ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Страшљивост – подмукли непријатељ

Господ каже: „где сам ја, онде ће и слуга мој бити“ (Јн. 12, 26), и опет „који није са мном, против мене је. И који не сабира са мном, расипа“ (Мт. 12, 30). Свелукави и веома паметни непријатељ наш ђаво, војује на снажан и усклађен начин. У нашем поколењу веома је присутно непознавање овог његовог тајног војевања и борбе. Више него безаконим начинима, и више него преварама и подвалама којима напада „с лева„, он разним гадостима, не престаје да војује и „с десна„.

У данашње време, он користи једно нарочито оружје – а то је несрећна страшљивост – која води разочарењу уместо нади и одважности ( = куражи), која у вернима настаје благодаћу и вером. Страшљивост, ако се не пресече и ако узнапредује, претвара се у очајање и безнађе. Ово је крај страшне несреће људске, крај пропасти и катастрофе у коју смо падом запали.

Скоро неповредиво правило наше сопствене злоће је несталност и променљивост, што долази од пада. Разум непрекидно постоји и мења се „на зло„, и тако нико не може да издвоји „ни један дан живота свога„. Свелукави непријатељ и осветник борави овде.

Ова болест страшљивости има и своју природну основу, али настаје и захваљујући завидљивошћу ђавола. Природно је да настане страшљивост, када постоји делатна грешка и прегрешење човека, као што од ране настаје бол, и као што се сенка јавља иза сваког тела. Након прегрешења, ђаво настоји да овим оружјем сасвим уништи своју жртву. Ево зашто. Читаво делање човеково, налази се његовом ревновању и у његовом настројењу. Ревност је покретачка снага свих делатних енергија. „Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене“ (Лк. 12, 35). Опасност „бедара“ и „светиљке запаљене“ символизују ову ревност. Онај ко се овога држи и ко ревнује, олакшава тежину труда, извршавања наше двоструке дужности. А те дужности су борба против страсти, и уопште против зла, и вршење божанских заповести. Пошто наш непријатељ зна велики значај нашег успеха у овоме, он систематски настоји да вршење ових дужности учини неделатним, и да нас разоружа у борби против њега. Страшљивошћу и малодушношћу непријатељ нам наноси штету, и уништава ову ревност, која представља настројење и одлучност за вршење, и тако човек улази у борбу слеп. Против сатанске завере, у нама делују и природни чиниоци, који дају велике могућности онима који напредују у врлини и стицању искуства.

Прве повреде наше природе, настале након непослушности првосазданих, беху страх и уплашеност, што је породило страшљивост. Оци наши, искусни у духовној борби, са јасноћом нас поучавају овој тајанственој борби против непријатеља. Неопходно правило покајања, јесте тачно познавање начина борбе. Пошто непогрешиви живот није могућ, покајање остаје наша нарочита дужност. Да би неко постигао успех у делу покајања, треба на сваки начин да одстрани страшљивост, како би у њему стално била присутна, непроменљива и топла, божанска ревност, удружена са одважношћу која ће нас учинити победницима.

Ускоро ћемо истражити шта је божанска ревност и колико нам је од помоћи њено вршење.

Господ на, у свом јеванђељу говори: „Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желео да се већ запалио“ (Лк. 12, 49). Овај огањ, који је Господ запалио својим присуством међу нама, јесте божанска ревност, која нас подстиче на држање божанских заповести, што је наша хришћанска дужност. Ово свето ревновање, та света побожност, рађа страх Божји, а страх Божји рађа прву веру која нас води богопознању. Чинилац ( = елемент) који држи, али који чини и да божанска ревност узраста, јесте исправна ( = чиста) савест, и исправно, у скалду са нашим моћима, држање заповести Божјих.

Онај ко се држи овог поретка на свом хришћанском путу, чини да божанска ревност у њему остаје али и узраста, и да, у складу са речју Божијом: „Светилник је ногама мојим реч Твоја, и светлост стазама мојим“ (Пс. 118, 105). Као што смо рекли, ова топла побожност, као вршење божанске ревности, олакшава тежину и ублажава горчину борбе, и тако подвижник са наклоношћу ( = лакше), савршава своје дужности, ако оне по себи и јесу тешке. Ово је разлог што многобројни подвижници вере, са лакоћом воде своје – побожности ради – тешке и неумољиве борбе, како оне које захтевају труд до крви и тако и оне које не.

Онај, дакле, ко жели да, благодаћу Христовом извршава оно што је законито, нека се не одваја од блажене ревности и његов успех ће бити сигуран и стваран.

Наш свелукави непријатељ, знајући значај и корист коју имамо од божанске ревности, покушава доследно да је уништи, и на паметан начин устрашује све који се подвизавају. Оци наводе следећи пример: као што се ловац труди да своју ловину погоди у главу, како би је одмах убио, тако и ђаво, са намером, удара на ревност, која се налази на месту главе врлина, и на тај начин убија своју жртву. Након што доживи разочарење, подвижник запада у нерад и неспремност, и тако читав поредак покајања постаје неделатан.

Ђаво на различите начине и различитим преварама исмева човека како би га навео да сагреши, и скрива важност одговорности и кривице, док га њима свезује. Након тога преувеличава дело ( тј. почињени грех – прим. прев.), па и оно сасвим мало приказује као огромно.

Након нашег прегрешења, ђаво тражи огромно оправдање, и захтева велику потврду одбацивања нашег наводног издајства. Страшан је призор када ригорозно одрицање тражи онај ко је главни узрок сваке апостасије и сваког одбацивања, онај који је крајња тама и потпуна пропаст. Синове Божије суди и осуђује као преступнике и грешнике, он безгрешни!!!

Заоста „овде је мудрост“ (Отк. 13, 18). Господ нам, у своме Откровењу, говори: „Тако био ја жив, није ми мило да умре грешник, него да се врати безбожник са пута свога и жив буде“ (Јез. 33, 11) и „то није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих“ (Мт. 18, 14). Затворимо, дакле, уши своје за лајање грозног варалице, који ствара страшљивост, и поништава веру и наду у нашег слатког Спаситеља. Устанимо одважно и наставимо са покајањем, и протерајмо зла наговарања непријатеља. Знајте и схватите грозни тирани „да је с нама Бог. Не говорите буна кад год овај народ каже буна, и не бојте се чега се он боји, и не плашите се. Договарајте се, договор ће вам се разбити. Реците реч неће бити од ње ништа. Страха вашега нећемо се уплашити, нити се смутити, јер је с нама Бог!“ (уп. Ис. 8, 12).

Много је пажње потребно у овоме, јер варалица ( = ђаво) задобија велику добит због нашег незнања, да не кажемо, због наше лењости. Посебно они који духовно воде друге, треба да сачувају подвижнике, да не упадну у ове замке.

Благодат Божија је свакако пуна и савршена, али и људска немоћ је дубока и стална. Задобијање слободе и васкрсења је дугогодишње, и захтева стрпљење и чврсту одлуку. Ово наглашава Господ наш, говорећи: „који претрпи до краја тај ће се спасити“ (Мт. 10, 22) и опет „трпљењем своји спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19).

Ако је стицање искуства у техничким методама и стварима потребно толико времена, зар није потребно време за свеопшту промену оболелог ( = отрулежњеног) карактера и за исцељење навика? Зар није потребно време да се окренемо богоподобности и натприродном стању освећења, што је удео и циљ чеда Божјих?

Неки који се са побожношћу и без роптања подвизавају спасења ради, уз помоћ благодати Божије, на концу, благодарећи божанској сведоброти, проналазе пут. Они спасење наслеђују са сигурношћу, али се много пута у овом животу нису убедили у значај освећења, које је свеспасавајући Господ предвидео. Они ће добити своју плату, према нелажном божанском обећању да „које унапред одреди оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави“ (уп. Рим. 8, 30). Они који ходе „вером а не гледањем“ (уп. Рим. 8, 30) још нису заиста заменили материјално. Верујемо у Бога и Спаса нашег, и не купујемо спасење. Поштујемо заповести о спасењу и очекујемо плату, као синовско наслеђе. Немамо одређену надницу или одређено време за рад, него очекујемо плату топле очинске љубави за оне које је заволео. И први и средњи и последњи, наслеђују на исти начин Царство Очево.

Због оних, дакле, који се лако устраше, подвукли смо да треба да пазе и да не беже „пре него што заврше„, и да се не плаше тамо где нема страха. Одважност, коју богодолична ревност рађа у души нашој, јесте сва покрећућа сила. Овом силом сведочимо, супротстављамо се, подвизавамо се и исповедамо /Бога/. Знајући ову тајну, непријатељ свагда покушава да одстрани ову, толико корисну особину – одважност – да би му се човек тако, као жртва предао.

Шта друго значе речи: „ако падне, подигнуће га и спашће га„, ако не одбацивање страшљивости? Када се човек бори, природно је да погреши услед толиких тешкоћа и незнања. Погрешка не значи ни кривицу, нити одбацивање, нити издају. Таква је природа ствари, и они који уче на тај начин стичу знање.

Напокон, Господ Који нам је дао да се трудимо, и чији виноград обрађујемо, није нико други до Отац и Спаситељ наш, у Кога се уздамо да ће нас спасити, и Који је припремио радост на небу за наш повратак и покајање. Никако, дакле, нека не буде прихватљива страшљивост, чак ако би је ситуација и оправдавала. Не дозволимо да се, између нас и Бога, постави ђаво као судија. Богу смо згрешили? Богу се и кајемо. За нас је одредио да прихвата покајање због греха „до седам пута седамдесет седам“ пута, тј. бесконачно.

Војујући против страшљивости, нисмо желели да препоручимо небригу и немар према светој борби покајања. Препознали смо, међутим, небројене облике немоћи људске, и лавиринте непостојаности, који против нас стално ратују. Препознали смо и преваре непријатеља, који жели да сасвим унесрећи своје жртве, и када је незнање једнако самоубиству. Небројени примери, ако у Светом Писму, тако и у списима Отаца, убеђују нас у безграничну доброту и човекољубље Бога и Оца нашега, али и у варалаштво и лукавост сатане, који повећава и преувеличава стање ствари, како би устрашио човека.

Авва Исаија, корифеј Отаца наших, наглашавајући значење одважности и храбрости, са чудесном јасноћом нам пише: „Снага оних који имају ову врлину је у томе, што не падају у малодушност, него се изнова супротстављају„. Уз помоћ Божију, храбро срце помаже души, на исти начин на који лењост помаже свако зло.

Наши искусни Оци подстичу нашу пажњу како не бисмо лако одустали, чак ако нам се осећај устрашености чини благословеним. У чему се променио циљ и намера Спаса и Оца нашега Христа? Немојмо помишљати да Га одбацимо, а да ће нас поново заволети, и да га тако преваримо. „Онај Који све види пре рођења твога“ зна свакога од нас кога је предодредио и позвао и привукао. „Нико не може доћи к мени, ако га не привуче Отац мој који ме посла“ (Јн. 6, 44). Стога, када нас привуче божанском знању и послушности, потчињени смо божанским предзнању, а ту су неизоставно и божанска обећања Његова.

Свелукави ђаво, утврђује непажње и погрешке које нам се дешавају, захваљујући слабости и незнању нашем, у време када су настале, јер „није могуће да не дођу саблазни“ (Лк. 17, 1).

Одакле, међутим, срамота небеска, најлукавији роб, који је сам пао, узе власт да председава судом и да суди? Оци нас охрабрују да ће се „спасити сваки који падне и устане„. Откуда, дакле, има власт – та најчистија кукавица – да нас унижава и да се поставља насупрот наших тешкоћа? Ако му, због непажње, поверујемо, непријатељ наш одмах чини да страшљивост у нама узраста у очајање, што надаље води у потпуно незнање. Крај овога је победа нашег свелукавог непријатеља, који нам се представља као безгрешни и непоткупљиви судија! Страхота превре!

Нисмо описали сву ширину мрачне спреге деловања лукавог са незнањем, који помоћу овога покушава да нам затвори пут покајања. Смирено молимо часне делатнике покајања, да не примају никада никакав облик страшљивости, чак ако је она и присутна у палим чулима, у арени ове невидљиве борбе. „Богу сагреших, Богу се и кајем„. Као што је Господ наложио апостолима да опраштају не „седам“ него „седамдесет пута седам„, тако и Он сам опрашта онима који падну. Нека нико не гаси пламен божанског ревновања, које је покретачка сила на путу покајања, и читаве богољубиве борбе наше.

Одлучном храброшћу наставите пут покајања, и са гневом одбаците лукавог ђавола, који би тобоже хтео да нам суди за нашу кривицу. „Крв Исуса Христа Сина Његовог (тј. Божијег) очишћује нас од сваког греха“ (1 ЈН. 1, 7). Милошћу и благодаћу Христовом „кроз веру сте спасени, и то није од вас, дар је Божји“ (Еф. 2, 8). За који пропуст је незнање лукавога потврда? „Не за дела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас“ (Тит. 3, 5). Ходећи „вером а не гледањем“ (2 Кор. 5, 7), очекујемо спасење од човекољубља Христовог, које неки сматрају недовољним, а не очекујемо га ( спасење – прим. прев.) као последицу тога што смо Га поткупили. Најважније је да ђаво покушава да се наметне као строги судија!!!

Сви свети су вером стали у арену подвижништва, и нису имали намеру да добрим делима купе спасење. Исповедамо да смо одговорни за држање заповести и за исправно покајање, и никако не прихватамо да се вратимо уназад. Не заборављамо на слабости наше природе, на снагу непостојаности, на ђаволску злобу и лукавство, што нас као сила теже вуче на доле. Ако нас некада ове горке ствари и спрече, не сматрамо то отпадом, или издајом или потчињавањем њима. То је природа ствари, која нам је у садашњем животу споља наметнута, док нас, пак, божанска благодат и божанска сведоброта Спаса нашега, са нашим стрпљењем, мења. Јер како и каже наше учење: „чекам васкрсење мртвих и живот будућег века„. У будућем веку нећемо бити слободни од какве кривице, већ ће нестати сваке устрашености.

Многи примери, како из Писма тако и из Отаца наших, охрабрују нас у вери и нади у божанску сведоброту, коју Господ у телу Своме – Цркви – има за све оне који се кају. Пример Манасије, цара израиљског, чија се исповедна молитва нашла у служби Великог повечерја, јесте утеха за сваког грешника, сваког узраста и стања.

Старац Јосиф

из књиге: „Ученик Крста – подвижник послушања“

Advertisements

Information

This entry was posted on 28. јуна 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: