ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

„Повратак из мртвих“ – Никола Костур

Петог априла 1941. године, стигао сам у своје родно место, село Цивљане код Врлике, Далмација. Пожурио сам био из Београда да будем код куће са својима јер се у ваздуху већ осећала ратна атмосфера.

Већ следећег дана по доласку кући, шестог априла, утрчао је мој отац у кућу, стижући из села и са великим узбуђењем узвикнуо:

„Рат је почео! Београд је већ бомбардован!“ У целој кући завладало је велико узбуђење!

Желећи да сазнам што више о томе, пожурио сам у варош Врлику.  Пред врличком општином затекао сам масу грађана и војника. Ту сам срео и неке своје пријатеље. Они су били изненађени мојим присуством, јер су веровали да сам још у Београду.

Несрећни због трагедије која је задесила нашу престоницу, разговарали смо, пуни беса, о бомбардовању Београда! Неко ми рече да сам срећан што нисам тамо. Одговорих му, да се не осећам ни мало срећним, као ни они, јер ме срце боли за Београдом и народом који тамо страда.

Једна повећа група Хрвата, стајала је недалеко од нас и разуме се, слушала наш разговор. Цинично су се смешкали на моје речи и тада сам запазио разлику: док се на лицима Срба оцртавала туга и узбуђење, Хрвати су били подсмешљиви и хладни, као да се није радило и о њиховој земљи.

Познато је да су војни обавезници већ били мобилисани, тих дана су српска села била скоро пуста. Остали су само стари људи и омладинци који су били испод војне обавезе.

Многи Хрвати међутим, крили су се по својим кућама, кошарама и шумарцима, да се не би одазвали војној обавези, а неки су били на „одсуству“ —  у дане опште мобилизације!

Већ сутрадан, седмог априла, потражио сам са групом својих вршњака војног референта општине Врлика, Душана Вуковића, у жељи да се добровољно пријавим у војску. Он нас је врло љубазно примио и очевидно је био тронут нашим родољубљем. Узео је наша имена и рекао нам да се вратимо својим кућама а да ћемо бити ових дана позвани.

Прошла су пуна три дана у ишчекивању, ми смо били нестрпљиви и забринути, позиви нису стизали. Четвртог дана, једанаестог априла, на католички Велики Петак, састали смо се пред школом села Цивљани, која се налази поред државног друма Книн Сињ. Око подне, прошао је један војни камион са групом војника. У пролазу нам довикнуше:

„Нема више рата! Југославија је капитулирала!“

Та вест нас је све поразила.

Цивљанска школа лежи на поменутом државном друму и баш код ње почиње бански пут ка Босни. На банском путу, на километар даљине од школе, налази се засеок Јојића Главица, у коме је био смештен део Бенковачког пука и војно слагалиште оружја и ратног материјала. Са те стране, чула се то поподне велика граја војника. Ми смо сви потрчали у том правцу, да видимо шта се догађа?

Ha по пута ка Јојића Главици, срели смо два подофицира и неколико војника. Један од подофицира нам је довикнуо:

„Момци, нема више рата! Италијанске моторизоване јединице су већ ушле у Книн!“

Он је на глави имао изврнуту шајкачу. Оценили смо по говору да је Хрват.  Рекли смо му, да треба да се стиди што је „победницу“ изврнуо у знак предаје.

Пожурили смо у истом правцу и сад смо срели већи број војника, без оружја,  који су се очевидно растурали, сваки својим путем. Изгледали су несигурни и збуњени јер команде није било. На Јојића Главици, затекли смо још војника. Лутали су около по засеоку не могући да се одлуче шта да раде.

У сумрак, око војних магацина окупили су се сељаци са околних њива да дознају шта се догађа. И ускоро, крај магацина, никог сем сељака и није било. Међу осталима стигао је и мој отац. У засеоку се нашао са капетаном, командантом места, који је био родом из Црне Горе, нажалост, имена му се више не сећам. Капетан је био од раније лични пријатељ мога оца. To вече капетан, сав очајан, питао је мог оца за савет, шта да ради, јер се војска растурила, а од штаба дивизије није добио никаква наређења? Бојећи се последица, решавао се да на коњу, одмах те ноћи оде у Книн и рапортира штабу дивизије развој догађаја.

Мој отац му је саветовао, да остане извесно време са нама, јер му се чинило да је опасно ићи кроз хрватска села, пошто смо већ сазнали да је у Врлици формирана нека „Хрватска заштита“.

Нажалост, капетан није прихватио предлог мога оца и исте вечери је одјахао ка Книну.

Успут је вероватно променио мишљење, јер му је хрватско село Кијево изгледало опасно. Видели смо га како се вратио и упутио ка Врлици. (После четничког Устанка, сазнали смо, да је капетан те вечери ухваћен од Хрвата у Врлици и заклан. Заклали су га браћа Пезићи. A у лето 1942. године, ми четници, пронашли смо његову униформу у кући Пезића, који су нам признали да су га убили).

Обзиром да се војска растурила и да су војна слагалишта остала незаштићена, старешина села Цивљана, са својим замеником и неколико домаћина, поставио је стражу око њих.

Наглашавам да је село Цивљане, чисто српско село.

У току ноћи маса људи на Јојића Главици се повећавала. Пристизали су резервисти, који су били како кажу, распуштени из својих јединица из Книна и Сиња. До последњег, стизали су без оружја, говорећи нам да их је успут разоружала „Хрватска заштита“. Сви смо се окупили око магацина и тражили да се и нама подели оружје, као што је подељено Хрватима, из слагалишта, у селу Косорима. Тим пре што су изнад нас прелетали пушчани метци из Косора са једне и Кијева са друге стране. Старешина и његов заменик, категoрички су одбијали да нам се оружје да, иако је било очевиднода су Хрвати из поменутих околних села пуцали изнад нас са лошом намером.

Мој отац је предложио, да се оружје и муниција раздели људима по списку. Желео је да се на тај начин, народ колико толико обезбеди, наслућујући да је „Хрватска заштита“ уперена против Срба. Ову његову слутњу поткрепљивали су пуцњи и гласови да Хрвати Србима одузимају оружје.

Те ноћи нико није спавао.

Мало даље од слагалишта налазе се куће „Новоселаца“. У једној од њих је био смештен један мали део оружја и муниције, јер су ту становали војници који су били на обезбеђењу магацина. Домаћин, Милан Новоселац звани „Ђемо“, чувао је то оружје по наређењу заменика старешине села. Ипак на наше инсистирање, иако са страхом, дозволио је да део од тог оружја узмемо. Тако је нас неколицина успела да се наоружа али већина је стајала голорука, покушавајући да старешину села и његовог заменика приволе на леп начин, да оружје раздели. Но све је остало без успеха.

Сутрадан пре подне, из Врлике се упутио ка нама камион са групом људи.

Мој отац, видећи их где долазе, на брзину је распоредио нас наоружане у одбранбени положај, а сам је изашао на бански пут да их пресретне. To су били Срби из вароши, на челу са бившим председником општине Мирком Кулишићем, који су од „Хрватске заштите“ Врлике, послати нама, да предигну оружје.

Чим су казали зашто су дошли, мој отац им је одговорио, да ми оружје недамо, док се не поврате јединице југословенске војске.

Камион се вратио назад. У току дванаестог и тринаестог априла, они су још неколико пута били послани у истом циљу, доносећи нам претње Хрвата да ћемо бити кажњени ако са миром не испунимо њихове захтеве. На то им је мој отац рекао да они Хрватима кажу да сами дођу по оружје, што они то, разуме се, нису учинили.

После подне тринаестог, низ Козјак су се спустили у наше село неки наоружани морнари и пешаци на челу са неким капетаном. Одсели су у Костурима са намером да се одморе и распитају која су српска села кроз која би могли да прођу у Босну. Причали су како су успут били разоружани од Хрвата. Од њих смо сазнали да су наилазили на лешеве српских официра и војника, који су се вероватно одупирали да Хрватима предаду оружје. Такође казали су да су успут сретали неке Србе који су ишли својим кућама, само у доњем вешу јер су их Хрвати свлачили.

Они су пак успут успели, како кажу, да се поново наоружају, отимајући оружје од Хрвата цивила, плашећи их, да су они претходница јачих снага југословенске војске.

Петнаестог априла око подне, појавиле су се на државном друму од Книна италијанске моторизоване јединице. Оружје које смо имали у рукама брзо смо посакривали.

Прва колона Италијана упутила се право према Јојића Главици да заплени ратни материјал, за који су, очевидно, били тачно обавештени.

Људи су се углавном полако разилазили, остали смо само ми млади и посматрали шта се догађа. Било је међу нама жена и деце.

Био сам јако постиђен речима једне младе сељанке, која је гледала са нама како Италијани товаре оружје и без имало страха презриво по казујући на њих узвикнула:

„Гле јунака пред којима се оружје положило!“ Они су заиста изгледали врло јадно!

Остале моторизоване непрегледне колоне, са својом претходницом, напредовале су ка Врлици.

На самом улазу у Врлику, недалеко од Српске православне цркве Св. Николе, окупила се маса Хрвата вођена „Хрватском заштитом“ да дочека Италијане. Дочекани су као драги савезници или ослободиоци узвицима:

„Евива Дуче!“ и „Живео Анте Павелић!“

Италијани, међутинаступали су окупаторски, не обраћајући уопште пажњу на народ и његов дочек.

Официр који је био на челу, био је намрштен и озбиљан и угледавши хрватску заставу кoja се лепршала, на једној високој кошћели поред друма,застао је и наредио нареднику поред себе; „Butolо giu guello,straccio li!“ („Баците доле ону крпетину!“) Подофицир је извршио наређење, попео се на кошћелу и бацио доле „ту крпетину“.

Хрвати су били крајње разочарани. У току истог дана Италијани су успоставили своју, окупациону власт. Командант места лично је посетио нашег свештеника, проту Милана Тришића и замолио га да српском народу објави, да се слободно креће и окупља око своје цркве.

Хрвати су беснели!

Време је пролазило иживот је почео да се нормализује.

Концем маја или почетком јуна, једне ноћи изненадно Италијана је нестало. Чули смо да су се повукли према Перковићу. Одмах следећег јутра, уВрлику су умарширали такозвани „Xpватски домобрани“. Дочекани су на истом месту где и Италијани — пред улазом у Врлику. Хрвати су били одушевљени. Урлали су:“Живела Хрватска!“ Махали су хрватским заставама. Пред црквом Св. Николе стајао је, са неколико Срба, поп Милан Тришић и посматрао шта се догађа. Погођен оним штo је чуо, довикнуо је Хрватима:

„Живеће вам та Xрватскa колико и једна мршава крава у злој зими!“

Хрвати су успоставили своју власт. Одмах, првих дана, мобилисали су неколико годишта Хрвата, a многи су се добровољно пријављивали у усташе.

А још првог дана усташе су начелу са католичким свештеником, фра Јозом Јанковићем, опљачкали а потом заковали улаз у српску православну цркву Св.  Николе.

Срби су се забринули. Питали су се шта ће сада бити?

Половином јуна у Врлику је дошао из Книна један мањи аутобус пун усташа. Почела су хапшења Срба. Први су ухапшени поп Милан Тришић, Тодор Попадић, Петар Катић, Милан Бачковић и МилошЛисичар. Отерани су у Книн.

У Кистањама, после месец дана, сазнао сам од дванаестогодишњег сина бившег затворског кључара из Книна, који је радио на месту свога оца као кључар, како су они страдали.

Данима су мучени до бесвести, тако да је поп Милан Тришић, немогући више да издржи, сам себе преклао стаклом из својих наочара. Усташе су га оставиле да полако умире и на крају га дотукле, ударајући га пиштољем у главу, јер нису хтели да на њега потроше метак. Његов леш оставили су на истом месту усред затвора. Кад је већ почео да се распада и несносно заудара, затвореницису тражили од усташа да се леш уклони, али усташе о том нису хтеле да чују. Једне ноћи, дечак који је ово причао и још неки затвореници, успели су да подигну плочу изнад затворског канала и да гурну леш у канал. Те ноћи је дечак побегао у Кистање.

Срби су почели све више да се узнемирују, прво због затварања цркве, а сад због хапшења. Тамни претећи облаци стали су да се надвијају над српска села.

Почели су да круже гласови да усташе хватају пo Босни, Лици и Кордуну Србе, убијају их, муче или живе бацају у јаме.

Хрвати су демантовали ове вести. Тврдили су да ће затвореници бити враћени и да они не убијају никога. Уосталом, приче које су кружиле биле су тако страшне, да су изгледале невероватне. Хрвати који су се кумовали са Србима од раније и били са њима у старом пријатељству, говорили су, да је то глупост и да они немају намеру да било кога убију. Саветовали су људима да не стварају непотребну панику и да не беже од својих кућа.

Неко је веровао, неко је сумњао, али нико није био сигуран шта се збива. Ми смо сви били у ишчекивању. Могу да кажем да је мој отац био један од мање поверљивих. Био је на опрезу.

„Повратак из мртвих“ – Никола Костур

Advertisements

Information

This entry was posted on 19. јуна 2013. by in ПИСАНА БАШТИНA.

Кретање

%d bloggers like this: