ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Овце на туђој ливади

Срби се масовно већ деценију и по изјашњавају и залажу за либерални капитализам. Сада, када су се уз све жртве за њега изборили и када се он стабилизовао и претворио у јаву, Срби имају разне примедбе и све чешће гунђају на тај капитализам, па би се чак могло рећи да има неких који су помало разочарани. У Србији се чак усред капиталистичког благостања изврши 1.300 самоубистава годишње. Они који бране капитализам упорно тврде како ово данас код нас и није капитализам него само пут до остварења идеала којег Србија још достојна није. Мора бити још више незапослености, самоубистава и убистава, још више сигурних кућа и насиља у породици. Ствари морају да се прочисте и морамо да се „суочимо са стварношћу“, што би рекли наши експерти. Недавно, када је један, као нико пре њега у Србији, побио пола засеока у којем је живео, могли смо прочитати „стручан налаз“ да су он и син пре годину и по дана остали без посла, али се „на њих то није уопште одразило“! На социјалну беду и гледање америчког шунда, страве и ужаса по телевизијама, у тумачењима ове незапамћене злочиначке помаме се и не помишља, али се на „вијетнамски синдром“ све чешће сумња.

Најгори  и најогорченији су они који су буквално до пре две године били највећи проповедници неолибералног модела капитализма у којем би они, додуше, имали улогу комесара или повереника ЕУ. Нису они уопште љути на капитализам него на српски народ. Тај примитивни и прљави народ је крив што још није отишао до краја, крив је што још није све приватизовао и уништио сваки  облик јавне својине него оклева и застајкује.

Има ли веће оптужбе и доказа за кривицу Слободана Милошевића од оне да ништа од друштвене и државне својине није продао!

Мора се бити непоколебљив на ЕУ путу као што је то наш министар просвете и образовања, несаломљиви Жарко Обрадовић. Он признаје да је „клецнуо“ код полагања мале матуре, али је храбро наставио даље и успео да спроведе маломатурски испит. Није мала ствар успети да се у школама, како тако, оконча мала матура. И како сада неко таквоме јунаку, који је мало „клецнуо“, тражи оставку и зашто?

И капиталистичка реституција је код нас особена и јединствена. Враћа се некада одузета имовина, али се поново одузима. Оно имања што је манастиру Милешева враћено хитро је отео  несаломиви  министар Милутин Мркоњић.

Шта је коме ко мисли озбиљно о капиталистичкој и евроатлантској будућности нације требало да смењује претходно руководство „Телекома“? То јавно предузеће је крајње предусретљиво, по неоспореним тврдњама Жељка Митровића, у разне приватне пројекте Драгана Ђиласа („Бус Плус“ и „Арена“) увалило  тридесетак милиона евра, доказујући како се врши права приватизација. Из државних руку у руке друга Ђида. Својевремено је оглашена и јавна продаја ове државне фирме, која је тобоже неко акционарско друштво, а не јавна својина, само да би се оборила свака будућа референтна цена и растерали кадрови те ојачала конкуренција. Затим је, да би се елиминисала свака акционарска контрола, грчким партнерима на име откупа власничког удела исплаћено неколико стотина милиона евра и у ту сврху узети кредити од банака чиме им је умањена могућност да кредитирају српску привреду.  Грчкој смо помогли да изађе из кризе, али смо Србију у томе онемогућили. Колико-толико. За грчке проблеме исувише мало, али за наше прилично.

Круна свега је по стоти пут доказати како држава не уме да расположе својом имовином и како је неопходно да она сва пређе у руке приватног капитала, и то по могућности страног. То је прави план и то је суштина свих ових прича. Данас „Телеком“, сутра ЕПС, „Србија гас“ и „Србијашуме“.У ту сврху потребно је на врх јавних предузећа поставити што неспособније кадрове. Да би се онда после њиховог катастрофалног учинка пронашао спас у стављању те имовине у руке страног капитала или страних држава. Ти неспособни иду даље у кадровској вртешци, прелазе у нове фирме, и то као прекаљени  стручњаци са озбиљним референцама или се пак враћају у оне које су већ пре неколико година похарали и оставили у губицима. Упропастити једно јавно предузеће је права гаранција опстанка на том месту („толико га је упропастио да то више нико не може спасти, па зато нека тамо и остане“).

У међувремену се накнадно схвата да је за сав тај новац који је транзиционо пребачен у руке приватника оштећен државни буџет који је ионако све празнији, јер се у Србији плански уништава свака производња и намерно спроводи деиндустријализација. Буџет се  мора  крпити. А то  значи да се јавна имовина мора даље продавати ради попуњавања буџетских рупа, и да би се доказале вредности приватног предузетништва и супериорност тржишног модела привређивања, те тако и капитализма. Пошто нам је у томе потребна помоћ, а немамо довољно кадрова за државне послове намицања прихода, морамо у помоћ позвати, колико јуче, француског обавештајца или мађарског држављанина, а данас Словенца. Оно државно што су  Срби расули требало би да прикупе Французи, Мађари и Словенци! Па, зар то није фантастично!

Свакодневно читамо како наше девојке и момци раде на руководећим местима по најуспешнијим светским компанијама или како побеђују на најпрестижнијим такмичењима у знању, али када је у питању неки одговоран посао у држави за њих нема места него морамо увести странце да би, ваљда, доказали да нисмо ксенофобични. Што већи раст незапослености у Србији, то већа потреба за увозом страних држављана за руководеће послове. И све већи уплив страног капитала.

И онда када дође страни власник он одмах отпушта још неку хиљадицу радника и повећава цене услуга или производа које продаје. И доказује колико је ефикасан. Нико га, као на пример  белгијског власника „Максија“, не пита за утају пореза, за смањени асортиман артикала, за чињеницу да је све мање домаћих производа на полицама, за монополски положај. Баш као што све то неће питати ни новог власника „Меркатора“и „Роде“, и старог власника „Идее“ Ивицу Тодорића.

Срби и поред свега и даље воле капитализам и ЕУ. Помало им смета све већа незапосленост и све нижи стандард живота, бескрајно радно време оних који  имају ретку срећу да раде, као и очајно ниске плате. Али званичној и медијској Србији највише сметају домаћи капиталисти. И то посебно они који су пре уласка у капитализам („за време  Милошевића“) имали милион нечега, а који су после у капитализму, захваљујући транзицијским законима, приватизацији, вољи демократске и реформске државне администрације и демократских политичара, а и својој предузимљивости и довитљивости, то претворили у стотине милиона у некој другој валути. То их невиђено нервира. Како неко може бити капиталиста, а да носи неко српско име и презиме, и да га још ми познајемо из времена кад није био богат. Капиталиста, не да би требало него мора, баш мора, да се зове Ханс, Хелмут, Кнут, Џорџ, Смит, Јохан, Џон, Франсоа, а може и Јанош, Јанез, Анте, Ивица, Велко, Фахро, Бакир или Азем.

Зато се у Србији убрзано одвија процес поправљања капитализма на начин да капиталиста Срба више неће ни бити. Стране банке ће преузети оно што остане од њихове имовине. Неко ће, а нарочито они злуради, рећи да је то у реду. Али ускоро ни српске државе као власника „Телекома“, ЕПС-а и слободних српских планина и река неће бити.

Колико сутра бићемо овце које сателитски чувају на туђој ливади. Ни стопа те ливаде неће бити наша. Бићемо толико декодирани и ресетовани да нећемо ни бити свесни да смо овце. Нећемо бити  свесни ни да смо овце бескрајно и коначно удаљене од сваке помисли на небеску Србију, и приче о томе да смо слободни и своји на своме. Бићемо неопозиво зароњени у бољи живот. И можда примљени у ЕУ.

.

Милорад Вучелић

Извор: Печат

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 22. јуна 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: