ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Колубара на небу“ – Славен Радовановић

КУЛА ВАВИЛОНСКА

„Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи… Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.“

Беше решио Митар Чрмановић да зида кућу: огромну, с више спратова; какву људско око још није видело у овој вароши.

У недељу, све до подне, причао је грозничаво својој жени о томе како ће је сазидати. Стрпљиво га је слушала повијених леђа, оборених очију, сва тамна у лицу. Кад је завршио своју дугу, нервозну причу, она га упита: „Зашто? Ми немамо децу. Ова кућа је довољна за нас два жива гроба.“

Тако је Јерина завршавала с њим сваки разговор; увек је било то – „довољно за два жива гроба.“ И децу је увек помињала, мада није увек имала разлога за то; али, увек их је помињала. Тада би јој се лице смрачило, постајало би још ружније, а ситне црне маље испод носа уочљивије.

Иако није сваљивала кривицу на мужа, како то често међу супружницима бива, Митар се, као под жестоким ударима, повијао, стискајући зубе до прскања. После таквих њених речи обично би ћутали сатима; одмеравали би се, загледани једно у друго, као да су видели, негде у дубинама својих тела, оно нерођено дете. Чија је кривица, нису испитивали, а за толике године заједничког живота лекара и лечење нису помињали. Као да су се договорили да кривица буде обострана; и да је тако нешто, без деце бити, једино могуће.

Чрмановићи беху рођаци из другог колена. Отац Митра Чрмановића, једна часна старина, опомињао је свога сина, но како он беше упоран у своме науму, отац му препусти на вољу рекавши: „У моју кућу гледај да с њом долазиш што мање. Дај Боже да будеш срећан.“

Минуше године неосетно, као прах и дим. Једног дана, Митар примети да је заборавио да се смеје, осећајући негде, у дубини душе, како му је занавек измакло нешто велико и светло. Ипак, не хтеде да поверује да је све изгубио.

„За кога да радим?“ гласно се упитала Јерина Чрмановић, једног дана, по изласку из канцеларије. И више није отишла на посао.

А Митар се на послу задржавао што је дуже могао; касно увече враћао би се кући, и ту постајао свестан да у празним жениним погледима лежи његов највећи умор, безнађе и страх од онога што ће бити сутра, и што ће (знао је) личити на ово данас.

Сан није хтео на тело самлевено умором: све што је у раду, за дана, успевао да заборави, враћало се у мраку несанице. Отац га је немо посматрао; чинило му се да стари зна његову судбину, из дана у дан, сав његов сутрешак, чак и крај! Многа лица и најмањи догађаји – све би одједном постајало тако важно у мраку собе и несаници, све би се окренуло против њега.

Те недеље, кад је почео разговор о новој кући, речи су провалиле из њега као бујица: о томе како мора зидати, зидаће је и ако не хтедне она да му помогне! Како сазидати кућу, ону највећу, значи бити први у вароши, и он ће све учинити да тај сан оствари!

Жена му ништа није одговарала, ћутала је и гледала празно и одсутно. Он се није дао, личио је на дављеника који се хвата за сламку. У једном тренутку поменуо је дете; али тек пошто сазидају кућу! „Да!“ узвикнуо је, „оно ће доћи заједно с новом кућом!“

Блеснула је чудна светлост у њеним очима. Потом је на њеним танким уснама заиграо смешак, танушан и једва видљив, и њему је постало јасно: „Зидаћемо! Зидати!“ повикао је, осетивши сузе у очима.

Ко зна колико година после женидбе није ступио на праг куће у којој се родио?

После мајчине смрти, на дан сахране, нашао се са својима на сеоском гробљу, у дубоком снегу Горњих Кошљи, негде у планини високо изнад Дрине.

Није ни отресао прашину са себе, а отац му је рекао: „Знам, дошао си да продаш свој део.“

Покушао је да објасни како је у питању нова кућа. Објашњавајући, силио је себе да се осмехне.

Посматрали су ћутке грчеве на његовом лицу.

Чинило му се да га једва препознају, као да им је у кући странац, и то из града, што увек иде на лоше; у сваком случају, некакав невољко који је залутао у овој врлети.

„Ја сам још жив“ – рекао је стари, а то је значило да нема деобе.

Од њих би могао добити само креч и нешто дрвне грађе; ништа више с ове врлети; а и то што би добио од њих коштало би га ђаво и по док пребаци до Ваљева. Онда је настала тишина, као да до гроба нису имали више шта да му кажу. Браћа су очекивала да устане и напусти кућу. Желела су то из дубина својих бића, и (он је то лепо осетио) кроз њега су видели једну проклету нероткињу, жену којој је до градње кућерине с два спрата а која нема деце.

Осетио је како му зној пробија кроз крагну беле кошуље, нервозно је попуштао чвор на кравати.

То што се појавио пред њима као чиновник с добром платом – рушило се и топило као лањски снег. Гледали су пред собом лепо обучену и нагојену лисицу сапету гвожђем испред кокошарника; на његовом зноју наслађивала су се браћа.

Према њима и оцу није осећао никакву љубав, био је равнодушан за све њихове недаће ових година, а по преласку у град није га занимало више ништа што се односило на њихове животе. Међутим, ово што је сад видео у њиховим очима било је оличење пригушене мржње, без гласа и покрета.

„То је зато што су остали овде, а ја се дочепао вароши“, прође му мисао кроз главу.

Напетост је прекинуо отац који је устао од стола и лагано ушао у собу с подом од набијене посивеле земље. Дуго је нешто лупкало тамо, иза затворених врата, као да је стари Чрмановић претурао седам зачараних ковчега с благом.

Митар је губио дах од тог шума, док су се браћа збуњено згледала.

А кад се Никодим Чрмановић вратио из собе, изгледало је да ништа није изнео из ње. Пришао је столу, ставши тачно изнад његовог знојем орошеног врата.

„Ево ти, ово је твој део. С кућом и малом немаш ништа више“, рекао је вадећи из џепа новац увијен у новинску хартију.

Средњи брат поскочи и нешто заусти. „И он ми је син“, предухитри га Никодим; и на томе се сврши.

Добијено пред њим није пребројавао. Добро је познавао свог оца и био је сигуран да је тачно добио свој део. Знојавих дланова, стрпао је новац у џеп и одмах устао. Покушао је да каже нешто, мрмљајући. Тек на вратима успео је да изусти оцу, који је сам пошао да га испрати: „Сви граде.“

У расклиматаном аутобусу, на локалној линији, осећао је под лактом, дубоко у џепу, гуту с новцем и смешкао се загледан у брда, док му се зној хладио по леђима. Но, баш тада, у том трену, помисли на Јерину. Шта ће она рећи кад јој исприча ово са својима?

У последње време се све више ослањао на њене судове. А и она као да је постала друкчија, мекша и приврженија; кретала се живље по кући, причала као никад до тада, запиткивала како иде са набавком материјала; ништа није могло без ње: хтела је о свему да се пита и да одлучује.

Једном приликом покушао је да је наговори да се обрати за помоћ својима. Одбила је то с гнушањем и срџбом; чинила му се као жена која нигде никог свог нема, а имала је. Та мисао да је Јерина имала своје нагна га да размишља о сопственој браћи.

Док се аутобусом тресао, покушавао је да их одагна из мисли; упињао се (у мислима) да брани своју жену. Зашто би она била проклета жена? Зашто? То је њихова завист због нове куће! Имаћемо децу! Имаћемо! грозничаво је размишљао Митар Чрмановић, али погледи његове браће, као да су имали храстово корење, лебдели су му пред очима.

У улици, по доласку, скоро пред самом кућом – сину му мисао, врела као жишка, да каже жени како је овај новац помоћ од његових, а деоба ће доћи после очеве смрти. С том мишљу чврсто ступи на праг своје старе куће.

Зида се кад врана почне да зева, каже народ, а Митар је кренуо с градњом раније, негде после Ђурђевдана. Испрва је многима било чудно што њих двоје, тако сами, зидају нову кућу?

Једног дана, изненада, појавише се Јеринини – Злотовићи. Постајали су мало испред градилишта, па се окренули без поздрава и отишли, није их ни примила у кућу.

Главни мајстор на двоспратној зиданици Чрмановића беше Ранђел, звани Грба, пореклом из села Осата у Босни. Његови га дали да изучи занат код некаквог Црнотравца, после чега је Ранђел стекао глас доброг мајстора градећи широм западне Србије. Био је то онизак човек, широких рамена, жуте косе, повијених леђа; ничега није било на његовом телу што би оправдавало такав надимак. Утисак да је Ранђел грбав долазио је услед његових дугих руку и повијених леђа. Једино што беше чудно у изгледу Ранђеловом беху његове очи – једно му беше жуто, а Друго љубичасто. Испрва; с градњом беше све у реду. Митар је поштовао рад и захтевао мајстора Ранђела, његовог сувоњавог калфе дечијег лица и осталих пет зидара. Ни око материјала није било већих проблема, мада се говорило како цемента и цигле с времена на време нестаје. Митар је водио рачуна да зидарске наднице исплаћује тачно и на време, сваке суботе, уочивши да је главном мајстору нарочито стало до тога.

Али Митар изненада промени наум. Реши да дозида трећи спрат. И поред тога што је био свестан да новаца неће бити и за тај спрат (који није био предвиђен првобитним пројектом) Митра Чрмановића је нешто гонило на то, нешто много јаче од њега самог.

Редовна исплата зидарима је, у прво време, почела да касни, а потом и да изостаје. У свеопштој градњи материјала није било недељама, а кад би се појавио на складиштима плануо би за тили час. Зидари су због његових неиспуњених обавеза прикривено гунђали и радили спорије; оно што би раније озидали за дан, сада су подизали три дана.

Митар постаде груб и осоран према градитељима, њихов рад га није више задовољавао. У зидарима је видео своју браћу и мрзео је те људе иако је био свестан да је кривица његова. У расправи око надница као да нису говорили истим језиком!? Митар им је закидао наплаћујући оно што им је дао да поједу у току дана.

С вечери, по одласку зидара са грађевине, он би одмах излазио горе међу скеле и ту остајао дуго у ноћ, посматрајући одозго пролазнике.

„Како су ништавни. То је зато што их гледам с трећег спрата“, вртела му се једна те иста мисао по глави.

„Хоћеш ли лећи, човече?“ позивала га је Јерина, држећи ручку лампу у рукама – „Глуво је доба ноћи“, додала би, чувши тешки бат корака одозго из мрака.

Понављало би се ово скоро сваке ноћи. Чрмановић је посртао, уморан као звер сваљивао би се на лежај.

„Митре, неке џукеле дижу трећи спрат. Ми морамо четврти“, рече му Јерина једне ноћи, пошто га је свела с недовршеног спрата.

„Морамо“, одговорио је, док му је сан гасио сјај у зеницама као да је смрт, а не одмор.

Долазила је рана јесен. Рад на Чрмановића зиданици некако је одмицао. Сваку циглу умалтерисану у зид Митар је осећао у венама као крв.

Једног јесењег дана приђе му Ранђел на градилишту и рече: „Нећу више овако, домаћине. Нисмо се овако договорили. Исплати ми и тражи друге људе, ја повлачим своје.“

Бунио се против оваквих речи Ранђела мајстора, али је то радио невешто и испадао смешан пред њим. Осећао је језу од погледа који је долазио из жутог и љубичастог ока; сличан беше детету које је погрешило у својој игри.

„Сви сте се дали у градњу, као суманути, а нико неће на време и поштено да плати“, рече Ранђел Грба, и нехајно подиже дугу руку испред себе, па је опусти. Одмах иза њега стајао је калфа дечјег лика, с мистријом умазаном кречом у руци, и посматрао Митра наивно као дете.

„Важно је да ћу платити. Сачекај“, промуца Чрмановић.

То изазва једак осмех на мајсторовим уснама: „За мене је најважнија субота кад добијам новац, то је мој дан у години! Имаш ли или немаш да исплатиш?“

Није имао куд. Пристао је да исплати све до динара у прву суботу која је долазила. Тако су дугови према зидарима били измирени, али Митар није имао више чим да купи материјал који му је недостајао за даљу градњу. Убрзо цене грађевинском материјалу скочише скоро дупло.

Некако тих дана стиже Чрмановићу најмлађи брат. Отац им беше на самрти. Његова жеља је била да поред свог самртног одра види сва три сина.

„Како могу да оставим кућу? Нека дође у болницу, бићу поред њега сваки дан“, излете из Митра лаж коју као да је годинама спремао.

„Отац каже да бескућници и олош умиру у болницама света, без свеће. Ти добро знаш, он у болницу неће“, каза најмлађи брат, и остаде код Митра три дана да га сачека да сврши преке послове па да крену у село. Но, сва три дана, до дубоко у ноћ, при светлости сијалице, Митров најмлађи брат је радио с њим на кући. Почињали су с послом пошто би зидари с првим сумраком напустили грађевину. Онако у ноћи, при светлости сијалице, Митрова кућа, пуна тесних ходника који се дизаху увис чинила се најмлађем брату као џиновски оглодан воловски костур усправљен и мрачан.

Изјутра рано, четвртога дана по свом доласку у град, трже се из сна најмлађи брат и рече старијем:

„Морам да идем. Усних, чини ми се да је отац изумро.“

Митар је покушао да га задржи, али како је брат био упоран, он га испрати с речима да ће и он одмах поћи за њим.

„А сад“, рече Јерина мужу пошто се вратио, „нећеш ићи у Кошље, већ код адвоката да тражиш свој део!“

Само за тренутак би збуњен, а онда се сети пређашње намере: „Да“, рече, – „судом ћу тражити своје.“

Како је дошао наречени дан да се измире нови зидарски дугови – и како то Митар ни овога пута није учинио на време, Ранђел са својима реши да га напусти, а дужника да преда суду. Тада Митар, по Јеринином наговору, показа своје свињско лице рекавши: „Они који имају зидарске дозволе за рад добиће новац, а они који немају, с њима нећу више да разговарам.“ Потом између њих изби свађа, коју Ранђел прекиде с необичним изразом на лицу, приставши да сачека исплату надница.

Од тог тренутка Митар је прислушкивао своје зидаре из прикрајка; кад год би му се указала прилика за то, био је у њиховој близини. Један од њих петорице, чуо га је, клео му је кућу пожелевши да се сруши.

„Могла би и да се сруши, као што код мене може да стоји без темеља“, одазва се Ранђел на то, „али шта би други рекли? Срушила се под Ранђеловом руком“

Имао је осећање да му се утроба преврће од ових речи.

„Срушиће је лудаја сам, јер хоће четврти спрат“ – заврши Ранђел Грба, што изазва смех код осталих зидара.

Једнога дана, из прикрајка, чу нову причу: „Некакав несрећник“, поче Ранђел, „који је аргатовао годинама по Аустрији, реши да за кратко време сазида огромну кућу с лифтом. То се догодило негде у околини Ћуприје. Дао он зидарима много хиљада шилинга, само да што пре сазидају. А кад дође време да се усели, проломи се страшан тресак и пола куће се сручи на земљу одакле је дигнута. Скупи се цело село да види пад највеће куће у околини. Паде и истрага поводом рушења, али нико није могао да растумачи зашто је пала. У зло доба појави се белоглави старац који рече: Људи који су ову кућу дигли нису вични зидању оволиких кућа на овом тлу. До мрака ће пасти и остало, чим се досуши. И стварно, с првим мраком сруши се и она друга половина. Кажу да се онај вратио у Аустрију и да још аргатује тамо не би ли подигао још већу кућу, или умро у туђини ако то не оствари.“

Хватао га је стид – и више од тога: осећао се јадним, али те Ранђелове приче просто су га мамиле да понижавајући се ослушкује као звер; а и кућа га је прогонила; није презао ни од чега само да је заврши.

Сви (осим њега) знали су да је ту негде и да их прислушкује.

„Проклет човек, и кад му понудих посао на кући“, помисли сав напет због оног о чему су зидари причали. Могао је да намести Ранђел мајстор (чуо га је како тврди) греду венчаницу на роговима куће да шкрипи увек у глуво доба ноћи, било-не било ветра.

А свог калфу Ранђел је нашао овако: имао је мнозину заменика, неки поумираше као домајстори код њега целог живота. Али, дете Рада (тако је назвао калфу коме беше други кум) изабра зато што је осетио да ће једини моћи да прими зидарско знање до краја – круну заната. Већ. је дуго, има томе година, дете Раде калфа код њега, али нити је он више дете, нити је мајстор средовечан човек; тврде да је Раду већ четрдесета, а Ранђелу се не могу избројати. Кад га је први пут срео, Ранђел га овако прими: поставио му је неколико чудних питања, од којих је најчудније било ово:

„Је л’ ти бабо жив?“ а знао је да му је отац одавно мртав.

„Јесте. Само, одавно оде на далек пут“, одговори дете Раде.

„Веле, синко, како ти је бабо умро, а ти се ниси ни родио?“ упита га Ранђел, тобоже као да не зна.

„И мени тако рекоше, ал’ им не верујем. Бабо ми је на далеком путу и вратиће се.“

„Е! од тебе ће бити нешто, синковићу!“ узвикну Ранђел мајстор, те тако дете Раде оста код њега. Но, истину говорећи, беше то само прича која је кружила о њима.

Зашто Ранђел мајстор с калфом остаје пошто зидари оду? Шта они траже по мраку у врху незавршене куће? питао се Митар Чрмановић, дрхтећи као лиска јаворова.

Једне вечери није могао да издржи. Пресрео их је на излазу. „Шта ти, Ранђеле, тражиш с њим горе у мраку?“ упита га дрхтећи од беса.

„Тражим твоју срећу у овој кућерини, пошто се уселих у њу“, одговори дубоким пригушеним гласом Ранђел мајстор.

Митра обли хладан зној дуж кичме. „Слушај ти!“ узвикну пошто се прибра. „Да те више нисам видео да дођеш! А за ово ћу те тужити, да знаш!“

„А ко ће ти поверовати, јадо, у невидљиво, у оно до чега такви као ти не држе?“ упита Ранђел, некако тише и још пригушеније.

„Да те овде више нисам видео!“ продера се очајнички Митар Чрмановић.

„И нећеш, нећеш! Ништа не дугујеш, стрву. И да знаш, могу те купити за пуор, толико имам!“ – добаци му, и неста у мраку заједно са калфом.

По свом обичају, Митар закорачи с намером да обиђе оно што су зидари урадили тог дана, но заста мотрећи узнемирено у тамну унутрашњост своје будуће куће.

Нека, сутра ћу, помисли, и упути се, сав знојав, ка старој кући. О овоме, с Ранђелом, Јерини не рече ни речи; каза јој само да од сутра не прима више зидаре на грађевину.

Очекивало га је суђење с браћом око деобе очевине и с градњом је имао намеру да стане; а и новаца није било више.

Парница са браћом се отегла. Митар беше запао у неко грозничаво и раздражљиво стање. Био је поваздан на новој кући; склањао је гомиле малтера и прашине, потом је чистио неомалтерисане зидове скидајући паучину и прашину с њих, гребао их је бесмислено и оно мало материјала вукао тамо-амо по ходницима. Ноћу је сањао да јој диже рогове и кров, сам, у некаквој зеленој измаглици.

На последње суђење браћа су довела човека који је тврдио да је био присутан у моменту када је стари Никодим Чрмановић исплатио део наслеђа у новцу своме најстаријем сину.

Митар се вратио с тог суђења сломљен.

Некако тих дана почело је да се прича о незаконито стеченој имовини и бесправно подигнутим кућама које је требало рушити. Сав ужаснут, Митар је ослушкивао тај глас чаршије који је постајао све гласнији.

Сви папири око зидања куће били су му у реду. Признанице од кредита је бесомучно читао, разгледао и наново слагао у картонске кутије од обуће. И за најмањи део куће имао је покриће, али његов страх је био стоглав, нагонио га је да друкчије мисли и осећа.

Затим се догодило оно са некадашњим обућаром, који се запалио у кући коју су хтели да му одузму. Био је то један једини случај од стотине стотина које је ваљало испитати и гонити. И, ваљда, једнога су стигли у безакоњу његовом.

Самопогорелац је полио себе и зидове бензином. Остало је само поцрнело згариште и сури спољашњи зидови.

Једно од лица које је утврђивало узроке пожара и смрти извукло је из нагореле школске торбе књигу на чијим је корицама сед, разбарушен човек палио салаш иза себе: Слуга Јернеј и Његово Право – писало је на случајно заосталој нагоретини.

У страху, кажу, утврдитељ трже руку, као пред могућношћу првог пламена, и корице склизнуше у прах и пепео згаришта.

Већ. увелико беше пала ноћ. На кући се Митар Чрмановић задржао дуже него обично. У ствари, Јерина се није појавила да га, по обичају, позове на спавање. Лутао је по зиданици. Успињао се и спуштао низ њена степеништа. Крај његових стопала, између шалованих бетонских греда, зјапиле су тамне дубине. Велика је! Висока је! кликтало је нешто у њему. На моменте је осећао умор, и питао се: зашто по ноћи толико, као никад до сада? И сутра ће сванути дан, нагледаћу се лепотице. Потом је искрснула мисао, јака као судбина: зашто сам пристао на зидање толиких ходника!? Зашто, зар није било боље још две просторије уместо њих? А зној му је пљуштао низ лице.

Ту, у мраку, где је спустио стопало, био је степеник. Или му се чинило да је некада био ту?

Падао је с висине и ударао зидове, све до дна где је изгубио свест.

Сутрадан га је нашла жена свег у скорелој крви. Ничег се није сећао. Није могао да говори. Ноге су му биле поломљене и ребра смрскана. Беше скврчен и црн у лицу, подсећао је на велику црну бубу с људским ликом.

У болници (тамо где је желео да обиђе оца на самрти) посетила га је Јерина. Био је у шок соби. Лежао је и посматрао је као да је не познаје. Напољу је беснела касна јесен. О прозоре собе ударало је суво грање које је витлао ветар.

Негде смо погрешили. Само, где? У Лабудице, Перине, два сина, оба куљава, оба потуљена као змије. Имају две куће. Једна је огромна, као Кула Вавилонска, ено је иза некадашњег Гођевчевог хана. Сва је у мермеру, а унутра све од кристала, све од сувог злата. Када Нађа, звана Лабудица, пљуне, то је на стотине хиљада динара. Неће нечисте силе, за вештичијих ноћи, у хан, Гођевчев хан, него сврате преко пута, јер Кућу вавилонску Лабудица само очисти, истресе од прашине, проветри и поново затвори, као да је гробница која очекује вечите станаре. А ево, нама? Зашто? размишљала је тако Јерина Чрмановић посматрајући богаља на кревету.

„Повратила му се моћ говора“, тихо је рекла сестра иза њених леђа.

Села је без речи на ивицу кревета.

Он покуша да се покрене, али клону. Помогоше му да подигне главу.

Јерина се сави према том телу у гипсу, према том црном лицу.

„Чим устанем, градићемо даље“, једва допреше речи.

Учинило јој се да тај глас, који је једва допловио до њеног уха, уопште није људски, као да је долазио из гроба.

.

„Колубара на небу“ – Славен Радовановић

Advertisements

Information

This entry was posted on 6. маја 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: