ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Проблем Србије јесте вишак толеранције

Мада може изгледати да се потпуно разумемо о чему говоримо када говоримо о толеранцији, показује се да толеранција има пуно својих лица, тј. значења. У обичајеном у свакодневном говору, толерантан је онај које спреман да другачије од себе гледа ако не са симпатијама а онда свакако без антипатије. Нетолеранција, с друге стране, означава негативан став који води ка дискриминисању других који се, само зато што су другачији, опажају као опасни и штетни.

Међу нашим грађанима има и толерантних и нетолерантних, при чему су, у сваком од случајева о којима је питано, нетолерантни изгледа у знатној мањини. Ни највећи оптимисти вероватно не очекују да уопште неће бити оних који не желе у својој околини Роме, Албанце или хомосексуалце. Да ли је, међутим, њихов број забрињавајући или не, може се најбоље закључити на основу компаративних података, поређењем или са ранијим истраживањима или са одговорима других група. Пошто такве податке немам, морам се уздржати од те врсте коментара и препустити га истраживачима.

Иначе, истраживања дистанце према другим народима, рађена нешто другачијом методологијом, показују да је етничка дистанца нагло порасла деведесетих година, достигла зенит крајем деведесетих, и да, после краткотрајног опадања у првим постпетооктобарским годинама, последњих шест-седам година бележи благи пораст. Таква слика јесте забрињавајућа, али треба додати – не као оправдање већ ради бољег разумевања – да су подаци у региону подједнако, ако не и више забрињавајући. На пример, истраживања у Ц. Гори, рађена од 2000. године у претпетооктобарској Југославији па до 2007. године, у тада већ три године независној држави 2007. године, показују константан пораст етничке дистанце и, у свим периодима, већу дистанцу него у Србији. Растућа дистанца, и опет већа него у Србији, констатована је и у БиХ током протекле деценије. Најзад, неприхватање других је проблем и у Европској унији. Крајем деведесетих чак трећина грађана се у истраживањима јавног мњења отворено изјашњавала као расисти, а у периоду 2000–2007. забележен је знатан пораст расизмом и ксенофобијом мотивисаног насиља широм Европе.

Мој утисак је да је висока нетолеранција у смислу распрострањеног негативног става и затворености према другачијима проблем у Србији колико и у другим земљама у региону, можда и у Европи уопште. Њу, по свему судећи, производе напети међудржавни односи, а број екстремно нетолерантних, са изразито негативном ставовима, чини ми се да је у Србији релативно мали.

Толеранција има и другачије значење: трпљење нечега што не одобравамо, допуштање нечега што се иначе сматра лошим. Али, зашто би се тако нешто допуштало? Па, из уверења да  други има права да ради и мисли шта жели, без обзира на то колико се нама то не свиђало, све док тиме не угрожава туђа права. Управо то вођење рачуна о туђим правима и властитој несавршености чини овакву толеранцију драгоценом врлином у друштвеном животу. Али, без оваквих разлога, трпељивост према лошем је само привидна толеранција, у ствари друго име за равнодушност, кукавичлук или поданички менталитет. А колико је Србија толерантна у том смислу не види се из одговора на упитнику, али се види из неких других показатеља добро познатих јавности.

Безброј је примера у којој мери су грађани Србије спремни да толеришу недоследности, обмане и срамну прошлост својих политичара. Недавно смо видели колико је власт спремна да, у име народа, толерише ниво отрова афлатоксина у млеку – чак десет пута виши ниво него у другим европским земљама. Свакодневно смо сведоци колики степен толеранције се показује према насиљу на свим нивоима – од медијских линчева до насиља тзв. навијача и екстремиста. Присетимо се толеранције странака према криминалној прошлости својих чланова, пословичне толерантности Цркве према скандалозном понашању својих великодостојника, толерисања нестручности и лажних диплома…

Оваква „толеранција“, најпре од стране власти а затим и толеранција коју грађани показују према оволико толерантној власти, представља реалну опасност по Србију, зато што разара темељне друштвене вредности и штити и јача ону за сада још незабрињавајуће бројну групу екстремно нетолерантних. Укратко, наш озбиљан проблем јесте толеранција онога што се не сме толерисати.

Драган Попадић, социолог

извор: Политика

Подаци

This entry was posted on 7. маја 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: