ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Проблем личности

Постоји израз: „повикати туђим гласом“. Тај крик је испадање човека у подчовечију безлику стихију. Без обзира на сав технички прогрес нашег времена (а делимично и захваљујући њему), није мало људи који у наше време урлају „туђим гласом“ – од страха, од патње, од неспоразума, или од незадовољства жестокошћу других. Али, можда је још карактеристичнија особина нашег времена чињеница да многи људи у данашњем свету говори туђим гласом. Личност човека се стандардизује, уопштава, брише.

Задивљује то, што сваки од милијарди људи на земљи поседује јединствени, непоновљив и незабораван глас. Бесмртна личност је запечаћена у сваком човеку, и одражава се у непоновљивим цртама и изразима његовог лица, у његовом погледу, гласу, па чак и у посебним линијама коже на његовим прстима… Птице ми препознајемо по њиховим заједничким гласовима, а човека – по личном, непоновљивом, јединственом, назаборавном гласу и потпису. Није ли то светли доказ бесмртности човечије личности? Наравно да јесте.

Када се људи духовно удаљују од свог Творца (тим пре – када се боре против Њега), они тим одлазе и од самих себе. А враћајући се Богу, верујући у Бога, човек се враћа самом себи, својој души. О томе и говори прича Јеванђеља о блудном сину, који је отишао од оца, и који се после вратио њему. Такав је закон духа: заборављајући Бога, човек заборавља своје сопствено лице, деперсонализује се. Губећи истину, човек са њом губи и живот. И све тешкоће и све несреће и неуспеси човечији (нарочито у брачном и породичном животу) повезане су са тим.

К.И.Чуковски је тачно писао о стилу који деперсонализује човека, и назвао је тај стил – стил „канцеларит“. „Канцеларит“ није само област канцеларије, него и друштвеног живота. Он је једно од испољавања туђег гласа у човеку.

Овом стилу свесрдно потпомаже техничка цивилизација, ако она није побеђена светлим духом човековим, ако није уравнотежена културом. Човек гордо и ташто покорава земљу и планете, али – тако ретко и тако недовољно он царује над својом душом, над својом речју, над искреношћу своје речи и срца… Зато у свету тако много људи урла или говори „туђим гласом“. Не само појединачне личности, него и цели колективи говоре стандардно, мумљају шаблонском мишљу, до у копејку прецизно, до у рубљу лажно…

Онај који оде од Бога, одлази и од самог себе. У човечанству се развија мимикрија мисли и воље, словесна (логосна, разумна) и емоционална ономатопеја. Личности су позване да буду непоновљиве, да допуњују једна другу, да служе једна другој својим посебним даровима и талентима. А данас у свету речи нема ничега, или готово ничега, осим ономатопеје. „Туђим“, некаквим „не својим“ гласовима људи ступају у свађу, па чак и у дијалог, и растварају један другог у апстрактностима, прекривајући један другог мртвим лозинкама, стандардним квалификацијама. Ту је главна драма човечанства. Само лични глас човека одражава истину, заложену у највећу дубину створеног, у саму суштину човека.

У марксизму има једна веома агилна мисао – да не треба толико мислити и паметовати о свету, колико треба – мењати свет. Две хиљаде године пре Маркса, та мисао је била изречена у Светом Писму, у огромно дубљој форми: „Вера без дела је мртва“, вера човека „оправдава се од дела“. А још много раније и ових апостолских речи, човеку је било откривено да га је Бог позвао да обрађује земљу својим стваралачким радом и да је мења, трудећи се на њој „у зноју лица свог“. Али ако човек буде покушавао да „промени свијет“ без осазнавања основног смисла живота овог света и свог живота у њему, руководећи се само некаквом мишљу о титанској измени земље – из свега тога неће ништа изаћи, осим патњи и хаоса. Зато и славна Марксова мисао да не треба философирати о свету, него га мењати, не значи сама по себи ама баш ништа. Циљ, средство и квалитет тих „промена“ света морају доказати своју благодатност. Народна мудрост опамећује површне активисте: „седам пута мери, једном сеци“. У црквена звона се удара тек након што се погледа у црквени календар. Чак и најенергичније „мењање“ било чега, без светлог разума и духа, бесмислено је и бесчовечно. И Исак Сирин је рекао да је чак и љубав – највише добро света – несавршена без мудрости. И идеја „промене света“ без дубоког поимања света и човека, јесте сила која развија зло.

Онај који осмишљава историју, са њеном тамом и њеним светлом, постижући бесмртну дубину и високи циљ човечијег живота, не може а да не закључи да човек, пре свега, мора да постане прави човек, да би у бољу страну почео да мења свет. А када морално слепи људи почну да „мењају свет“, они га мењају на гору страну. Они хоће да „промене свет“, не познавајући тај свет, не верујући у моралну суштину – нити света, нити човека. Како побољшати свет, не побољшавајући човечије срце? Океан крви је проливен, и продужава да се лије, ради апстрактних пројеката будућности. Зато Свето Писмо, откривајући Лице Божије, не позива просто на делатност ради делатности, или на промену ради промене, него на слушање Истине и на послушање Њој, у сили Духа, и на испуњење воље Онога Који је све створио и свему дао пут. Он је човеку дао пут истинског мењања света, пут очишћења, праштања, узвишења, освештања и преображења. И само сусревши Оца својега, чувши Његов глас, ми почињемо да схватамо себе и свет. И тада видимо – шта у себи треба поправити, и шта у свету треба изменити.

Архиепископ Јован (Шаховској)

из књиге: „Апокалипса ситног греха“

Подаци

This entry was posted on 15. јуна 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: