ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Доктрина истурене одбране

Србија је добила нову војну доктрину „истурене одбране”. Истина, јавност о томе још није обавештена, јер то у Европи и није нешто ново. Наиме, и НАТО је у годинама „хладног рата” имао доктрину „истурене одбране”, чија је главна теза била да одбрана Запада, пред евентуалном инвазијом снага Варшавског пакта, почиње на реци Уни. У СФР Југославији.

Пре тридесетак година у „Данасу” и „Старту” написао сам десетак великих текстова о том проблему одбране на реци Уни питајући се зашто НАТО претпоставља да ЈНА и ТО не би зауставиле трупе Варшавског пакта, које би из Мађарске кренуле према Љубљанским вратима, дакле зашто их не би зауставили и пре реке Уне.

То сам питање директно поставио и врховном команданту НАТО-а, америчком генералу Бернарду Роџерсу у Монсу, за време интервјуа у октобру 1982. године. Одговорио ми је да управо праве нову доктрину „Ваздушно-копнене битке 2000”. У међувремену, Варшавски уговор се распао, Југославије више нема, НАТО је на реци Уни, а ми смо преузели његову стару доктрину „истурене одбране”. И то је одлична ствар, врло мудро стратегијско решење за бољу будућност нас у Србији. И наше деце.

Дакле, сходно нашим најновијим стратешким војним документима, „истурена одбрана” Србије почиње у држави Мали. У покрајини Бонга-Бонга, која жели да се отцепи и у којој су већ дуже присутне снажне групације Ал Каиде, наводно чак три терористичка покрета. Што није мало за државу Мали. По речима наших уважених народних посланика у парламенту Србије, „у држави Мали долази до врло озбиљног и комплексног грађанског рата, тамо на северу покушавају да направе исламску државу и уведу шеријатско право, они, џихадисти, уништавају споменике културе, а како би ми реаговали да нама неко руши споменике културе…”

На те речи уважених народних посланика у парламенту Србије одмах сам се уозбиљио, нико не сме да уништава споменике културе. У Малију. Тачка. Но, уважени посланици нису одустајали од ратне реторике. Чуло се и „да смо позвани у Мали да покажемо како нисмо јаки само на речима”. Био сам усхићен. Онда ме је народни посланик Срђан Миливојевић напросто разнежио термином „наше трупе у Малију”. Па је додао и „да наши грађани морају да имају пуну информацију шта се све догађа у Малију”.

Затим је народни посланик Константин Самофалов затражио „да парламент стане иза наших војника у Малију, да цела земља стане иза наших момака тамо, да сви станемо иза њих, јер све донедавно били смо посвађани са целим светом.” Благи боже, како је та реторика годила мом милитаризму. Наравно да ћемо сви стати иза наших момака тамо у Малију, уосталом они су добровољци, нико их не тера у Мали, а зарадиће и лепе паре. Зато сутра сви треба да станемо и иза наших грађевинара у Сочију.

Али не, није то исто, наше трупе у Малију подижу углед Србије, па тиме и војске Србије. Већ измерено у Бриселу. Нисам од оних који тврде да се углед војске Србије гради, пре свега, пред грађанима Србије, у народу. Не, ја мислим да се углед војске Србије ствара у Бриселу, односно у Малију. Или у Авганистану, јер и тамо они зликовци талибани порушише древне споменике културе, а и женама не дају да возе аутомобиле. Под хитно треба послати српске трупе у Авганистан. Јер, данас у Авганистану, сутра у вашем стану. Сходно нашој „истуреној одбрани”.

Треба упозорити народног посланика Ота Кишмартона, који је о „изузетно сложеној ситуацији у Малију” у парламенту говорио онако потуљено, себи у браду, као да не верује у оно што је са папира читао. Све је то пратио и белешке уредно сачинио наш министар спољних послова, господин Иван Мркић, све онако са разумевајућим благо-дипломатским осмехом. Као да трупе његовог министарства иду у Мали.

И онда је као завршница, као тешка артиљерија, наступио наш некадашњи уважени колега и сада уважени народни посланик Милован Дрецун. Изнео је суперпрецизне и фантастичне податке о Ал Каиди у покрајини Бонга-Бонга, о томе „да наступом наше војске у Малију јачамо нашу одбрану, да кроз систем наше истурене одбране у Африци спречавамо пут терористима из Африке на Балкан, да од ситуације у Малију зависи безбедност Србије, да је регион Балкана главни пут северноафричког исламског тероризма ка ЕУ, да имамо сасвим оправдани разлог да уништимо те центре исламског тероризма у Малију, да смо у Малију препознали опасност за безбедност Србије…”

Био сам одушевљен: истурена одбрана Србије у Африци! Па, то ни Тито није имао. Како се само тога нисте пре сетили, зашто сте све те податке о Ал Каиди у Малију, у покрајини Бонга-Бонга, крили од грађана Србије? И с којим правом сте то крили и тако угрозили нашу безбедност?

Уследио је одговор на све моје дилеме, прави хладан туш. Неко од народних посланика у говорничком жару захвалио је баронеси Кетрин Ештон што је пре давања тог фамозног ,,датума” позвала Србију да пошаље своје војнике у Мали. Што значи да баронеса Ештон може да понесе и титулу српске војвоткиње. Јер, она је творац нове српске војне доктрине „истурене одбране у Африци”. Остаје нам само да формирамо и афричку команду наших оружаних снага. Ако је бал, нек је бал…

Мирослав Лазански

извор: Политика

Advertisements

Information

This entry was posted on 19. маја 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: