ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Исцељење фарисејеве болести

Често се запитамо која је сврха свега што чинимо у црквеним богослужењима, која је сврха наших посета светим местима, паљења свећа, свеноћних бденија, молитве, поста, милостиње… Одговор на ово питање је значајан, јер показује да ли водимо прави духовни живот или не. Дозволите ми да вам дам један пример. Ја често питам децу која долазе у наш камп коју је најважнију заповест Господ дао људима. И сви ми дају различите одговоре: не кради, не лажи, немој повредити друге, поштуј родитеље… али ипак, ни једна од ових заповести није прва заповест.

Деца често верују да је прва заповест ”Љуби ближњег свога.” Једно дете ми је једном одговорило: ”Да, ја знам прву Божју заповест: Множите се и напуните Земљу.” Наравно да ни ово није прва Божија заповест.

Прва заповест дата од Господа је ”љуби Бога свим срцем својим,” а све остале из ове произилазе. Исус је рекао: “А ти љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом и свом снагом својом.” Такође, дао нам је другу заповест, сличну првој која гласи: ”Љуби ближњег свога као самог себе.” Све остало произилази из ове две. Ако волиш свог суседа нећеш красти од њега, нећеш му лагати, нећеш га повредити, или присвојити његово, нећеш узнемиравати његову жену, ни његов дом, нећеш га осудити. Заповест ”Љуби ближњег свога” исходи из прве заповести. Ко воли Господа немогуће је да не воли ближњег. Другим речима, природна последица љубави према Господу јесте љубав према ближњем.

Дакле, прва и једина заповест је да волимо Господа свим срцем својим и све што радимо, као део нашег живота у Цркви, треба да има ову сврху. Посећујемо богомоље, постимо, молимо се, идемо на исповест, палимо свеће и читамо Житија Светих и све друго, јер љубимо Господа.

Па, шта онда чинимо погрешно? На несрећу, ми говоримо како све ово горе наведено чинимо да бисмо постали бољи људи. А ово је велика обмана. Ово је камен спотицања. Ако Црква може да нам помогне да постанемо бољи људи, онда нема разлога да градимо личну везу са Исусом, онда Он не би имао разлог да дође на ову Земљу.

Шта мислите, зашто је нама толико тешко да разумемо Светитеље? Или једноставно, зашто не можемо да разумемо оне које воле Господа?

Ми се често питамо: “Да ли је неопходно да чинимо све ове ствари, да би се спасили и били са Господом? Да ли је, на пример, неопходно да човек живи сам на планини?” Наравно да није неопходно. Међутим, ако схватимо да разлог нашег однос са Господом није да бисмо били спасени, већ се ради о љубави, бићемо у стању да разумемо шта су светитељи чинили и зашто. У супротном, њихова дела остала би неразумљива људској логици, јер љубав превазилази расуђивање.

Исти је случај у свету када двоје воле једно друго. На крају чине ствари које можда и нису разумне. Ако питате младића: ”Која је најлепша девојка на свету?,” он ће одговорити да је то његова девојка. Наравно, он њу види својим очима. А наше очи се, можда, неће сложити с њим! Или је он може описати на најбољи могући начин, не видевши њене недостатке или нешто лоше у њој, јер љубав превазилази ове ствари. Љубав се уздиже изнад логике и разума.

Исто се дешава са Господњом љубављу. Она је изнад људског разума. Зато је немогуће разумети оне који воле Господа. Из тог истог разлога Светитељи су се понашали на начин који многи нису могли да разумеју. Њихов здрав разум био је разум љубави.

Наша Црква нас не учи како да постанемо бољи људи. Она нас учи да волимо Исуса; да волимо Исуса Христа као човека.

И однос се остварује унутар Цркве. То је лична веза човека са Господом, а не са Његовим учењем или Јеванђељем. Јеванђеље је нешто што нам помаже да заволимо Господа. Али, чим ово постигнемо, нама више није потребно Јеванђеље. Ништа нам не треба. Ове ствари престају. То је разлика између Цркве и вере.

Вера нас учи да не будемо као фарисеји. На пример, отишли смо у свети храм, целивали иконе, купили свеће, донели уље на дар, написали имена да их свештеник помиње на молитви, итд. То су наша верске обавезе. Ипак, наше срце се није ни мало променило. Чим смо завршили са нашим обавезама, кренули смо својим путем, спремни да се гневимо, да ропћемо и да се свађамо. Наше срце се није изменило. Нисмо започели однос са Христом, јер се једноставно ослањамо на наше верске дужности.

Морате знати да су религиозни људи најопаснији људи у Цркви. Молите се да нас Господ сачува таквих људи. Једном, док сам служио у олтару, и изговарао молитву ”Господе спаси побожне,” један монах Светогорац је у шали рекао: ”Господе спаси нас од побожних.” Другим речима, Господе сачувај нас од религиозних људи који немају никакав личан однос са Господом. Такви људи испуњавају само њихове дужности и зато им Господ никада ништа не открива. Ја вам признајем да никада нисам срео горег непријатеља Цркве од религиозног човека.

Када деца таквих религиозних људи – чак свештеника и теолога који сматрају да су верујући – покушају да постану монаси или свештеници, њихови родитељи постају гори од демона. Свакога нападају. Постају најљући непријатељи својој деци.

Сећам се неких родитеља који су доводили децу на веронауку. Када су њихова деца покушала да крену корак даље, родитељи су беснели и најгорим оптужбама свакога оптуживали. Једном сам рекао таквом родитељу: “ Али, Ви сте дете довели на веронауку, а не ја.” Једном другом приликом, када сам видео да једна девојчица показује ватрену ревност за Цркву, рекао сам њеном оцу: ”Немој је доводити овамо, јер ће она постати монахиња и онда ћете рећи да је то била моја грешка.” Његова ћерка је касније примила монашки постриг, а он и даље не говори са мном, чак и после седам година.

То су били људи који никада нису пропустили прилику да чују беседу; први су долазили на свеноћна бденија; читали духовне књиге… А када је дошло време да њихова деца слободно изаберу сопствени пут, њихово понашање и ставови открили су да Исус никада није проговорио у њиховом срцу. Они су били само обични религиозни људи. Зато ја кажем да су такви најкомпликованија врста људи у Цркви.

Знате шта? Такви људи никада неће бити исцељени, јер они верују да су близу Господа. А са друге стране, грешници, они који су изгубљени, знају да су грешници.

Исус је рекао да ће блуднице и цариници пре ући у Царство Небеско, а фарисеји никада. Господње речи никада нису дотакле њихова срца. Јер су само поштовали верске норме.

Дакле, будимо пажљиви, разумимо да је Црква болница, која нуди исцељење и помаже да волимо Исуса. Погледајмо и проверимо да ли је Исусова љубав, која као пламен гори, запаљена и у нашим срцима, и да ли ми заиста волимо Господа. Ако смо уместо љубави пронашли пакост и себичност и злобу у срцу, требало би да се забринемо. Немогуће је бити пун злобе, ако Исус пребива у нашим срцима.

Јер, како је могуће да станемо на молитву, а да будемо пуни гнева према другоме. Како је могуће да читамо Јеванђеље, а да не прихватамо ближњег? Како је могуће човеку да каже: Био сам активан у Цркви годинама, или ја сам свештеник, монах или шта год, али ипак нисам стекао прву и последњу ствар у духовном животу: љубав и трпљење? Ако ово нисте научили, ништа нисте постигли, ништа, баш ништа.

У парапболи о десет девојака, Исус је рекао да пет лудих није никада познавао. Оне нису могле да уђу у женикову одају јер нису имале љубави, иако су стекле све друге врлине. Желео је да каже да иако су имале све спољње врлине, на пример чедност и хиљаду дургих ствари, оне нису успеле да стекну оно најважније од свега – а то је љубав. А ако љубав немамо, шта ће нам све остало? На пример, ја данас одбијем да једем уље јер постим, а ипак свакодневно ”изједам” свог ближњег.

Постоји једна изрека на Св. Гори: ”Не питај да ли је дозвољено да једеш рибу у време поста. Само немој да поједеш рибара… а на рибу заборави.” Угњетавање другог човека свакодневно је много горе од хране на уљу, коју би неко јео свакога дана у току поста. Постоје и такви људи који могу да започну свађу само зато што је друга особа умочила кашику од уља у салату за време поста!

Видите како су ствари комичне? Служимо на подсмех ђаволу и онима који су ван Цркве. Они који приђу оцрковљеним људима, уместо да виде у њима људе које их подсећају на Исуса – зреле, озбиљне – они примећују све наше страсти и мане и кажу: ”Ако приступим Цркви да ли ћу постати као ови? Боље ми је да не идем!”

А ви који идете у Цркву, да ли имате користи од ње?

Као што смо говорили јуче, ми који одлазимо на богослужења, одлазимо на Св. Гору итд. коју смо корист стекли од тога? Да ли се наше срце преобразило? Да ли смо постали смиренији, понизнији на послу, у кући, у нашем манастиру? Ако нисмо успели да се променимо, онда би барем требали да постанемо понизни кроз покајање. Ако и то нисмо постигли, онда људи треба да нас оплакују. Време пролази и не враћа се назад, а ми и даље ”бројимо дане.”

Старац Пајсије је овако одговарао, када би га људи упитали колико дуго живи на Св. Гори: “Стигао сам овамо на магарету мог комшије.” И говорио је да се ни он ни магаре нису променили; како је магаре остало магаре, исто је важило и за њега, иако је много година провео на Светој Гори.

Људи, често свештеници и монаси, говоре: ”У манастиру сам четрдесет година”. Они не разумеју да ово време не иде њима у корист. Господ ће рећи таквом човеку: ”У манастиру си провео четрдесет година, а ниси успео да се промениш. И даље се гневиш, и даље критикујеш људе, и даље противуречиш и не покораваш се другоме. У манастиру си 40 година и тек треба да научиш први закон монашког живота – да будеш у стању да упутиш лепу реч другоме.”

Говорим вам ове ствари како бих могао да их и ја чујем и применим. Све ово се односи на мене прво. Ове ствари вам говорим јер их и сам чиним, зато их и знам.

Дакле, хајде да се смиримо. Затворимо уста када осетимо да се наш его јавља у нама, признајмо да и ми имамо све врсте страсти које нас чине лудима у очима других и Господа. Ако се смиримо и престанемо да мислимо да смо важни, онда можемо постепено да почнемо да се мењамо на боље кроз покајање, које је резултат смирења. Онај који одбија да нађе оправдање за себе јесте онај који се истински каје. Онај који увек проналази оправдања пред другима или сам пред собом, никада неће научити шта значи покајање.

Дакле, хајде да испитамо себе, браћо моја, и видимо да ли Господња љубав пребива у нашим срцима и да ли смо заиста у стању да се покајемо како би Господ могао да исцели нашу природу. Дозволимо да нас наша веза са Црквом исцели, како би се ослободили страсти и грехова.

Људи често питају: “Како то да постигнемо?”

Постићећемо то ако себе с поверењем предамо у руке доброг Господа, исцелитеља. Када ово учинимо, Господ, који зна шта је сваком од нас потребно, полако ће нас усмеравати у разним ситуацијама и невољама, до савршенства на крају дугог пута. Ми треба да верујемо Господу као што верујемо докторима или капетану борода. Ми знамо да без обзира на све, Он ће нас повести тамо где желимо да идемо.

Такође, важно је да и ово запамтимо: Чак када све изгледа људски немогуће да се обнови, када се човек окрене Господу, све поново постаје могуће. Господ је рекао оно што је човеку немогуће, Богу је могуће. У ствари, ми свакога дана бивамо сведоци чуда Господњих, упркос тешким околностима и мноштву грехова. Још увек има људи који воле Господа, који као руже цветају, упркос трновитом жбуњу око њих.

Када се све ово узме у обзир једино решење за све наше проблеме јесте да се окренемо Господу и волимо Га. Господ ће нас онда исцелити и помоћиће нам да устанемо, иако смо као мртва риба. Једина ствар коју морамо да учинимо је да избацимо смеће из наших срца и заменимо га љубављу према Господу. И онда морамо да изградимо наш живот, наше учење и породицу на овој и око ове љубави. Ако човек ово успе, онда ће његов живот постати као рај и он ће бити срећан. А рај је ништа друго до љубав Божија; пакао је ништа друго до недостатак те љубави.

Молићу се да вас љубав Господња свагда прати, да чините све у име љубави Господње, а не зато што сте религиозни људи. Тада ће се ваши животи изменити и бићете преобраћени у Господу Исусу Христу.

.

Митрополит лимасолски Атанасиос

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

Извор:  Διακόνημα

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 22. маја 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: