ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Путне белешке по Старој Србији“ – Тодор П. Станковић

 

ПУТ ОД ГЊИЛАНА ДО МАНАСТИРА СВ. ОЦА ПРОХОРА ПЧИЊСКОГ

23. Јуна у 7½ сахати пре подне, пошто се опростих са домаћином куће Муста-бегом и осталима, који ме испратише до на сокак и пошто обдарих све слуге и заптије, који ми беху стављени на услугу, у пратњи приштинске пратње пођосмо за Бујановце.

Идући друмом, погледав левој страни на по сахата даљине, бели се станишорска црква светог Ђорђа. За овом много ближе нама, опет на левој страни српско село Кусце, а десно од друма на 250 метара српско село Шилово, кроз које смо морали проћи због исквареног друма и пропале ћуприје на њему.

Од Гњилана за 1¼ сахата стигосмо на реку Прилепницу. Лево уз ову је на 800 метара село Прилепница у којем живе Срби и Арнауташи, а десно низ реку село Кметовце, у којем живе такође Срби и Арнауташи.

На путу смо срели више коњских и колских товара са еспапом а највише бакарним судовима за вашар који сутра почиње у Гњилану.

На путу код моста на реци Прилепници остависмо кола, па на коњима, преко села Кметовца, за 20 минута одосмо у стари и напуштени манастир српски Св. Димитрија, који је југоисточно од села Кметовца иза једног брда у дољи званој „Варварица“. Ту сјашисмо и ја прегледах цркву, чији се олтарски зидови и северни зид цркве и леви стуб још добро држе. Од свода црквеног се одржао само један део, који везује северни стуб и олтар. Споља је сва црква до крова обложена крупним тесаним каменом. На северној страни у олтару виде се живописи Св. Марта, Св. Јевтимија и још неколико остатака од живописа других светитеља. Црква је у дужини 10, а у ширини 4 и по метара. Око цркве је повећи празни простор земљишта, а на 20 корачаја западно од цркве један повећи грм, а источно густа али још неодрасла шума. У селу Кметовцу има 30 српских и 15 арнауташких кућа. Пошто обдарих два српска чобанчета из истог села, који се беху близу манастира десили, пођосмо и у 10 сахати стигосмо у српско село Ропотово, где на једном узвишеном месту спазих цркву у коју свратих. Чим смо код цркве дошли, црквењак је исту отворио и сазнав да сам српски консул, одмах је позвао кмета, који је за најкраће време са десетину Срба из истога села дошао у цркву, у којој су мене застали. А кад смо из цркве изашли, ови ми похвалише неког Арнауташа, који брани Србе од сваке напасти и кога ми приведоше да га лично видим. Цркву, црквењака и овога Арнауташа обдарих и пођосмо даље у 10¾ сахати. Црква је ова Св. Архангела Гаврила. Идући даље друмом, спазих на левој страни на једном брежуљку, другу цркву, те се одвојисмо од друма и за 10 минути на коњима стигосмо код ове. То је стара и напуштена црква села малог Ропотова, које је испод самога брда, на северној страни истог, на којем је црква. Црква је ова озидана од камена и цигаља. На своду је, но овај је на врху проваљен. Има и припрату, на којој је свод у пола пао. Црква је у дужини 5, а у ширини 2·80 метара, а толика је иста и припрата. На летњег Св. Николу, 9. Маја, код ове се цркве скупља сабор, а свештеници свете воду и кропе народ. Село Мало Ропотово има 12 српских и неколико кућа скоро насељених Арнауташа — Мухаџира.

У 11½ сахата стигосмо на спрам оба села Кормињава (једно је доње а друго горње) која су десно од друма преко Мораве. Села су ова на десној обали, а друм којим ми идемо поред леве обале Моравине.

Села: оба Кормињана, Ранилуг, Дреновце, Глоговце, Петровце, Томанце, Добрчане, Липовица, Биљинце и Подграђе имају своје опште име Изморник. У свима овим селима у Изморнику живе Срби, сем што у Липовици и Биљинцу поред Срба живе још и Арнауташи, у Подграђу само Арнауташи, а у Добрчацу Срби и Турци. Ови се Турци разликују у многоме од Арнаута и Арнауташа, јер говоре турски. Изгледа ми да су они досељени у ово село као прави Турци.

У Изморнику има три школе и то: у Ранилуг Кормињану и у Петровцу. У првој је учитељ Јован Симић, у другој Петар Јовановић а у трећој Младен Стојановић.

Биљинце има 40—50 кућа, пола Срба а пола Арнауташа. Има једну разваљену цркву, од које свети престо стоји. Сви скупа славе Св. Архангела. Подграђе има 60 кућа све сами Арнауташи. Више села постоји град, због којега је село и добило име, јер је испод самога града.

У овоме граду постојала је црква, која је сада у рушевинама. Има још људи, који памте, кад се је у овој цркви нашао један крст, који је продат за 20.000 гроша (4000 динара). Неки стари свештеници причају, да је овај крст продат неким латинима кујунџијама. Поред порушене цркве у граду, ово село, и ако је сада арнауташко, има још две цркве у рушевинама. Има и једна развалина на месту које се зове Говен а на самој обали Мораве. Прозвана је овим именом Говен, што је Морава испод ове развалине тиха, да се једва може видети да иде, а народ зове говети све оно што стоји мирно.

Причају и Срби и Арнауташи из околних села, да се је на овоме месту удавила девојка која није хтела пасти жива непријатељу у руке, када су Турци овај град од Срба освајали. При дављењу рекла је: Нећу да говим непријатељу и зато ћу се удавити. Неки веле да се отуда и зове ово место Говен. Прича се како су до скора многи на овоме месту виђали девојку са расплетеном косом, која се чим би кога спазила гњурнула у воду.

Липовица има 10 српских и толико арнауташких кућа. И у овоме селу постоји разваљена црква, до које извире вода коју зову „Бела“.

Неки ми рекоше да Изморнику спада и село Великинце, а неки Изморнику придају још и оба Ропотова, но већина вели, да ова последња два села не припадају Изморнику.

Земљиште је у целоме Поморављу, а нарочито у Доњој Морави, веома плодно. Нарочито добро успева кудеља те је ужарство у велико развијено, а понајвише у оба Кормињана и Ранилугу.

У Кормињану имам неколико својих познаника још из првога мога бављења у Призрену од 1871—1874. год. када сам им писао на турском језику жалбе за призренског валију, којим се доказивало прече право куповине господарлука ових села, које беше тада купио Хусејин-ага Ђаковац, али у томе нису успели, и ако су ради тога ишли и у Цариград, те се и тамо жалили. И сада им је још господар поменути Хусејин-ага.

За ¼ часа стигосмо код моста на Кривој Реци испод српског села Доморовца, које нам остаје на један километар даљине лево уз Криву Реку а на њеној левој обали. Крива Река утиче у Мораву наспрам Кормињана.

Пошавши одавде ушли смо у теснац, тако звану Кончулску Клисуру, кроз коју пролази Морава, а поред ове друм којим ми идемо. Овај теснац чине с десне стране (преко Мораве) шумовити крај Карадашке планине, а с леве гола Карпина. Прешавши овај теснац, за по сахата стигли смо у арнауташко село Кончул где смо у кући Абдул Ћерима ондаш. Арнауташа ручали.

Арнауташи овога села припадају Фису „Шаља“.

У овоме селу, а до самог друма, на левој страни истог, до куће старца од стотину година Абдулаха, постоји стара српска црква која је напуштена. Црква је ова озидана од камена и цигаља. Кров јој је пао а од живописа добро су се одржали над црквеним вратима у припрати Свети Никола, а лево и мало ниже Св. Матеја.

Старац Абдулах вели да је ова црква у његовом дворишту и да су је његови стари чували, као што то и он чини.

Село Кончул је у српско-турском рату спаљено од наше војске, а сада су у њему подигнуте доста добре куће. Становници су му Арнауташи, који поред арнаутског врло добро говоре и српски, а нарочито то старац Абдулах, који ми рече како он памти кад његови сељани и сељани многих других арнаутских села, нису знали добро арнаутски говорити, већ су зборили само српски.

Пошав из Кончула прошли смо преко села Трновца и за два сата стигли у Бујановце, где одседосмо у хану, који је пре кратког времена подигао Зајим-ага, а који под кирију држаше Божин Петковић из Куманова.

Бујановце је село у коме живе Срби сељаци и неколико кућа Арнауташа мухаџира — исељених Арнауташа из Србије. — Има своју малу чаршију, у којој преовлађују мејане и налбантинице. Срби имају своју цркву и школу, а Мухамеданци џамију, подигнуту пре 5—6 година.

Због блискости српско-турске границе и удаљености од вароши и што има железничку станицу, Бујановце знатно напредује. Неће проћи много година, а Бујановце ће постати варошицом. Бујановце припада прешевској кази. Има и свој одређени пазарни дан понедеоником.

У Бујановцу је учитељ Михаило Ђорђевић из Приштине, а учитељица за женску школу његова жена Мара.

Сутра дан, 24. јуна, око 6 сахати пре подне, дође у Бујановце прешевски кајмакам Ешреф-беј, који ми рече да су јуче на српско-турској граници неки из Србије пуцали на турске низаме, од којих су двојицу убили на место а тројицу обранили, те је с тога поранио, да оде на лице места и учини увиђај, па је вели, нашао за нужно да о томе и мене извести.

Из Бујановаца пођосмо у 7 сахати пре подне за манастир Свети отац Прохор пчињски, и за 1¾ сахати стигосмо до мејане Крушевичке, а одавде за по сахата до мејане у Клиновцу. И у Крушевици и у Клиновцу живе само Срби. Од мејане у Клиновцу за по сахата стигосмо до цркве и школе у селу Света Петка, где благодарећи учитељу Аћиму Јелићу и његовој госпођи супруги, доручковасмо.

Црква ова има своје пространо двориште ограђено каменим зидом као град. На средини црквеног дворишта бунар са павиљоном. Школа је на горњем спрату једне старе и трошне црквене куће, а до ове учитељев стан, пред којим је мала али пуна цвећем а поврћем башта.

И у стану и око стана учитељевог таква је чистоћа и уређеност да може да послужи за пример многима учитељима и по градовима и по селима у бољим приликама.

Овде ми се пријави старац Риста Димитријевић из села Сејаца, по његовом казивању 102 године старости. Изгледа јадан и жалостан. Све што је на њему беше у дроњцима. Живи од милостиње околних села. Дадох му пара да купи себи чакшире и гуњче. Нема нигде никога, а сви ме уверавају да је увек био поштен човек.

Како сам до Свете Петке дошао колима, а даље се колима није могло, то сам одавде, пошто сам обишао цркву и исту обдарио, пошао јашући на коњу. Од Свете Петке смо за по сахата ишли све уз брдо, а за овим низ стрмениту низбрдицу пешке за 1 сахат, готово до самог манастира Светог оца Прохора.

При самом улазу у манастир, који постоји до реке Пчиње, испод саме планине Козјака, дочекао ме је прешевски јузбаша Ариф ефендија са једним одредом жандарма и одао ми прописну почаст. Иза ових преко 20 свештеника из манастира и околних села, а за овима преко хиљаду сељака и варошана из Прешевске, Кумановске, Криворечко-Паланачке околине и из других места, који се тога дана беху искупили на сабор, јер овај манастир поред 19. октобра и 15. августа слави и 24. јуна, Иван дан.

.

„Путне белешке по Старој Србији (1871-1898)“ – Тодор П. Станковић

Advertisements

Information

This entry was posted on 15. маја 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: