ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Видовдане – србско огледало!

Видовдан, видиш, рођени мој, мораш умети видети. И имати чиме видети оно што он јесте и оно што он значи. А видиш га кроз умно око молитве, рођени мој, прво светом мученику Виду, а потом свим светим мученицима Косовским.

Преизобилна светлост Видовдана некима је изгледала као мрак.Па су славу Божију и човечију косовску гледали и описали као таму, пораз, окове и пропаст. А та тама беше светлост.Они је не виде, јер им нису свикле ни очи, ни срце. Они нису научили да гледају светлост, да са њом опште…

Како да ми данас изнађемо пут на свето Косово? Како се стиже до Косова? Покајањем. Лазарево Косово је у светом Путиру, одакле је изникло. Само покајани, преумљени и обновљени можемо тамо стићи. Из Путира нам је Косово истекло и излило се, само га ту можемо сабрати.

Рођени мој, народ је мој духовно ослепео и види мање од слепог монаха Теофана….Народ мој мора проћи кроз „програм крштења“ (рече отац наш велики, Ава Јустин Поповић). Тај програм је у уводним радњама пред Тајну када се некрштени окреће ка Истоку и одриче се Сатане. Он окреће главу од Запада, као змијског сплета у односима овога света, окреће се Истоку, као новом начину свог постојања, утемељеном на вери у Други Христов Долазак. Управо то окретање од извесног, природног, материјалног, опипљивог и научно доказаног ка нечему неизвесном, несигурном, тешко схватљивом, што се само путем вере сазнаје и прихвата – што је мера и врхунски израз љубави и поверења. Може ли се објаснити љубав оца и мајке према детету? Може ли се објаснити љубав детета према мајци и оцу?

Рођени мој, народ мој је заборавио живети по вери својој православној, онемоћао и раслабио се, постао духовни слепац за кога је највеће благо – његов земаљски живот. Заборавио је да мора живети по свему што се противи овом свету – у молитви и посту, у великом труду и милостињи, у трпљењу и праштању, понизности и покајању. Колико је таквих, рођени мој, у мом народу данас? Колико је задужбинара који ће, као Лазар, градити манастире, да у њих спусти и утисне комад Неба?

Све се, рођени мој, понавља у историји мога народа већ ево 624 године, од Косова до данас!

„Погледај како се Србија поцепала!
Погледај шта раде српски великаши!
Пре би због власти пристали да се потурче,
Него да ударе с тобом по Турцима!
Шта да сабереш, кад се све расипа?
Обичан челник, као да је цар,
Склапа уговоре с другим државама!
Цареву царину наплаћује царев коњушар!
Кесарош кује новац са својим ликом!
Свако жели да буде неки краљ!

Да на празну главу стави круну!
Нек је мала ко напрстак, ал нек је круна!
Нек је два лакта, ал нек је краљевина!
Свако село је постало престоница!
Свака чатмара двор!
Данас је више владара, него сељака!
Трговци постају протовестијари!
Ко је до јуче носио масат и нож,
И опасивао месарску кецељу,
Данас огрће краљевски плашт, и узима
Скиптар!
Ускоро неће имати ко да сеје,
Ко да жање, да кује, да кува!
И онај ко не уме будак да насади,
Хоће да влада!“

Све оно најбоље што је било у српском народу и што нам је остало од Немањића пре 624 године било је спремно на жртву. Рођени мој, то је Његошева одлучност – „нека буде што бити не може“, а народна изрека „не бојте се, добра бити неће“. Ништа велико и трајно не бива без жртве, ни у људском животу, ни у народу. Храброст да се живот да за Реч, која нас дели од вукова и гмизаваца; вера у чудо рађања и лепоту Земље; оданост Христовој Цркви – „Све за Христа, Христа ни за шта“.

Косово је, рођени мој, данас слика пропасти хришћанске цивилизације Запада, али и обећање спаса. Цела планета је Косово. Хришћанство је распето на Косову пре 624 године. Ту су се загрлили Небо и Земља. Ту је насликана икона мога народа са ореолом светлости која заслепи само оне који не прилазе Путиру, јер се клањају другим боговима и звездама. Оно што је највредније и најплеменитије у мом народу, остало је да чува ту икону и Путир из кога смо истекли. Све их је мање, а сво зло овога света још јаче стеже окове и обруче око њих. Они су, попут првих, последњи највећи страдалници за Христа. И неће нас њихова жртва спасити окова које нам стежу, ни нас у овој рањеној земљи, ни вас, расејане по свету, јер окови су и око вас, саткани од фине лепљиве паучине и од празнине за коју лека нема.

Никада се није више говорило о миру, а никада више насиља и ратова. Никада више приче о јединству хришћанских цркава, а никада више бездушности и безосећајности међу хришћанима. Ово је време Христових речи: „Јер је одрвенело срце ових људи и ушима тешко чују, и очи су своје затворили да како не виде очима и ушима не чују, и срцем не разумеју и не обрате се да их исцелим.“

Ко смо ми, рођени мој, да одређујемо и меримо земаљским мерама границе Косова, светост Метохије и светлост Видовдана? Те границе су већ уписане у Небеској географији и оне су неизбрисиве, за вечност. Те границе су уписане у ген мога народа и не постоји срце у мом народу које неће заиграти или осетити оштар бол при помену Видовдана и Косова. Не може се срце поцепати под два барјака. Јер, онај ко осети своје срце, гледа у светлост очима душе и мери границе вечних вредности. По томе се разликујемо од осталих. Зато страдамо, јер гледајући наша жива срца хришћанска, желе да униште оно што су они давно изгубили или нису ни имали. Гину и страдају за злато, дијаманте, воду, шуме, нафту… а довољно је да само испруже руку и приме од нас Путир. И све ће им бити дато. И Пут, и Истина, и Живот.

Окренимо главе своје Истоку, јер нам је тамо спас – овоземаљски и вечни. Наше ране и страдања, рођени мој, може исцелити само покајање пред Светим Путиром и лицем Божијим и живот у љубави и саборности. Нека сваки наш дом постане мала Црква. Нека постане, рођени мој, Тврђава коју никакво искушење не може срушити, ни избрисати из твог срца твоју Свету Земљу.

И нека ти је срећан и на спасење Видовдан, за вечност, Рођени мој!

Наталија Кљајић

извор: Евроазијска Србија

Advertisements

Information

This entry was posted on 28. јуна 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА, СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: