ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Стратегије манипулацијa

Ноам Чомски, угледни амерички филозоф, политички активиста и професор емеритус лингвистике на Институту технологије у Масачусетсу, саставио је листу најснажнијих и најделотворнијих стратегија за којим посежу медији како би манипулисали популацијом.

Захваљујући медијским реквизитима и пропаганди, стварани су или уништавани друштвени покрети, оправдавани су ратови, подстицане су финансијске кризе, подметане су разне идеолошке струје… Али како открити најчешће стратегије за разумевање овог психосоцијалног алата у којем, без сумње, и ми учествујемо?

Неки начини манипулације су софистициранији и делотворнији од других, али има и оних јако понижавајућих. Подстицање глупости, изазивање осећаја кривице или страха, стварање вештачких проблема и наметање решења, само су неке од тих тактика.

На темељу рада једног од најутицајнијих светских интелектуалца саставили смо листу најчешће примењиваних стратегија манипулације путем медија.

СТРАТЕГИЈА ДИСТРАКЦИЈЕ

Пажњу јавности преусмеравати с важних проблема на неважне. Кључни елемент друштвене контроле је стратегија дистракције или ометања која ће одвратити пажњу јавности од важних питања и променама о којима одлучује политичка и државна елита. То се чини учесталим емитовањем друштвено небитних или мање битних догађаја тј. континуираним ометањем безначајним информацијама.

“Држите пажњу јавности далеко од стварних друштвених проблема, окупирајте им мисли питањима без важности. Држите јавност заузетом, заузетом, заузетом, тако да нема времена за размишљање, вратите их натраг на фарму међу друге животиње.” (Цитат из књиге “Тиха оружја за тихи рат”)

СТВОРИТИ ПРОБЛЕМЕ, ПА ПОНУДИТИ РЕШЕЊА

Треба створити проблем да би део јавности реаговао на њега. Ова метода се најчешће назива “проблем-реакција-решење.” Њоме се ствара проблем, “ситуација” која изазива неке реакције у јавности. Као решење намерно изазваног проблема понуди се главна мера коју “владари” желе да јавност прихвати, али којој би се у нормалним околностима противили.

На пример: медији пласирају причу како је (наводно) дошло до појачавања урбаног насиља. Јавност се уплаши, те на крају пристаје на увођење нових безбедносних мера и политике на штету грађанске слободе. Или такође: намерно изазивање привредне кризе и прихватање рецесије као нужно зло, што доводи до смањења социјалних права и растављања јавних служби.

ПОСТУПНА СТРАТЕГИЈА

Да би јавност пристала на неку неприхватљиву меру, уводити је постепено, “на капаљку”, месецима и годинама. Временом натерати јавност да прихвати нешто што је, у суштини, за њу неприхватљиво. На овај су начин уведени нови радикални друштвено-економски услови (неолиберализам) током 1980-тих и 1990-тих: приватизација, повећање економске и финансијске несигурности, масовна незапосленост – једноставно толико промена које је би изазвале револуцију када би се увеле одједном.

(Ако жабу баците у врелу воду она ће из ње сместа искочити, али ако је ставите у воду температуре њених природних станишта и онда исту загревате, несрећна жаба ће се прилагођавати све топлијој води док се коначно не скува. Ова техника у Србији је најочигледнија на примеру признавања „независности“ Косова и Метохије коју државни апарат подмеће јавности – прим. уредн.)

СТРАТЕГИЈА ОДГАЂАЊА

Припремање јавности на непопуларне промене најављивањем много раније, унапред. Притом се унапред најављене непопуларне одлуке често називају “болним и потребним”, чиме би се задобило прихватање јавности за будуће промене штетне за појединца. Према психологији, лакше је прихватити будућу, него тренутну жртву. Прво, јер се последице неће осетити одмах. Друго, јер јавност (маса) има тенденцију очекивања да ће се све, ипак, “сутра поправити”, те да ће се њихово жртвовање врло вероватно избећи. То даје јавности више времена да се навикне на идеју промене и да је у завршници прихвати, додуше са резигнацијом али без превеликог „таласања“.

ОБРАТИТИ СЕ ЈАВНОСТИ КАО МАЛОМ ДЕТЕТУ

Јавност потискује своју критичку свест и таква порука има снажније деловање на људе. Већина реклама, на пример, усмерених на ширу јавност користи дискурс, аргументе, ликове, и посебно дечије интонације, често у непосредној близини слабости, као да су гледаоци врло мали или ментално оштећени. Што више желе заблудити гледаоце, то више примењују инфантилне тонове. Зашто?

“Ако се обратите одраслој особи као да је узраста од 12 година или мање, због испољене сугестије, то ће тежити да и одговор или реакција те особе такође биде лишена критичког осећаја као и у особе од 12 година или млађе.” (Цитат из књиге “Тиха оружја за тихи рат”)

(Ова техника се, између осталих, код нас примењује дебилним убеђивањем о „рају“ у ЕУ – прим. уредн.)

КОРИСТИТИ ЕМОЦИОНАЛНУ СТРАНУ

Критичку свест замењују емотивни импулси (бес, страх, итд.). Искоришћавање емоционалног аспекта гледаоца је класична техника која ће узроковати кратки спој код рационалне анализе. Штавише, коришћење емоционалног регистра омогућује отварање врата за подсвесно наметање идеје, присила, жеље, страхова или изазивања реакција јавности које су пожељне за манипулаторе.

ДРЖАТИ ЈАВНОСТ У НЕЗНАЊУ И ПРОСЕЧНОСТИ

Сиромашнијим слојевима треба онемогућити приступ механизмима манипулације и разумевање истог. Квалитет образовања нижих (и ширих) друштвених слојева треба бити што слабији или испод просека да би понор између образовања виших и нижих слојева остао непремостив.

“Квалитет образовања ниже друштвене класе, треба, што је више могуће, бити осиромашен и осредњи, како би разлика у знању између нижих и виших друштвених слојева била непремостива за ниже слојеве друштва.” (Цитат из књиге “Тиха оружја за тихи рат”)

ПОДСТАКНУТИ ЈАВНОСТ ДА БУДЕ ЗАДОВОЉНА ПРОСЕЧНОШЋУ

Јавност треба подстицати у прихватању просечности, па чак и вредности испод просека. Потребно је уверити људе да је пожељно (ин, у моди) бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено је потребно изазивати отпор према култури и науци.

ПОЈЕДИНАЦ ТРЕБА КРИВИТИ СЕБЕ

Направити да појединац верује да је он једини кривац за сопствену несрећу због своје недовољне интелигенције, неспособности или недовољног труда. Дакле, уместо да се побуне против неправедног државног система, појединци сами себе окривљују, што доводи до депресивних стања којима је једина улога да спрече деловање појединца. А без деловања, нема револуције!

УПОЗНАТИ ПОЈЕДИНЦА БОЉЕ НЕГО ШТО ОН ПОЗНАЈЕ САМОГ СЕБЕ

Растућа је провалија између знања јавности и знања владајуће елите. Током последњих 50 година, напредак у науци довео је до убрзаног раста разлике између знања доступног јавности и знања у власништву владајуће елите. Захваљујући примењеној биологији, неуробиологији и психологији, “систем” поседује напредна сазнања о људском бићу, било у физичком или психичком аспекту. Систем је у могућности да боље разуме просечну особу него што она познаје саму себе. То значи да у већини случајева, систем има више контроле над појединцима од самих појединаца и огромну моћ владања над њима.

уредио: С.М.

Advertisements

Information

This entry was posted on 5. маја 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: