ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Видовдан или Гвидовдан

Срдачни загрљаји, сузе радоснице, неформално одевање, све у част драгог госта Гвида који дође са супругом – да ли живе код њених или код његових непознато је јавности – да нам пружи подршку, да нас охрабри да се чим пре одрекнемо Косова и Метохије и тиме „тешке одлуке донесемо на исправан начин и храбро!?“ Ко ово разуме нека објасни другима. Ја не умем.

„БЕЗУСЛОВНО – УБИЈАТИ!“

Док се не имбецилујемо, а рок нам је Видовдан – можда следећи услов за Датум буде да празник зовемо Гвидовдан – Гвидо и дружина су нам највећи пријатељи. Од немачких инвестиција и улагања Србија ће, ако буде постојала, процветати. Нико ништа неће морати да ради, сем ако не жели. Ваљало би научити неку швапску песму, макар и рефрен тра-ла-ла, а ко жели баш да успе у животу и буде цењен у Брауншвајгу може научити да јодлује. Није тешко и могло би се поверовати у ово што наша три мудраца причају о добијеним обећањима или ће тек молити да их добију, да нема историје, бележака, записа, докумената, памћења. Пошто је на снази став о реалности и политичкој коректности нећу писати о „доброј вољи“ национал-социјалистичке Немачке и њеног фирера Адолфа Хитлера. То нам је познато – Крагујевац, Јасеновац, Јајинци, Кадињача, Старо сајмиште, 100 Срба за једног Немца – јер су нам родитељи и дедови причали. Просто ради схватања континуитета немачког доброчинства и чињенице да њихове посете показују „добру вољу“ према Србији и то „корак по корак“, био би ред да прочитамо поједине записе из времена пре Адолфа Хитлера. Мени се чини логичним да се прво прочитају делови Царске и краљевске заповести број 9 из 1914.

„Рат нас води у земљу настањену људима који су надахнути фанатичном мржњом према нама у земљи у којој се убиство, како је то катастрофа у Сарајеву још једном показала, толерише чак и међу припадницима виших класа које га уздижу као хероизам… Као прво, нећу толерисати заробљавање неуниформисаних, али зато наоружаних људи из ове непријатељске земље, било да се појаве појединачно или у групама. Они се безусловно морају убити… Звук звона је апсолутно забрањен и звона се морају скинути… Служба Божија је дозвољена само на захтев становника одређеног места и то само на отвореном изван цркве. Вод спреман за паљбу биће увек у приправности за време службе Божије.“

Кад се изда оваква наредба онда не чуде извештаји српских официра слатих врховној команди. Капетан Иван Мишић, командир 4. чете, 5. пука извештава 8/21 августа 1914. да је у Лешници приметио следеће детаље: „Чим сам ушао у село, многе жене и девојчице дочекале су мене и моје војнике, и жалиле се да су подвргаване тешким мучењима. Масакрирали су дечаке старије од осам година, силовали девојке и жене. На једном месту видео сам шест вешала на којима је било обешено шест људи.“

Доктор Башић, војни лекар из првог коњичког пука сведочи: „У селу Добрићу затекао два детета стара 11 и 9 година. Обоје имало повреде абдомена које су довеле до акутног перитонитиса. Извршио одмах лапаротомију, али су деца умрла.“

ИВЕР НЕ ПАДА ДАЛЕКО…

Милан Јовановић, војни свештеник првог пешадијско пука је у Прњавору сахранио 25 лица које су злочинци из просвећеног Беча стрељали. Следи списак са именима и презименима жена, и мушкараца. Александар Стевановић, инжињеријски капетан је у селу Шљивову пронашао тело бебе од четири месеца са прободеним гркљаном. У Завлаци је убијено 20 људи, Јаребицама 25, Брезјаку 54. У Лозници је убијено 60 људи, и ако је за њих плаћена глоба од 30.000 франака, колико су Аустријанци тражили. Новац су узели, а људе убили. Ко жели може њиховим потомцима да верује? Или да се присети народне изреке: „ Ивер не пада даље од кладе.“ Ови и други злочини забележени су у књизи „Аустроугарски злочини у Србији 1914-1918“, аутора Милана Старчевића.

Аустроугарски војници вешају сељанке у Мачви, август 1914. године

Др Славка Михајловић, лекар објавила је књигу „Облаци над градом“. Књига је дневник вођен за време окупације Београда у Првом светском рату. Септембра 26. 1915. записала је: „Јутрос рано је дошла немачка стража. Војници су Пруси. Поставили су стражу на главној капији и свим болничким излазима. Пролазећи кроз болницу говорили су: ‘Немојте мислити да су вам овде Аустријанци. Ми смо Пруси. Научићемо вас памети’. Заиста, одмах смо осетили да су ово прави завојевачи.“

Запис, 12. 10. 1915. говори о немачком лекару професору Бекеру који је преузео управу над зградом болнице и рекао да га је „изненадило што је по становима наших лекара нашао богате библиотеке.“ Немци су обишли многе станове наших лекара и из њихових библиотека однели најбоље књиге.

Нису Немци односили, то јест пљачкали и крали само књиге. По белешкама Луке Лазаревића, „Белешке из окупираног Београда (1915-1918)“, издавач „Јасен“, Београд 2010. пише: „Двор, државна надлештва, новчане заводе, министарске и официрске куће – то су опљачкали првих дана. Затим се прешло на највеће радње, на велике куће. Плен су делили међу собом. Нешто смештали у своје магацине, а остало шиљали у Маџарску и Аустрију, као ратне трофеје“. Лазаревић бележи да је из Београда као ратни трофеј однето три стотине клавира, да су и „госпоје официрке које нису музикалне понеле клавир као дар својим сестрама и рођакама“.

Тако је било кад су нам Немци и други европејци долазили у походе. Не ваља заборављати. Помолите се за српске хероје у хашком казамату.

Драгомир Антонић

извор: Печат

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. маја 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: