ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Симулација моћи

Постоји, осим Фарме и Великог брата, још један риалити шоу у Србији, који се одвија сваке вечери у 7:30 и траје до временске прогнозе. Тај шоу се, формално, зове Национални дневник РТС-а, са поднасловом „Ваше право да знате све о Александру Вучићу“, са сталном рубриком, која се зове „Фалите ме уста“, у којој Велики координатор лично излаже своје мисли, цртице из своје биографије и даје општу карактерологију себе самог. Обавезне реченице су:

„Ми, као озбиљни и одговорни људи…“, „А шта би сте ви урадили“, „Зар бисте ви желили да буде3мо гладни“ и, моја омиљена, „Ја никад не лажем“. Са нестрпљењем чекам епизоду у којој ће изјавити: „Ми, Александар Вучић, по милости Божјој Велики координатор српски“…

Медији упорно стварају слику о јаком човеку наше политике, о стварном вођи, који само случајно није постао председник Владе, а иначе је њен стварни господар. Приче за малу децу. У марионетским режимима нема јаких личности, а поготову не личности које могу самостално да доносе одлуке чак и тривијалног карактера. Просто су господари, као у „Зову дивљине“, одлучили да један пас буде „шпиц“, односно да вуче санке испред осталих паса, али тиме није постао ни мало мање кер. Истина, кад се законачи, добије једну рибицу више за оброк, али то плаћа тиме што други керови цвиле од жеље да му прегризу гркљан.

Претње како ће Ел Гранде Координатор расписати изборе су, заправо , смешне. Одакле њему право да распише изборе? Кажу: хоће да их распише, не би ли Дачића и Динкића отерао из власти. Али, и Дачић и Динкић врло добро знају да не зависе од милости Координатора, већ од сасвим других центара моћи, те га све слабије фермају. Они не пију ту водицу о опасном српском Елиоту Несу.

Митови и легенде о великом, свемоћном борцу против корупције и криминала, који може да одере Чака Нориса левом руком, о великом заштитнику Србије у Бриселу, о „јаком човеку српске политике“, просто су неозбиљне у марионетским режимима. Количина појављивања у медијима ствара лажну слику о стварној моће, које нема. Гутачи медијских мамаца верују да Србија још има, макар у закржљалом облику, неку врсту суверенитета и да је персонификација тог суверенитета управо Координатор. Питање треба да буде обрнуто: да ли би Координатор икад дошао на власт, да макар мрву независности имамо? То исто важи и за Малог некоординатора Дачића и за остале у невладајућој коалицији. Овде стварну власт, и то апсолутну, држи пар амбасадора и неколико обавештајних служби, а сви остали само играју како им се каже. Могу само да замислим британског и америчког, рецимо, амбасадора, како се ваљају од смеха кад слушају на медијима Координатора како прети да ће. По било коју цену, заштитити суверенитет земље, или Динкића кад прича о томе какве ће мере предузети да Србију извуче из кризе.

Мислим да се одлично забављају кад гледају ове „озбиљне и одговорне“ људе.

Све, заправо, личи на Великог брата: добију задатке шта ће и како радити, ко ће се с ким свађати, ко се с ким опрцати извечери, а публика има привид спонтаности, док гледа то лутка-позориште. Чак и оно исповедање у соби Великог брата је идентично, само што се једно објављује на екранима, а оно друго, политичко исповедање, снима и депонује за недајбоже, ако неко проба да се отме великој, атлантској браћи.

Тамо где нема суверенитета, где нема војске, где нема територије, нема ни „јаких“ људи у политици; постоји само медијска симулација. Чак би се Милан Недић могао сматрати прилично самосталним владарем у односу на своје данашње колеге, а да је имао медије наше епохе на својој страни, народ би га још сматрао великим борцем против Трећег рајха. Истина, Недић је то што је радио, радио из нужде и није стицао станове, куће, базене и швалерке, док српски народ грца.

Нема симпатичне колаборације. Квислинг је увек квислинг, ма какви мотиви да стоје у позадини. Питање је да ли се колаборира из муке и немоћи и то се не крије од народа, или се то ради због личне користи и још се сопствена немоћ крије од народа. Разлика није мала, нити безначајна. Данашња српска власт је, дакле, далеко испод Милана Недића, далеко испод средњевековног вазалства и далеко од ма каквог поређења са ма којом колаборационистичком влашћу у српској историји. Ово још никад није било и оваквих људи још никад није било. Први пут у нашој историји, а није ни кратка, ни лагодна, колаборација не почива на нужди, или муци, већ на личним карактерима колаборациониста.

У ранијим епохама, непријатељ би, кад му се посрећи, добио неку битку, или рат, и ослонио се на ад хок вазале и колаборационисте. Данас је колаборациониста врста која се селектира, одгаја и негује. Они, као носиоци одређених личних особина, заправо претходе окупацији; они су, на квислинге мислим, у “у духу“ увек ту и они само чекају свог окупатора, а не тражи окупатор њих, као некада. То је суштинска разлика између некадашњег, готово романтичног колаборацио0низма, и овог који гледамо пред очима.

Радослав Видаковић

извор: Васељенска ТВ

Advertisements

Information

This entry was posted on 9. јуна 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: