ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Фармагедон

„Када људи виде нови лек, они виде истовремено и нову наду. Ипак, оно што би требало да виде је и нови ризик.“

Др Дејвид Хили је психијатар, психофармаколог, научник, професор психијатрије у Велсу, бивши секретар Британског удружења за психофармакологију, аутор је више од двеста чланака и двадесет књига, укључујући и „Еру антидепресива“, „Стварање Психофармакологије“, као и „Нека једу Прозак“. Хили је истражио често узнемирујућу историју области менталног здравља и њену проблематичну везу са „Великом Фармом“. У својој најновијој књизи злокобног, „Фармагедон“, он нам презентује још туробнију слику начина на који је фармацеутска индустрија допуњавала медицину уопште, а не само област менталног здравља.  Хили је оснивач Data Based Medicine Limited, која делује кроз сајт RxISK.org, посвећен чињењу лекова безбеднијим кроз директан приступ бази података кроз коју пацијенти могу испитати ефекте одређених лекова.

PHARMAGEDDON

Поштовани господине Хили, наслов Ваше књиге изгледа узнемирујуће и асоцијативно на рачун фармацеутске индустрије, но ми претпостављамо да сте желели да преко ове књиге упутите опомену и укажете на опасност по здравље човечанства. Како објаснити да фармацеутски индустријски комплекс задужен за побољшање здравља истовремено кроз низ својих производа и препарата управо угрожава здравље људи? Како објаснити ту контрадикцију?

– Постоји једна другачија књига у овом моменту и она се зове „Лош фармер“. Она се бави искључиво проблемом у фармацеутској индустрији. Ја у књизи тврдим да ми имамо проблем и да тај проблем укључује лекове и третмане, али тај проблем није само у фармацеутској индустрији. Проблем је много шири.

Шта сте хтели да кажете насловом „Фармагедон“?

– Да је смрт изазвана третманом била четврти узрок смрти (укупно), а у оквиру области менталног здравља је и водећи узрок.

Ви сте посебно указали на штетност Прозака и његов суицидални утицај, односно повећање жеље за самоубиством код пацијената. Можете ли нам нешто ближе рећи о овом великом фармацеутском скандалу? Да ли су истраживања и анализе, и коначно, искуство пацијената – потврдили Ваше тврдње?

– Једна од невероватних ствари код скандала са леком Прозак и изазивањем жеље за самоубиством јесте да су фармацеути који су правили ове лекове знали да ти лекови могу изазвати суицидне намере чак и пре него што су били пуштени на тржиште. Такође, постоји и велики број лекара, и то водећих лекара, професора психијатрије – људи, који, да су проговорили, да су дигли свој глас – били би саслушани. То су људи који су такође знали да су у питању лекови који могу да изазову проблем. Ипак, из неког интересантног разлога, а ја још увек у потпуности не могу да га разумем, фармацеутске компаније, академије и национална влада одлучиле су да о томе ћуте. Некако им није била добра идеја да се људи одвраћају од тражења третмана; да треба да ћуте о овим ризицима. То је питање на које још увек нисам у стању да одговорим. Чини ми се као да је у питању неко групно понашање, као на пример у Другом светском рату у Немачкој, када би велики број људи знао да многе ствари нису у реду, али нико се није интересовао. Интригантно је да националне владе разних земаља, било да је у питању САД, Канада, Аустралија, Европа, све су ћутале о томе да су знале да постоји ризик од лекова. Намеће се тужан став да једноставно не можемо веровати никоме и морамо лагати људе… Још један интригантан став је да постоји заиста мали протест код људи који су били погођени. Често људи схвате да им лек проузрокује проблем, али им је веома тешко да дигну глас и на крају су углавном мајке деце или супруге мужева који су погођени те које протестују. Жене, дакле, углавном много више него мушкарци, јесу оне које на крају проговоре и поставе питање ризика ових лекова. Не знам зашто је то тако, али много чешће жене него мушкарци протестују против негативних страна ових лекова.

Ако смо добро разумели, Ви тврдите да депресија није изазвана падом хормона серотонина, и да лекови који делују као инхибитори овог хормона нису делотворни у лечењу ове болести већ имају супротне ефекте. Како настаје депресија, болест која све више узима маха? Како је, по Вама, лечити?

– Пре свега, идеја да је депресија изазвана падом серотонина је само маркетинг фармацеутских компанија. Не постоји научни доказ да људи који имају неуролошких проблема имају неки поремећај нивоа серотонина. Опет, још једна интригантна ствар овде је да академици који би требало да знају да је то истина нису проговорили против ових тржишних тврдњи као да су чиста глупост. Ово је био мит од огромне користи за фармацеутску индустрију. Ако успете да убедите људе да је нешто као низак ниво серотонина одговорно за депресију, изгледа као да нудите пилулу која решава проблем. Истовремено вас присиљавају да континуирано користите те пилуле, с обзиром на то да се сматра да нека материја у вашем организму није на одговарајућем нивоу. На питање да ли се депресија све више шири, ја бих одговорио – не. Ако се вратимо уназад сто или педесет година, онда видимо да је депресија била болест названа меланхолија. То је био озбиљан поремећај расположења, који се лечио електроконвулзивном терапијом која је могла да помогне. Први антидепресанти који су се појавили на тржишту такође су могли да помогну, али ови који сада постоје то не могу. Не функционишу, осим код блажих облика. Не оних због којих се одлази у болницу. Током шездесетих и осамдесетих година ХХ века пацијенти са дијагностикованом анксиозношћу или нервозом били су лечени  бензодиазепином, либријумом, валијумом… Постојала је забринутост због тога што су пацијенти постајали зависни од ових лекова. Тада је покушано да се докаже да је код пацијената са анксиозношћу постојала депресија, и оно што је требало да раде јесте да лече депресију, и све би било у реду. Оно што се заиста догодило јесте да су пацијенти којима је јуче речено да су патили од анксиозности, данас им је речено да су депресивни. Сада се таквим истим пацијентима говори да су биполарни да би им се давали психостабилизатори. Ту је само у питању мењање назива истој ствари.

У другој половини двадесетог века бележи се појава нових болести поремећаја развоја, попут аутизма. Нека истраживања указују да свака 88. особа у Америци болује од ове болести, која се углавном задржава целог живота. Шта је, по Вама, узрок аутизма и како га лечити?

– Ово је веома комплексна ствар; пораст аутистичних поремећаја је запањујући. Цифре се повећавају рапидно, готово на недељном нивоу. Постоји више могућих ствари које могу играти улогу. Једна од њих је потреба да се стање именује као аутистично. Постоје три различите области т; једна је област менталног хендикепа, која је преименована, ментална ретардација, има разних других имена. Нажалост, честа је ситуација да покушавамо да променимо реалност тиме што ћемо променити име стања. Једна од популарних ствари данас је да родитељи, који имају дете са менталним хендикепом, теже да се дијагноза преименује у поремећај из аутистичног спектра. Делом јер то звучи боље, али делом често и због тога што уз ту дијагнозу долази и финансијска подршка. У Америци, од велике је помоћи ако дијагнозу вашег детета преименујете у аутизам јер је то начин да се дође до средстава здравствене неге и помоћи. То је једна страна. Ипак, треба да се осврнемо на године које су иза нас и на учестало коришћење антидепресива, пошто постоји све већи број жена које су током трудноће користиле антидепресиве. Мислим да се сада број креће преко десет процената трудница у Америци. Показало се да антидепресиви имају утицај на развој деце – она су когнитивно успорена, развој је спорији, и показало се да су деца мајки које су током трудноће користиле антидепресиве имају више случајева аутизма. Ово прво, преименовање, не показује реалан пораст, али би прави пораст могао бити изазван употребом антидепресива. Како га третирати? Не знам. Нико још увек нема поуздан начин.

Свакодневно фармацеутска индустрија лансира на тржиште нове лекове и препарате. Колико су они експериментално проверени и колико су безбедни по здравље људи? Ово Вас питамо имајући у виду чињеницу, односно податак који сте Ви навели да је 90% лабораторија које издају сертификате о употреби неког лека у приватном власништву.

– Када људи виде нови лек, они виде истовремено и нову наду. Ипак, оно што би требало да виде је и нови ризик. У случају антидепресива на пример, рецимо да су тестирања била толико опуштена, лабава, да је после тих и таквих тестирања било могуће и алкохол продавати као антидепресив. Испитивања лекова нису трајала дуго, од четири до шест недеља. Користиле су се скале које су показивале да је након испитивања пацијентима било боље. Чињеница је да не морају бити објављени они резултати који нису били у реду, већ само они који имају позитиван исход. Као што сам рекао, и алкохол бисмо на тај начин могли избацити на тржиште као антидепресив. Наравно, људима би, у случају да им њихов лекар саопшти да ће им дати да конзумирају алкохол против депресије, било јасно да приликом конзумације алкохола постоји ризик на дуге стазе. Чак иако испитивања не би показала ризик од, на пример, цирозе јетре, пошто су испитивања трајала тако кратко, људи би знали да ако годинама пијете алкохол, или, рецимо, пушите, постоји ризик да ствари постану горе него што јесу. По тој логици, мислим да морамо очекивати да постоји ризик, како за антидепресиве, тако и за друге групе лекова, као и за готово било који други лек, као што су на пример статини за снижавање високог холестерола. Сваки од ових лекова могао би да се користи хронично, ако би прошао кроз кратку процедуру тестирања пре него што се пусти на тржиште. Постојао би ризик који би нам могао нашкодити ако се користи на дуге стазе. То је ствар коју људи не цене довољно када виде нови лек. Они не желе да мисле о присуству ових фактора. Оно што би лекари требало да раде јесте да објасне пацијентима да морамо веровати да ови ризици јесу присутни, и да би ове лекове требало да користимо веома опрезно.

С обзиром на то да дајете интервју за магазин који излази у Србији, да ли сте имали прилику да се упознате са Србијом и српским народом, осим наравно представе које сте могли да стекнете на основу негативне кампање коју су западни медији водили? Интересантно је да су Ирци веома цењени као народ, а чули смо и нека мишљења да постоје неке сличности у карактерологији између Ираца и Срба: понос, самопоуздање…

– Упознао сам пуно Срба и сматрам да као народи имамо пуно сличности; са Србима се више разумем него, на пример, са Немцима. Чини ми се да размишљамо на сличан начин. Свакако бих желео да посетим Србију. Нажалост, до сада нисам имао прилике.

„Фармагедон“ је прича о трагедији

Године 1962. пилула за спавање под именом Талидомид изазвала је ужасну катастрофу, чије се амблематске слике хендикепираних и беба без удова поред запрепашћених мајки и дан-данас срећу. Конгрес САД је кренуо у акцију. Желели су да спрече да се таква трагедија догоди поново. Такође су били одлучни да обуздају маркетиншке ексцесе фармацеутске индустрије. Предузета су три корака.

Прво, развој новог лека био је награђен производњом пре него процесним патентима. Друго, нови лекови су дозвољени само на рецепт. Треће, нови лекови требало је да буду доказани кроз контролисана медицинска испитивања пре него што буду пуштени на тржиште.

Године 1962. изгледало је као да ће ови кораци допринети креирању безбеднијих и ефектнијих лекова, и на крају смањити трошкове здравствене неге.

На педесетогодишњицу закона који је Конгрес донео 1962, „Фармагедон“ показује како су сами ови аранжмани водили ка томе да ескалира број смртних случајева и повреда

Приватна истраживања

Више од 90% свих клиничких испитивања сада предводе приватне компаније.

Приватне компаније организују етичко одобравање кроз друге приватне компаније и препуштају испитивања деловима света у којима је надзор минималан. Резултати који понекад проистичу од пацијената који не постоје, прослеђени су матичним компанијама кодирани на начин који често изазива да проблеми нестану. Далеко од тога да лекове чине безбеднијим – испитивања се сада користе како би се прикрили ризици које лекови носе. Она су део система да порекну да било какви пропратни ефекти могу да се догоде. Ево како: ако нешто пође лоше са леком, индустрија тврди да нико не може лек да повеже са проблемом, осим ако клиничко испитивање није показало да постоји статистички значајна веза.

Разговор водила: Катарина Бунтић-Марковић

„Геополитика“ број 62, април 2013.

Advertisements

Information

This entry was posted on 5. маја 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: