ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Златна милијарда и неолиберализам

Сам појам “златна милијарда” настао је из синтезе двеју великих идеја савремене западне културе, које се испољавају у најразличнијим обличјима – од квазинаучних до суштински идеологизованих па чак, мистичких и религиозних. Прва је идеја – представа о “Златном веку” прогреса и благодати. Друга је – песимистичко уверење да су ресурси Земље ограничени, и да зато те благодати не може бити за сво становништво пренасељене Земље.

То је јасно формулисано још 1974. “Две провалије, које се све продубљују, карактеришу савремену кризу човечанства: провалија између човека и природе, и провалија између богатих и сиромашних”. Западни специјалисти сматрали су да ће имајући у виду ову другу провалију, без нових метода власти, тешко бити држати на узди седам милијарди људи, и да ће у супротном, “гладни појести ”сите” са све њиховим нуклеарним наоружањем”.

Зато је на дневни ред дошло питање принудног смањења броја становника у Азији, Африци, бившим социјалистичким земљама. Читав легион професора ствара ту демографску психозу. Да цитирамо неколико америчких. “Прираст становништва – главни је узрок беде, и његов темпо је планетарни екопатолошки процес”. ”Са оволиким садашњим становништвом Земље, вероватно смо већ давно прешли преко прага стабилног, одрживог развоја”. И зато је оштро постављено питање суверенитета народа над сопственим ресурсима. ”Власништво човечанства је сва планета у целини. Док постоји национални суверенитет над ресурсима у националним државама, не може се изићи на крај са таквим проблемима као што су ефект стаклене баште, киселе кише, или загађење океана”.

Лако је видети да све те тврдње о “пренасељености” планете сиромашнима, и о њима као узроку еколошке катастрофе, немају никакве везе с науком, мада се приказују као научне. Међутим, тоталитаризам неолибералног мишљења је такав и толики, да практично нико из научних кругова “првога света” не сме ни да зуцне о томе. А у ствари, та милијарда која насељава “први свет”, користи 75% укупних ресурса планете, и са истим толиким уделом је загађује. Сви остали људи заједно, и троше и загађују трипут мање, тако да један сиромах оптерећује планету у средњем, десет пута мање него житељ Запада. А што се тиче ефекта стаклене баште, један становник САД доприноси томе ефекту исто колико и 1450 становника Индије. Другим речима, Индија са својих 600 милиона становника том ефекту доприноси са 2% од америчког доприноса. Скоро занемарљива величина! Па ако је онда некога превише, ко су ти?

Гласноговорници “златне милијарде”, отворено изјављују: ”У будућем новом светском поретку биће и побеђених и победника. Број побеђених, наравно, биће много већи. Они ће тежити томе да остваре шансу за достојанствен живот, али им она по свој прилици неће бити пружена. Они ће бити натерани да се погуше у затрованој атмосфери, а на њих нико неће ни обраћати никакву пажњу, просто због равнодушности. Сви ужаси двадесетога века избледеће у поређењу с оним што тек долази”. А Збигњев Бжежињски, чија су се многа предвиђања и планови остварили на планетарном нивоу, предвиђа да ће Робеспјер и Лењин изгледати као неодлучни и млаки реформатори, према реформаторима који тек долазе.

Лутер и Калвин, у своје време, извели су револуцију у схватању државне власти, код њих није више монарх представник Бога на земљи, него је то класа богатих. Читамо код Лутера: “Наш Господ Бог је јако високо, зато му требају ти и џелати и слуге – ти богаташи високога порекла, он жели да они имају и богатства и почасти у изобиљу, како би свима утеривали страх”. Богати су постали носиоци власти, сврстани против сиромашних. Тако су сиромашни постали осим што су сиромашни, још и “лоши”. Напоменимо узгред, да је прва верзија чувене пароле Велике француске буржоаске револуције гласила:”Слобода, једнакост, власништво.” Време је показало да је била искренија од ове коју сви знамо.

Често се говори да је цивилизација на раскршћу. Али се не говори којих то путева. Као да “нема алтернативе”. А лако је видети бар два, и то дијаметрално супротна. Ево првога: Свет ће превазићи индустријализам са његовим зверски грабежљивим односом и према Природи и према човеку, са његовом бесконачном и бесмисленом производњом материјалних потреба, и прећи на нетржишни постиндустријализам с васпостављањем људске солидарности и метода производње које ће поштеђивати и крхки спољњи свет природе и унутрашњи свет човека. А други пут, то је тотално поробљавање читаве Земље као извора ресурса од стране “првога света”, подела човечанства на две биолошке врсте, на “златну милијарду”, која припрема своју победу у глобалном грађанском рату који се разгара, и на другу врсту коју ће чинити сви побеђени. Та “златна милијарда” представљаће једну нову интернационалну расу, која ће имати сасвим други морал и друга права, него “побеђени”, а живот “побеђених” биће регулисан на основу “општељудских интереса и права”, што у реалности значи да ће бити осуђени на брзо ишчезнуће.

Неолиберализам све гура на тај други пут. И то није само економски и геополитички интерес, то је првенствено филозофски и у основи религиозни избор. Он означава “стварање” човека ”златне милијарде”, стварање новога ”надчовека” – довршење богоборачког титанског пројекта индустријализма. Само што се тај ”надчовек” не зове више “иберменш”, него само наизглед невиније – “супермен”. Један од духовних лидера неолиберализма, Фридрих фон Хајек, сматра неопходним ослобађење човека од природних склоности ка солидарности и самилости. А видимо да је њихово насилно искорењивање постало основни узрок тешких друштвених душевних болести као што су наркоманија и психозе. На тај начин, овај други пут представља свесно стварање идеологије као и економских и војно-политичких структура глобалнога фашизма. Његова новина је у томе што то није више онај стари наци-фашизам једне државе-нације. То је милитаризација ”златне милијарде” као нове господарске расе, која се штити од опасности “револуције бедних”.

george-orwell-and-1984-quotation

Погледајмо сад мало детаљније, како је у суштини настао главни део тог богатства које је ”златна милијарда” спремна да штити по сваку цену, па и уништењем разним методама највећег дела становништва Земље. Шта представља колонијална епоха Запада? Зашто је буржоаском „економском човеку“ требало да прекорачи своје националне границе и да за место примене својих авангардних вештина изабере незаштићену светску периферију? Буржоаски одговор на то питање своди се на економске императиве „проширења и освајања тржишта“, и на друге објективне захтеве и законе економске рационалности. Узгред, тачно тај одговор смо учили и у школи у социјализму, све оно, постанак човека од мајмуна, па развој друштва, од дивљаштва преко варварства, како је оно већ ишло, па до „империјализма као последњег и највишег стадијума капитализма“. „Небуржоаски одговор“ открива важну добро скривану тајну, да буржоазија у принципу тражи такве просторе, где њене асоцијалне и нечовечне праксе не наилазе на адекватан отпор, и где се због тога, под видом напретка, може да оствари пљачкашка привреда. „Ниже расе“, „заостали континенти“, „назадна домородачка традиционалистичка средина“ – све су то термини који треба да оправдају праксе које у својој земљи, у метрополи, нису никад сматране у потпуности легитимним. И не само то, обесхрабривање отпора таквим праксама нација метрополе заснивало се на томе да су сви они, уживајући благодати такве цивилизације, у суштини уплетени у колонијално разбојништво. Ако би до јуче овакве речи сигурно биле схваћене као „бесмислено претеривање“, или израз архаичне „левичарске лексике“, онда данас, после свега што нам се издешавало, а и дешава и спрема, морамо приступити процедури поновног откривања заборављених истина.

Престижни представник „светског центра“, онај у коме је оваплоћена „глобална морална мисија“, никако се не може уклопити у оквире и норме цивилизоване легалности и легитимности. Кад не зна шта да ради са отровним, нуклеарним и другим отпадом, који је сам произвео у сопственој земљи, он слама границе незаштићених земаља светске периферије, лажући и мажући, милом и силом. Он неће да се ограничи на производњу оних производа који одговарају здравим употребним и здравственим стандардима, него „прљаву технологију“ и јефтин отров поново пребацује „народима ниже вредности“ и земљама без снажније заштите, а оне које могу да се штите третира као „осовине зла“. Дојучерашњи пацифисти, који су се згажавали над агресивном природом совјетског тоталитаризма, и гадили Брежњевљевске теорије „ограниченог суверенитета“ земаља чланица Варшавског пакта, данас без устезања дају гласну подршку ограничавању суверенитета свих земаља света осим земље – хегемона. Сва међународна политика тога хегемона отворено крши све принципе и правила међународног права, прогласивши као једини прави закон – закон силе. Тако се распао један од главних буржоаских митова новога времена – мит о мирољубивој природи „економског човека“, који осећа одвратност према свему „архаично – херојском“, а ту је био убројан и милитаризам.

Али данас, неочекивано, долази до нове модернизације милитаризма, тачније, нове архаизације самога буржоаскога „економског човека“. Светско – историјски неуспех, који је задесио нову буржоазију у делу налажења социјалне легитимације асоцијалних пракси, а такође социокултурно и материјално огољавање људи, лишених дуго стицаног симболичног капитала – норми, традиција, духовних мотивација, – отвара пут новом отвореном насиљу. Нови милитариста – то није културни херој, у коме је оваплоћена харизма покровитеља и ослободиоца слабих, него социјал – дарвинистички циник, који се намерачио да рашчисти за себе место под сунцем на рачун свих слабих и незаштићених. Почело се проглашавањем прерогатива тржишта, у чије је име требало ограничити сферу социјално и морално заштићеног. Завршава се – проглашењем прерогатива силе, која је „увек у праву“, па „Бога не моли“. Из „мрачне прошлости“ директно на сцену савремености, избија носилац голе социјал – дарвинистичке „истине“, који не признаје никакве првошње запреке.

Он је у потпуности искористио радикалну демонтажу симболичног – моралног и културног – капитала човечанства, коју су успели да остваре „тржишни реформатори“ на разним крајевима света па и у нас. Јесу ли знали и знају ли сад ти реформатори, да својим погромом културе, морала, искрене вере и традиције, са циљем да уклоне препреке бескомпромисној тржишној рационалности, рашчишћавају пут новој звери, можда још ближој стихији голога инстикта него што је то била звер фашизма.

.

Драгомир М. Давидовић

Део из приступног научног говора “Орвелијанизам у свакодневном друштвеном животу” у САНУ

.

Подаци

This entry was posted on 2. јуна 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: