у будућности никне каква корисна и лепа биљка. Здрав политичар ће увек наћи и данас довољно здравих елемената у своме народу, на којима ће моћи зидати једну здраву политику. Политичар мора херојски да подржава оно што је здраво и добро у његовом народу против оног што је болесно и зло. Па и ако погине на своме месту, као и Столипин, не шкоди ништа ни њему ни његовом народу. Јер херојска смрт за добро само осигурава дужи живот онима, који је претрпе, и осигурава победу онога идеала, за које су они погинули,

Тако мисли и говори херој – политичар у нашем времену.

Но херој нашег времена јесте херој и као родитељ. Он говори сам себи: ја сам испунио једну дужност природну, кад сам постао родитељ, и зато се радујем. Родитељска радост моја, истина, помрачена је много којечим, но ипак она ми сија у мраку живота као звезда кроз мрачне облаке. Један мрачан облак на моме хоризонту долази отуда, што не могу да зарадим онолико, колико мојим синовима треба. Мени лично не треба ништа. Ја гледам у златно сунце при изласку и ја сам сит злата. Но немам довољно злата, да бих синове своје школовао како треба. оденуо како треба, нахранио како треба. Други мрачан облак долази отуда, што имам на удају одраслу кћер, која не може да се уда. А не може да се уда зато што има нешто што се не тражи и нема нешто што се тражи. Има грбу на леђима и нема мираза за удају. Трећи мрачан облак долази отуда, што ме моја деца не поштују, но презиру и исмевају и проклињу. Што си нас рађао, говоре ми деца моја, кад си знао, да нас не можеш одевати и хранити и школовати и удати? Што си нас рађао болесне, и грбаве, и ружне? Зар нам није боље било остати нерођеним, него служити на подсмех свету? Четврти мрачан облак долази отуда, што је и моја жена с децом у завери против мене. За сва зла у свету она мене криви и представља ме деци као једног очајног грешника. То је четврти облак; но постоји и пети, и шести, и десети. И ја ходим испод тих мрачних облака и тражим звезду између њих. И око мене ходе многи други људи, оптерећени истим теретом, и жале се на исту судбу, и уздишу и плачу и проклињу своје родитеље као што њихова деца њих проклињу. И слушајући плач и уздахе и ропце људи око себе, ја осећам да ми се снага појачава и да ми се срце диже. И почињем тешити и храбрити људе око себе. И осећам радост од тога што могу да тешим и храбрим друге људе, мада сам ја оптерећен истом несрећом којом и они. И радујем се двоструко, што сам у стању да сносим своју несрећу и да је не казујем ником. И радујем се троструко, што ме људи, који не знају моју судбу, сматрају за срећна човека. И ја почињем себе за срећна сматрати зато, што несрећу своју могу сносити храбрије од других људи. И ходим дан и ноћ испод својих облака и радим за децу своју. И уколико ме деца моја више презиру, утолико ја њих више волим. И кад ме моја неудата кћи куне, ја је благосиљам и молим се Богу за њено добро, ма њено добро значило за мене зло. И она је за мене звезда, која ми сија у облацима и онда, кад ме највише проклиње.

Тако говори херој – родитељ.

Херој нашег времена јесте херој и као добротвор људи. Други људи творе мала добра и прилажу од свога сувишка. Херој твори велика добра и прилаже кад треба све, не изузимајући ни последњу лепту. Други људи чине мала добра и кају се увек кад год их чине. „Ко ће нам рећи хвала за то?“ питају се они. Хероју никад не пада такво питање на ум, и он се никад не каје за учињено добро. Он се не каје због учињеног добра чак ни онда, кад му се добро злом врати. Он верује у апсолутну компензацију у овоме свету, у коме никакво добро не може остати заувек ненаграђено и никакво зло заувек некажњено. Награда и казна једном делу може одоцнити у овом свету, но не може никад сасвим изостати, јер свет би пропао кад би друкчије било. Херој је проникао у ту тајну живота, и зато он кад чини добро, никад се не пита: „ко ће ми за то рећи хвала?“ као што се пита обичан човек.

Херој је добротвор према онима, који у страху живе, јер им улева храброст у срца својим примером.

Херој је добротвор према сирочади, јер им служи место оца.

Херој је добротвор према заблуделим, јер их враћа на прави пут.

Херој је добротвор према малим и болесним, и грешним и презреним, јер их уверава, да и они нису излишни и сувишни људи у овоме свету.

Херој је добротвор према непросвећеним, јер жртвује себе и имање своје на њихово просвећивање.

Херој је добротвор према народу своме, јер верује, да и кад себе жртвује своме народу, ипак неће пропасти, но живеће у једном ширем организму, за који се жртвовао.

Херој је добротвор према човечанству, јер верује, да је човечанство једно велико тело и једна велика душа, која садржи у себи и његово мало тело и његову малу душу, и да он ниуком случају не може у том великом организму пропасти, живео или умро, као што једна кап воде не може пропасти, била она у малом потоку, или утонула у океан, или испарила у ваздух.

Но пре свега и свачега херој нашег времена јесте херој према самом себи. Његово херојство према самом себи састоји се у његовом господарству над самим собом. Херој је укротио и облагородио најпре себе, па је онда пошао да укроћава и облагорођава друге људе. Неблагородан човек узалуд ће говорити о благородству. Као прапорци звечаће речи његове, и људи ће се смејати тим прапорцима, и ако ће их можда радо слушати.

Херој не говори о светлости, – он светли.

Херој се не тужи на несланост и бљутавост живота, – он је сам со животу.

Херој не труби шта он намерава урадити, – он ради. Мали и залудни људи (каквих је већина у свету) стоје око њега прекрштених руку и отворених уста и критикују његов рад, но њега се мало тиче повољна или неповољна критика њихова, – он је свестан свога рада, он сам зна најбоље вредност свога рада, и он ради и ћути.

Херој није пројект, херој је готово дело. Људи се често смеју пројектима, готова дела пак цене. Скулпторски шегрт хвали се пред светом шта ће он све из гипса изрезати; прави скулптор показује свету изрезану готову фигуру и ћути. Херој није шегрт скулпторски, херој је изучени скулптор. Његова скулптура то је његов карактер. Он се не размеће шегртски пред светом својим карактером; он се показује карактеран. Кад се неко дави, други људи стоје на обали и погађају се, ко ће притећи дављенику у помоћ. Херој се не погађа, но скаче и спасава.

Херој је увек оптимист, тј. он је увек оно што је најтеже бити у овоме свету. Већина људи гледа на живот песимистички; већина не гледа на живот ни с вером ни с надом ни с љубављу.

Од сто људи, које сретате дневно, ретко ће се наћи један, који на живот гледа оптимистички. Сви остали се туже, сви се јадају, сви хуле на живот, сви протествују против живота, сви су непријатељи Бога и људи, сви су критичари и хулитељи своје судбе. Песимизам и мизантропија болести су, од које већина увек болује. Тим болестима само се херој не заражава. Он има амајлију, која га чува од те заразе. Та амајлија јесте његова вера у велики дух васионе, који све ствари добру води. Од његове вере долази и његово поверење према животу. Херој је готов отуда да прими од живота с поверењем све оно, што му живот понуди, било то радост или трпљење, наслада или бол.

Па где је такав херој у нашем времену? питаћете ви, драга браћо. Покажи нам га, – где је? Ја вам га не могу показати, јер он се изблиза не види. Њега ће моћи видети само будућност. Кроз 40-50 година сви ми, који смо данас овде, бићемо мртви и стајаћемо у музеју прошлости, као што камене статуе стоје у нашим музејима; стајаћемо и ћутаћемо упарађени пред нашим судијама, тј. пред нашим потомцима. И наши потомци посматраће нас издалека и видеће само херојске фигуре између нас; све остале фигуре остаће невидљиве за њихове очи.

Но ако ми не можемо да видимо хероја међу собом, херој види сам себе. Он познаје себе и познаје друге људе, и сравњује себе с другим људима и види у себи хероја. Он увиђа, колико је он јачи од других људи умом или срцем, колико је постојанији у вери и нади, колико издржљивији у трпљењу, колико ватренији у љубави према идеалима. Он увиђа, да је он један од оних ретких људи, који у овој долини плача нашег живота могу да буду оптимисти; од оних ретких, који стоје на гробљу, опкољени мртвачким костурима људским, и говоре: „и ово је њива живога Бога“; од оних, који се не боје да преноће на гробљу међу мртвацима, од оних који не верују у мртваце, од оних, за које је смрт бајка.

Ако ме питате, где је херој нашег времена, ја ћу вам казати, драга браћо; загледајте свак у себе, можда је у вама. Гле, ниједног од вас нико тако дубоко не познаје као што ви сами себе познајете. Само дух који је у човеку познаје човека.

Онај ће од вас бити херој, који осети ритам, по коме корача живот у садашњости.

Онај ће од вас бити херој, који поштује и љуби живот у садашњости као и у прошлости, и не жели да буде на другом месту у времену, но на овом, где је сад.

Онај ће од вас бити херој, коме наука не затвара очи но отвара, и кога наука радује, а не жалости, и коме наука јача наду, а не чупа је, и подиже срце, а не гњечи га.

Онај ће од вас бити херој, који као политичар верује у срећну звезду овога народа, и вером својом гледа ту звезду на небу будућности и к њој крмани и управља брод, на коме се ми сви налазимо.

Онај ће од вас бити херој, који се као родитељ жртвује за добро своје деце, а као грађанин за добро своје земље, а као човек за добро целога човечанства.

Онај ће од вас бити херој, који трпи, но коме трпљење не малаксава ни веру у Бога, ни наду на светлије дане, ни љубав према животу.

Онај ће од вас бити херој, који се као прост радник диже изјутра у пет сати, изљуби децу своју и прекрије својим покривачем, да би им топлије било, па се жури кроз полуосветљене улице у фабрику на свакодневни, монотони посао свој, и који у журби својој стигне да погледа у звездано небо над собом и рекне: „о велика и ћутљива васионо око мене, гле и ја носим с покорношћу крст свој, који си ми ти натоварила; носим га, и није ми тежак“.

Она ће жена бити херојкиња, која сама себи говори: „од карактера мога сина зависи срећа целога народа српског, а његов карактер зависи од мене, дакле, срећа целог српског народа зависи од мене“.

Довољно је, драга браћо, да нађете у себи херојства ма колико једно зрно горушично. Ставите поред тога зрна херојства још једно толико зрно вере, и ви ћете моћи брда покретати, и моћи ћете рећи: нека Србија буде срећна, и Србија ће морати бити срећна.

Говорена једног необично мутног и малодушног дана

.

Свети владика Николај Жички

Advertisements

Information

This entry was posted on 18. априла 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: