ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Трг соли“ – Радослав Братић

ПУТОВАЊЕ ПО ХЕРЦЕГОВИНИ

Неки силник војсковођа – ко зна да ли одушевљен или разочаран, да ли побједник или поражени, и ко зна гдје и на којем језику – рекао је да на земаљској кугли нема чудније земље од Херцеговине, да толико може опсјенити и преварити невјештог путника. Час се чини мала и непроходна, час голема и раштрканаЉети жедна, тврда и испуцала, с пуно јаметина и провалија; снијегом и ледом окована и замрзла. У рано прољеће, чим намети и до три метра, почну да се топе – мокра и блатњава. Час је отворена и свијетла, као у љетно подне, час закопчана и мрачна као шињел војника на Вучјем долу крај Билеће, пред почетак крваве битке. Дању колико је год прегледна и прозрачна, ноћу је мрачна и тешка. Када се откине глас од уста оног што дозива као да се све руши и на небу и на земљи. То покреће рзање коња, у чијој близини вребају гладни курјаци, затим птичији жагор као пред највећу олују. Није ни чудо што се тада чује блејање јагњади, вечање козлића и плач дјетета у колијевци. Свако живи тада очекује глас тужаљке која оплакује и живе и мртве.

Препричавају се пророчке ријечи тог силника – војсковође да ће Срби прије краја шесте деценије петнаестог вијека изгубити државу, а да ће се Херцеговина двадесетак година и послије тога одржати. Свако ко је чуо ту причу у страху је понављао и пљувао три пута на манитог пророкаАли никада се не зна из чијих уста говори ђаво, а из чијих анђеоЗато се у Херцеговини бацају толике чини да се нечастивом прекине пут. Када тај што прича осјети да му више не вјерују, да није убједљив, он из врата пусти мало крви да се сви у страху разбјеже. И онај који ни у шта није вјеровао – сада вјерује.

И шта год у Херцеговини путник у глави донесе у овај крај већ на сљедећем кораку се мијења и не важи.

Из Херцеговине су се вијековима људи селили или бјежали гдје јеко могао и стигао, милом или силом. Они што су остајали говорили су: «Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели».

Раније, док није било добрих или боље рећи никаквих путева, у вријеме грчких колонија и власти Немањића, овдје су споро н тешко стизале вијести о догађајима у свијету. А можда је тако боље било. Вијести о добру нама никада нијесу намијењене нити слате, а онима о злу увијек се надамо. Без обзира шта се гдје ружно догоди и ко је за то крив – нас ће стићи казна. Тако нам је горе записано. Ми смо створени за муку и патњу. Лакше нам је заплакати н закукати него рећи добар дан.

Неки путник из Млетака је негдје причао, а глас се до нас ко зна како повратио, да му Херцеговина личи на пали лист јасике, који ношен звиждуком вјетра изгледа попут лица младе жене пред порођај. Ишарана уским каменим друмовима којима у журби пролазе трговачки каравани, често крвавих коњских копита, носећи свакојаке товаре, у журби да на циљ стигну што прије и што више зараде. Разговарају и мрсе на свакојаким језицима, али се трговци лако разумију. Свакоме од њих је у глави кантар или вага којима мјере и процјењују своју добит. Ко зна шта се све крије у њиховим њедрима и у коњским бисагама. А не знају да је испод сваког већег камена, за које стопалима запињу, безимени гроб и да су многе плоче у озиданим оградама некада биле узидане у високе турске куле, стражарнице или порушени чардаци.

Неки калуђер, свуда гдје би дошао, причао је о црвеној линији која се једино у поноћ види у овом крају, док траје мјесечева мијена, што спаја живе и мртве, Исток и Запад, земаљску стварност и људске снове.

Та стаза освјетљава тајновити пут што води у непознато. Ко то не умије да види, кажу да ће кроз живот лутати као кроз помрчину. И неће знати одакле је пошао ни гдје се упутио. Онај ко прнмијети свјетлећу путању умјеће да распозна разна чуда и да оствари што је наумио. Та свјетлост ће му дати снаге да храбро погледа и смрти у очи. Неће се више плашити гласа који дозива нити шушња у грмљу. Плач и сузе ће замијенити осмијех на његовом лицу. О јунаштву ће говорити с дивљењем, о историји с горчином и каткада презиром — најчешће кроз пјесму и легенду, јер ионако нико то више не може посвједочити.

Трговци који долазе из разних праваца и путева свраћају у крчме на коначиште, да одморе и себе и коње, бјежећи од ноћи и свега непознатог. Склањају се од невремена и разних изненађења, јер ноћ је свачија. Коњи су им очешљани и чисти, миришу на своје газде; само да се не помијешају са нашим – пуни су коњских мува, обадова и крпеља.

(Није истина да је дуван тек послије Колумба стигао у Херцеговину, јер су у крчмама пушили осушени лист кртоле од када је свијета и вијека. Ћат се правио умјесто од хартије од листа лепушине или винове лозе.)

Иза себе и око себе, путници увијек понешто остављају од својих навика и обичаја, из крајева одакле долазе. Доносе и препричавају вијести које су чули или сами додали јаких зачина, онако како се то ради у непознатим крајевима, међу непознатим људима, гдје их нико не може допунити нити исправити. Они што их слушају учтиви су колико и сумњичави, јер никоме осим Богу не вјерују. И у шта ко може убиједити вратара Херцега Стефана, који је већ одавно више на небу него на земљи.

Међу путницима има чудних лица и фаца, који причају о ратовима и епидемијама из којих су сами изузети. Када им прича не успије – озари их по лицу коприва или каква друга отровна трава. Чешљање не помаже ни оштрим ноктима, јер букне натеклина и потекне крв. Међу њима има разметљиваца и фалџија, као и оних што споро отварају усне и циједе кроз зубе воду која је загађена. Види се да ријечи продају за скупо злато. А можда је то само израз њиховог опреза и неповјерења, да сакрију своје тајне и лоше намјере. Све што причају остаће да лебди док не стигну нови путници са својим вијестима, да још више замуте и оно што је изгледало као истинито. Ријетке од њих могуће је прочитати као просту књигу која има лош почетак. Све је боље него да започну причу о Косовском боју, јер о томе највише зна Херцегов пушкар Јерг из Нирнберга. Тобож жале због српског пораза, а нико од толиких земаља не хтједе да притекне у помоћ. Праве се да тугују, а осмијех им избија не из лица већ из обрва.

Када се неко од путника упусти у компликовану причу и осјети да ће пропасти од превеликог шока који изазива, само дода: „Рекао ми један важан човјек, на путу“. И тако скине одговорност са себе и уздигне се да зна велике људе. Осјећа се тада спашен и заштићен. Истина је вазда негдје тамо а не овдје, а владари су код њих добри и праведни, а ми треба сами да закључимо какав је наш. Херцегов вратар одмах зна да нас ти подбуњују својим лукавством. Говоре оно што можда и знамо, а прећуткују оно што је главно.

Каквих је све чудака међу нас долазило и шта нам све нису причали. И трговаца и дипломата и шпијуна и официра и ко зна каквих све луталица и лудака. Увијек причају о другима, а о себи ћуте.

Неки трговац из Задра, који се представио као Јејина, ваљда зато што има нос и очи као у истоимене птице, навраћао је често у Кључ и Церницу, Херцегову престоницу. Чим мало попије хвалио би папу и његову вјеру и праведност. Упамћен је по црној дугој коси која је прекривала његов врат и чело, као у овна. Као да се крио да га нико не препозна, или је бјежао од какве потјере. Када је поново стигао, кроз двије године – био је готово потпуно ћелав. Сви су га гледали у чуду и одмицали се од њега као од куге. Узалуд је вадио свиралу из торбе и свирао не би ли освојио пажњу макар дјеце. На крају је рекао да му је перику згулио и отео успут неки напасник. Многи први пут тада чуше шта је перика.

Напасника и разбојника је било свуда: правили су засједе, отимали робу и новац трговцима и онда када би им они понудили милостињу.

Херцегов вратар упита да ли жене на мору носе перике и на оном скривеном мјесту. Али тешко је видјети црвенило на лицу тих путника, без обзира шта им ко рекао.

Извјесни Франциско Ступа, испричао је у прољеће 1422. године, да се у Дубровнику увелико производи стакло (ars vitrei) и да су херцеговачке занатлије на Приморју усавршиле израду прозора, мурала и витража. Када је за то чуо херцег Стефан, одмах је уговорио поруџбину разних бокала, пехара и чаша.

У Херцеговини се момци рано жене, па путник није начисто ко је отац, а ко син. Не може се лако закључити ко је потомак, а ко предак. Жене се крију, а дјеца су махом сирочад – очеви погинули у ратовима. Већ од десет година – мушкарци су ратници. Живот их натјерао и тако научио. Због тога матичари мртве записују као живе – да су се поново родили; плаше непријатеља да нас три пута има више него што нас стварно има. То је истина и зато је понављамо. Мушкарци су брзи и напрешити, зачас плану као муња, а опет се брзо смире и спремни су да се нашале и на свој рачун пошпрдну. Када старији човјек навуче капу шајкачу на чело – никада не знаш хоће ли се потући или закукати. Чим истегну врат и дигну главу пут небеса – то разговарају с Богом, сабирају рачуне.

Сретнеш ли путниче неког човјека у пролазу, упиташ ли га за здравље или куда води пут, добићеш кратак и резак одговор с мелодијом брзог окрета кључа у брави. Неповјерење и презир, одбрана и невидљиви мач, или све то заједно. Схватиће незнанац да је ту само сићушни гмизавац или врабац, шта му се већ допада. А можда ће добити одговор у виду пословице или загонетке, као ударац у плексус, па нека одгонета. Ако се човјек кога питаш насмије – знај да се руга, ако скоро заплаче – жали ближњега свога.

Ако путник, пак, прође ћутке поред човјека у Херцеговини, овај ће мислити да је то какав лопов или глуво-нијеми створ.

А када хоће да те збуни, Херцеговац ће ти изговорити толико назива мјеста или презимена људи да те уплаши: Ћулибрк, Гузина, Овчина, Јазавац, Кењало, Страшило, Вукојеб, Глогиња, Шршљен, Вртиреп, Пувало, Шишмиш, Глувић, Мучибабић, Кољибаба, Гавран, Маслаћ, Попара, Куроња, Заклан, Јарац, Шупљеглав, Керовић, Грба, Кубура, Мотика, Муцовић, Пешко, Зец, Вукореп, Врана, Дерикучка, Сурутка, Рикало, Дивљак, Грубијан, Будалић. Шта остаје путнику него да занијеми или да побјегне без душе тамо одакле је и дошао. Јер он не зна да се овако Херцеговци пошпрдају властима. Још гори су називи имена мјеста и путева. Презимена се ријетко изговарају; она су више регистар власти него шта друго. Изговара се име и име оца – Стефан Вукчев; какав отац – такав син.

Путник се може уплашити и гласа нарикаче који се чује у свако доба и на сваком мјесту. Из једног краја се чује глас тужаљке, а из другог мелодија ганге, правећи тако чудан контраст, мијешајући кукњаву и пјесму. А звук гусала је већ тиши и прати пјесму против ропства и тираније.

Путника који, не дај Боже, заврши живот на путу, свеједно да ли од болести, страха или куршума, ма ко и какав био, сахраниће са највећим поштовањем и обичајима. Ствари ће му укопати са њим заједно и оставити биљег с именом и презименом ако дознају или само написати „непознати путник“. Тако мјесто чуваће од насртаја стоке и свакога другог. Не дира се, држе га за светињу.

Advertisements

Information

This entry was posted on 7. маја 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање