ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Скривени демонизам уметности

На једном од екуменистичких скупова православни свештеник, подносећи редовни извештај, састављен по принципу „више речи мање дела!“, неочекивано је нарушио екуменистичку етикецију, споменувши постојање тамне силе – демона. Реакција сале била је једнодушна: присутни су се као по команди засмејали као да су чули веселу шалу: „Значи, жив је тај“. Зар ноћна утвара ђавола није већ нестала на светлости данашње цивилизације и културе, као сенка при светлости наступајућег дана?

Има ствари које су видљиве на растојању: што су ближе, то се више губе њихове контуре. Ако човек стоји пред огромним колосом, он не види обрисе и форме, већ само суру боју камена. Демонски свет толико је близу нас, да дистанца између њега и савременог човечанства скоро не постоји. Демонски свет постао је наш свет и зато смо ми изгубили представу о њему. Деловање тог света ми смо приписали себи самима. Да би смо одредили и схватили било какву појаву, треба да пронађено својства карактеристична само за њу, по којима бисмо је разликовали од других њој сродних уобичајених појава. Но демонски свет, свет зла и лажи, свет мржње према Богу, свет разарања и хаоса, свет очајања и смрти, толико се слио са суштином наше душе, са нашим страстима: гордошћу и жудњом за уништењем, са стремљењем да се срећа нађе у греху и да се чаша тог отрова испије до дна, да смо ми већ престали да схватамо где је граница између човечијег и сатанског. У црквеним песмопојима демон се назива „туђином“.

Сада треба да се осврнемо на тако изузетно важан фактор у животу човечанства, какав је уметност, где помоћу символа и имитације уметник ствара фантастични свет – царство измишљотина, у које човек треба да се уведе, условно га прихватајући за реалност.

Не говоримо о историјско-документарним хроникама, о етнографским приказима и томе слично, што у знатној мери спада у област науке. Говоримо о уметности која ствара измишљену историју која претендује на веродостојност, чије је средство изражавања емоционална представа, у којој је сједињено типично и индивидуално, где писац као режисер глумцима господари животом својих хероја, сачињава сижее и ситуације као фон за изражавање њихових духовних суштина. Таква књижевност захтева укљученост, њен циљ је да се изазове емоционално садоживљавање. Што је оно дубље и интензивније, тиме се више цени таленат писца.

Често говоре: „То је заносна књига“. Заиста, књига обузима свест човека и преноси га у непостојећи свет. Књижевност отупљује у човеку чуло реалности, она не учи животу већ развија занесењаштво и маштарење, пружа могућност да се оде из стварности у неку замишљену реалност. Уметност чини душу човека пластичнијом, али путем повећања њене поводљивости.

Читање уметничке књижевности такође је одређени вид стваралаштва. Читалац као да се преображава у књижевне ликове. Он се преноси у њихов духовни свет, преживљава њихова осећања и страсти.

Прелиставајући странице књиге, он постаје час дете, час старац, сад убица, сад детектив, затим цар, па слуга. Али није сасвим безазлена пловидба по океану измишљотина. Кроз срце човеково пролазе страстни ликови, они га трују као фини отров сакупљен од јарких цветова који задивљују свет.

У нама живи грех. Ми смо већ покварени урођеним пороцима и само постојаним напором воље човек може да уз помоћ Божију обуздава и контролише овај грех.

Принцип аскезе је борити се са страстним ликовима и представама. Световна књижевност, напротив, негује ликове придајући им спољашњу привлачност, ругобу називајући лепотом. Читати световну књижевност, значи добровољно предати своје срце у власт страсти, као што добровољно, а затим по навици, узимају наркотик. Читајући уметничку књижевност, човек губи своју личност и живи емоционалним животом других људи. Страсти, то су боје којима уметник слика своја платна, а свет говори: погледајте како је лепо!

Такви до сржи развратни људи као што су Гете, Бајрон, проглашавају се за „цвет“ човечанства, а њихова демонска писанија за узор прелепог. Руку на срце, може ли се рећи да је међу познатим писцима више честитих и скромних људи него развратних и порочних, који у пороку траже надахнуће? Колико је ту изопаченика, душевних болесника, психопата, који себе сматрају признатим или непризнатим генијима! Није случајно што се њихова средина назива боемијом – блатњавом баруштином. Али баш ове људе свет, који је заборавио Бога, назива „носиоцима духовности“!

Обично говоре да је значајно дело написано у наступу надахнућа, али нико, међутим, није размишљао какав је узрок тог надахнућа. Многи песници отворено су тврдили: „Осећам како ме нека непозната сила осењује и да неко пише мојим пером“. То надахнуће је уствари демонско стање медијума. Александар Блок, обраћајући се свом демону кога је називао „музом“ надахнућа, говори: „Има у напевима твојим скривеним пропасти кобна зловест, поругања завета свештених… и таква сила што ме мами да ширим гласине да си (ти) ангеле низводила покоравајући их својом лепотом“).

Подсмех сатане све више избија на видело у световној уметности. Док су се у древна времена величала јунаштва која су такође била заснована на гордости и, по речима блаженог Августина, била не друго до „блистави пороци“, то је потом уметност са сваким столећем постојала све отворенија апологија порока. Преко световне књижевности човек мислено врши све видове греха, губи стид пред самим собом и можда, тек с времена на време, придржава се спољашње пристојности.

Господ је рекао: „Очисти унутрашње и тада ће спољашње постати чисто“ (уп: Мт. 23,26). Световна уметност прља унутрашње, а спољашње постаје маска.

Сав дуготрајни период романтизма у књижевности јесте култ страсти, жеља да се религија сазда не на љубави него на заљубљености, да се тамне склоности душе представе као нешто свештено, да се баналност застре велом тајне. Сменивши романтизам, натурализам је већ култ плоти и крви, светковина и радост при помисли да си само честица прашине. Али описивање свињца мора пре или после да дотужи, и зато натурализам смењује декаденца.

Декадент припрема од истих они страсти пикантна јела. Овде је култ распадајуће лешине, овде се човек практично поистовећује са демоном.

Још једна важна чињеница: за световну књижевност Бог је неинтересантан лик. У романтизму на Његово место постављен је предмет љубави, некакав идеал, коме се придају иреална својства. У натурализму, земља која образује форме поново се претвара у гробни прах, за натурализам божанство је сам човек. У декаденцији место Бога заузео је ђаво. Романтизам је у односу на Бога – лопов, он хоће да сазерцава божанску славу у личности човека. Натурализам неће да зна ништа о Богу, он презире и мрзи саму идеју Божанства. Декадентство се поклања сатани као Богу. И, напокон, егзистенцијализам сматра и Бога и ђавола и сав видљиви свет тек само представама, стањима и процесима који се дешавају у души човека. Ничег нема осим пустоши и бездана, као да говори он, а то што изгледа да постоји, само је вечно пулсирајућа безумна мисао самог човека, која блуди по његовој сопственој души – огромној, безданој и хладној, као међузвездано пространство.

Што се тиче надреализма, то је апокалипса коју су написали пророци сатане, демонизација човека, култ метафизичког ужаса, предосећање наступајуће катастрофе. Ту је човечанство које је оставило Бога, штавише, које је омрзнуло Бога од свег срца и објавило Му рат. Настаје трагични распад човекове личности. Човек више не бежи из света у своју болесну душу, него у њему, том свету осуђеном на пропаст и потресеном безумљем, тражи заборав.

Надреализам је област иза огледала декаденције, где се ђаво већ више не крије у складиштима човекове душе, као иза позоришне завесе, већ излази у својем обличју на сцену светске историје.

Егзистенцијализам и надреализам нису никли на пустом месту. Они су један од завршних спратова здања културе, које су изградила претходна покољења. Демонски импулс био је положен већ у темељ тог здања, али раније се могло видети само на земљу бачено семе и млади изданци, а сада је на стабљикама процветало ноћно цвеће зла.

Надреализам је законити „син“ и наследник својих предака али у исто време то је бунт деце против очева. Док су пређашњи књи-жевни жанрови представљали страсти као извор среће и радости, као квинтесенцију човековог живота и брижљиво наносили козметику на лице распадајућег леша („Смрт“ Бодлера) то је надреализам одлучно прогласио најодвратније за најлепше. Причају да су у нацистичким логорима осуђенике на смрт водили на место казне уз звуке танга, који су називали „Танго смрти“. Надреализам је плес смрти у којем се трза човечанство у агонији. Вероватно да ће се следећа етапа уметности мало чиме разликовати од крикова гадаринских бесомучника, који су ударали главом о камење да ублаже унутрашњи бол, и живели у гробницама, погребним пећинама где су полагали покојнике. Карактеристично је да ђаволом опседнуте привлачи нечистота, трулеж и распадање, зато што је ђаво дух смрти.

Рећи ће нам како постоје класична књижевност, сликарство и музика које се могу супротставити хаосу савремене антикултуре, тако што човек има избор и алтернативу. Али чиме је прожета та уметност? Такође душевним страстима. Она одводи човека од Бога, и испуњава његов ум представама земаљског. Чему је посвећено световно сликарство? Лепоти без Бога.

Шта побуђује у души музика највећих композитора? Сањалаштво и занесеност, страстна душевна стања или незнабожачку опијеност овим светом. Свети Јован Кронштатски је писао: „Мисао о земаљском оземљује саму душу“, а световна књижевност са својим јарким, страстним ликовима личи на грумење земље, којим душа, као гробар, покопава свој дух.

Уметност нагони око душе да гледа или на земљу или у илузорни свет фантазије, налик на пловеће облаке који сваки час мењају своју форму.

За запрљане очи душе духовно небо је затворено. Што се тиче сликарства, ту је слика још дубље него реч спојена са страстима. Још је Св. Јован Златоусти писао о томе да је било људи који су се заљубљивали у слике и статуе. На слици имитација живота је упадљивија него у речи. Она зачас, кроз поглед погађа човечије срце. Световна уметност увек носи незнабожачки карактер са широким спектром култова од космофилије до култа чулних страсти, а од њега до отворене демонофилије.

Античка трагедија је први акорд уметности који смо зачули. Надреализам је један од његових последњих акорда. Али сама симфонија је јединствена.

Може ли човек занет уметношћу да се моли чисто? Не! Његова молитва биће налик на поточић који ишчезава на путу, нестаје у песку. Буру помисли, фатазмагорију ликова, карневал слика које душа памти, ђаво, као своју војску изводи из дубине подсвести човека, да би опустошио његову молитву. У срцу таквог човека нема места за молитву, оно је предато другим осећањима. Његов ум није способан да проникне у смисао молитвених речи, он је окружен тамним ројем помисли. Његова молитва личи на кућу од песка, која се расипа под рукама.

Наша интелигенција је и малорелигиозна баш зато што се лишила способности да се моли. Она може само да расуђује и замишља, тј. налази се у области душе, а не духа.

Постоји још једна подврста надреализма, или тачније, његов претходник – кубизам. Ту је жеља да се престане бити човек, да се претвори у конструкцију сличну машини. Још су антички философи сматрали да су четвороугао и коцка символи материјалности, атома земље. Кубизам је и ужас пред цивилизацијом, која претвара човека у железну звер, а и тајни нагон ка том царству смрти од камена и метала, сличан љубави безвољног роба према свом суровом господару.

Могу приговорити да, макако људи били страстни и развратни, ипак се у њиховој души крије чежња за истином и немогуће је да столећима у светској књижевности није било створено макар и неколико ликова хришћанских подвижника који би нас могли надахнути за сав духовни живот самоодрицања, као и да хришћанин од световне књижевности не може добити, као из руде, зрнца злата. Ипак, како смо рекли, књижевност ничему не учи. Она индукује страсти које постоје у нашој души, оживљава пороке који леже на дну срца, као подводно чудовиште, она распаљује уобразиљу, погружава у свет маштања, али никаква реална знања не даје. Не може се сачинити лик светитеља на основу својих приземних представа и нечистих емоција, не може световни писац да проникне у унутрашњи свет подвижника помоћу интуиције: душевно никада не поима духовно. То ће бити лаж о светом.

Чак и такви ствараоци књижевности као Данте, Тасо, Достојевски, Толстој и други, који су умели да дубоко разоткрију свет човека на нивоу његове душе, када се радило о хришћанским подвижницима, приземљивали су их или их претварали у некакве јалове, бесплотне сени, или су их нагонила да се појављују на страницама својих књига као морализатори на сцени. Чак и у карикатурама Анатола Франса понекад се испољавало боље разумевање недоступних тајни духа него код такозваних хришћанских писаца – моралиста.

Стога, изводећи закључак рецимо: у светској литератури могу се разликовати разни степени и нивои концентрације демонизма, од скривених до бестидно огољених, али он овде нема алтернативе.

Споменимо и другу област човековог знања – науку. Може се учинити чудним и парадоксалним зближавање науке и демонизма. Атеисти су стално галамили о томе да се наука супротставља мрачњаштву. Већина верујућих сматра да је наука неутрална према религији, да се она заснива на материјалним појавама.

Изучава њихово међусобно деловање, истражује законитости, открива законе које је Творац дао, и зато, налазећи сврсисходност свега створеног од космоса до атома, може сасвим објективно да доведе човека до вере у Бога. Али ми не говоримо о вери – „и ђаволи верују и дрхте“ (Јак. 2,19). Овде је реч о другом: о способности за богоопштење људи са аналитичким начином мишљења.

Често људи науке, читајући религиозну литературу, говоре: „Можда је то што је написано и правилно, али сама методологија је погрешна“, мада, у ствари јединствена методологија у науци не постоји: сваки значајни теоретичар науке ствара своју, а велика открића обично руше методологију. Научна открића већином нису логична него парадоксална. И поред тога задржаћемо се на главном принципу науке – ићи од појединачног ка општем, градити сликовити модел општег и никада не доћи до целине. Религија, напротив, показује духовне реалности у њиховој целовитости, а не у аналитичкој рашчлањености, она иде од општег ка појединачном.

Научницима, како онима који верују припадајући различитим конфесијама, тако и агностицима, религиозно Откривење чиниће се као нарушење методологије, а чудо као непотребна дисонанца у математички тачној слици свега сазданог. Зато ће се они старати да снизе ниво Откривења до могућности логичке анализе а чудо да објасне природним узроцима.

Умом који се обрће у свету коначног међу узрочно-последичним везама тешко је поверовати у Бога као у живу Личност. И личност ће сматрати за живу организацију, тј. ограниченост. Због тога аналитички ум олако нагиње на страну деизма или пантеизма. Тамо место Бога заузима космос, у једном случају као механизам, у другом као модификација Божанства. Пример научника који покушава да богословствује је свештеник Павле Флоренски или архиепископ Симферопољски Лука (Војино-Јасенецки).

Њихова мисао стално тражи материјални субстрат, о који би могла да се опире. Уместо полета вере – поштапање доказима, покушај да се створе услови у којима би било могуће извести и поновити духовни опит као научни експеримент. И управо зато код појединих свештенослужитеља постоји необично интересовање за спиритизам и парапсихологију.

Други пример је протојереј Сергије Булгаков, философ, који је такође покушавао али никако није био у стању да постане правословни богослов. Он више не тражи ослонац у материјалном субстрату него у формалној логици, и због тога ствара или понавља платонско-гностички систем, који може бити сагледан само очима разума и подвргнут анализи. Овде је све, Бог и створени свет, Божански план и Промисао, стрпано у предео разума, овде је све утврђено и у исто време све бездушно и плитко.

Религија води од унутрашњег ка спољашњем. Наука и окултизам – од спољашњег ка унутрашњем, од форме ка супстанци. Лако је веровати у Бога и у исто време „отарасити“ Га се преко деизма, закључивши да се Бог, након што је оградио свет законима, сакрио од њега, као отац који је, давши наследство сину рекао: „Сада немам с тобом више посла, живи сам како хоћеш“, или прекр пантеизма, објављујући да је Бог – све, и да је Бог – ништа.

Научник увек хоће да пронађе и установи законе за Онога Који је изнад сваког закона. За њега је религиозни опит сличан научном експерименту, хемијском процесу који настаје у реторти са реактивима. Карактеристично је да се Мефистофел јавља Фаусту први пут не на гори Броукен, где тамни духови празнују шабат, него у научној лабораторији, где ученик Фауста Вагнер хоће да помоћу жи-виних једињења створи у епрувети живог човека. Појавивши се у лабораторији, Мефистофел затим следи Фауста као сенка све до његовог гроба. То је дух сумње, дух порицања, дух богоборства, који обећава човеку рај на земљи, а захтева да се то плати душом.

Из представе “Град демона” позоришта “Костолањи Деже”, Суботица

Као још једно средство демонизације човечанства у свим историјским периодима служило је позориште. Позориште – то су згуснуте страсти, поље духовних лажи које захвата гледаоце као лепљива биљка инсекте који се у потрази за нектаром спуштају на ње-не смртоносне цветове.

У позоришту је сабрано све оно најнегативније што се већ налази у свакој врсти уметности. У сликарству, музици и књижевности као носиоци страсти служе слика, скала звукова, реч, тј. посредни символ, а у позоришту живи човек који одашиље у гледалиште таласе својих греховних осећања и доживљаја. Сама уметност глумца је вештина уносити се у други, туђи живот и учинити га својим животом, улазити у непостојећи лик и поистоветити га са собом, стављати на себе маску и њоме заменити сопствено лице. Позоришни уметник је Протеј који стално мења свој облик. Зато је уметност позоришног глумца уметност убијања личности у себи, уметност мењања боја као што их мења камелеон, умешност мењањаформи слично води коју пресипају у разне судове.

На позорници је немогуће изразити душевно стање, јер се истина не да одглумити. Позорница је концентровано поље страсти: што је интензивније и живље изражена страст, тим дубље она продире у срце гледалаца, тим их јаче увлачи у свет фантазије и иреалности.

На позорници глумац оживљава све постојеће човекове страсти. У њему се оне показују са таквом силином да гледалиште често скоро физички осећа њихов дах. Глумац као маг призива страст из своје подсвести као заклињач који говори демону: „дођи“, и овај долази, „отиди“, и овај ишчезава. Тренинг позоришног уметника има врло велику сличност са окултним вежбама јогина.

И јогин и позоришни уметник уздају се у моћ уобразиље, уче се да замишљају упадљиве слике, да живе у њиховом илузорном свету, да верују у њихову реалност – као да се растварају у њима. Позоришна сцена и астрал окултизма јесу подручје страстних емоција које у источњачком окултизму добијају персонификовану форму.

У многобожачким култовима храм и позориште представљали су један јединствени архитектонски комплекс. Највеће позориште у Риму, које је саградио Помпеј, било је смештено у подножју храма Венере, а степенице тога храма служиле су гледаоцима као клупе. На позорници античког театра богови су се појављивали као јунаци не само трагедије него и комедије. И најдревније мистерије такође су представљале театрализоване представе са учешћем злих и добрих божанстава. Само овде више није било гледалаца: у драмске чинове мистерије били су укључени сви присутни. Слично томе и у Хиндустану у многим храмовима ритуали су се одржавали као представе са учешћем професионалних глумаца и плесачица. За време тих ритуала често су се употребљавале маске не само богова и хероја, него и чудовишта.

Свети Оци су писали да се демони хране човековим страстима као вампири крвљу. Зато позориште има свој окултни аспект, своју окултну позадину. Карактеристично је да се по правилима древне Цркве, није допуштало крштење сачинитеља идола, блудница и глумаца. Они који су се бавили тим „занатима“ после крштења одлучивани су од причешћа и молитвеног општења. Било је још и правило да будући свештеник не може да узме за жену позоришну глумицу макар она била и девојка, јер је немогуће сачувати унутрашњу чистоту играјући улогу Клеопатре или Месалине. Када савремени либерали називају позориште „храмом уметности“ онда се намеће питање: а кога то они подразумевају под храмовним играчицама?

Још је једна сличност између јоге и тренинга позоришних уметника – умеће претварања у замишљени лик. Јогини саветују човеку да сачини за себе друго „ја“ – идеалног двојника као живу личност, са којом би човек хтео да замени место. При том они истичу да реч „идеални“ означава пожељни за човека, а не потчињен посебним моралним принципима, иначе тај замишљени лик неће бити жив. Затим, путем медитација, како мислених тако и емоционалних, човек треба да поистовети себе са двојником, фактички изгубивши осећај свог реалног „ја“. Такође је и за позоришног глумца неоп-ходно да се уживљава у лик свога јунака док не осети ишчезавање сопствене личности.

У јоги се практикује вежбање управљено на опуштање мишића тела, релаксацију. Јогини то називају „асаном мртваца“. Сличне вежбе за опуштање уводе се и у тренинг позоришних глумаца. Изузетан значај у јоги имају вежбе за развијање концентрације пажње, способности да се дуго времена усредсређује на било који облик или реч, одвлачећи мисао од свега осталог. Сличне вежбе присутне су у системима свих великих режисера.

Свети Оци су говорили да су сапутници човечијих страсти демони тих страсти. И да су зато многа места засићена, буквално заражена страшним духовним отровом, као да сами зидови памте оно што се дешавало међу њима, натопљени задахом лагавог труљења који су испуштале душе њихових житеља. Ако већ позориште називају „храмом уметности“, тим пре се може рећи да је то школа уметности лажи, која се преобратила, у суштини, у култ. Прва заповест хришћанске аскетике је – чувати своје срце. Позориште, напротив, отвара срце за све страсти.

Врлина се не може приказати на сцени. Хришћанске врлине се не показују пред светом, већ, напротив, скривају се. Уосталом, позориште се, са ретким изузетком, и не бави моралисањем. Оно се скоро увек, тајно или јавно подсмева светињи и ономе што се у Хришћанству уобичајено назива целомудреношћу. Међутим, постоји и друга опасност: да позориште учи човека да глуми у животу као на сцени, да се показује онаквим какав није у стварности, да лаже и претвара се.

У свим револуцијама позориште је играло прилично злокобну улогу. У најмању руку, симпатије већине позоришних уметника, по правилу, биле су на страни револуције. У суштини, главни импулс позоришта постало је рушење хришћанског морала.

После револуције позоришту су били предати на оскврњење многи храмови, и глумци су без икакве гриже савести играли у олтару као на сцени. У сваком случају још нисмо чули да су водећи глумци одлучно протестовали против таквог светогрђа. Сви смо ми били сведоци како су се они енергично бранили када су их, последњих година, као незване госте, исељавали из храмова, преправљених у позоришта и циркусе.

У време Француске Револуције за државну религију био је проглашен култ разума, позван да заузме место прогоњеног Хришћанства. И овде се револуционари нису обратили за помоћ философима, него позоришним уметницима. За оличење разума, за богињу новог култа била је свечано проглашена једна од оперетских артисткиња Париза. Лакрдијашки карневал, брижљиво увежбан од њених колега, разиграо се по улицама француске престонице. Нагу глумицу као статуу многобожачке богиње унели су на рукама у Катедралу Париске Богоматере. Та поворка била је праћена шаљивим представама и фриволним песмама, у којима су исмеване хришћанске Свете Тајне.

Затим су глумицу посадили на олтарски престо Катедрале, као на трон, а чланови Конвента су је поздрављали настављајући богохулну лакрдијашку представу. Позоришна боемија Париза била је усхићена…

Морамо споменути и тако одвратне појаве у савременом позоришту и кинематографији, као што су представе, филмови и балети о … Христу. Крајња граница цинизма јесте приказивати Христа како плеше. Глумити Христа може само богохулни безбожник или параноик – визионар. Ваља се подсетити да је први који је хтео да игра улогу Бога био сатана.

Позориште одгаја особени менталитет. Сам живот се ту прихвата као игра на сцени, а као мудрост се сматра умеће да се никада не буде оно што си сам собом. А ово је тим страшније у наше дане када су канали телевизијских емисија претворили у гледаоце и учеснике позоришних представа малтене сво човечанство.

Данас у ближњем све јасније видимо глумца, а у узајамним односима људи – прорачунату игру, као да живимо под кровом огромног театра. Лаж је постала универзални грех наших дана. Она продире у све друштвене структуре, блиске људе чини туђим.

Архимандрит Рафаил Карелин

превео са руског: Мирослав Голубовић

преузето из књиге: „Терапија душе по Светим Оцима – мутација душе савременог човека“ 

Подаци

This entry was posted on 25. маја 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: