У здрав мозак

Ако је требало времена да се потврди како 5. октобар није био ништа друго него спонзорисани државни удар – да се у метежу насиља, дугим цевима приграбе полуге власти и сефови банака – сада смо сведоци још горег удара на нашу власност.

Како, наиме, звати то беспоговорно прихватање ултиматума који индиго напредњаци Вучића и социјалисти Дачића називају „споразумом“, а чијом применом почиње дефинитивно растакање суверености државе Србије?

Но, господо потомци правих партизана, и кобајаги четници од 1991 – а данас, гле, уједињени око поделе плена и власти (снује се ту и монархија, буде ли требало и даље ништа да се не промени) – то није одговор на питање Стојана Новаковића: „Шта даље?“, још мање његов одговор самоме себи:

„Даље од тога је само понор…“

Декларацијом лажне државе „Косово“, а после капитулације Београда у вези са судбином севера Покрајине, нападнут је наиме и југ Србије – то јест, Моравска долина као њена и капија и геополитичка жила куцавица, њен последњи адут при очувању назива иоле респектабилне државе.

Та предаја народа и територија прикрива се дневним таласањем о корупционашким   аферама, те, уз медијску хвалу и халабуку, отварањем „геј“ свратишта за ВИП-ове, док јачају притисци Београда на Србе и даље настањене јужно од  Копаоника, да се „интегришу“ у Тачијев тор, пун курјака.

И све то уз потпуну равнодушност овдашње јавности и све малодушнији „реалистички дискурс“ доскора љуто борбених коментатора патриотских сајтова. Јер, увијајући све у реторичке обланде, ето њих да – неуморни, ничим подучени а увек спремни да подуче – и даље пишу, мрмоље, стењу или уздишу да се бирачко стадо и његова вера у демократске промене више никако и ничим не могу одбранити у „условима (само)окупације“.

Поготово не с килавим чуварима и пастирима, из растројене опозиције.

Јер, истичу такви – без зазора какав испољавају спрам владајућих јахача наше политичко-економске апокалипсе – „чувари“ су безуби, а „пастири“ политички импотентни, лишени чак и жеље да заталасају мртво море данашње Србије.

По неким  доскора незамисливим тезама – усрдно подастираним јавности у којој  једва и да откуцава патриотско било, док плитко дише у овдашњој верзији загађене демократије (све више налик бонапартизму и терору поткупљених медија) – ваља, као једини спас, чекати да се грабљивци наше политичке сцене међусобно потамане.

Пошто је потрошена флоскула „све је боље од Жутих“ појавио се тако и захтев да се  највиши државни акт – Устав, везивно ткиво наше суверености и последња брана политичком самоубиству – промени. Да би се, јелте, накнадно оверио неуставни Брисел, што иначе тражи и Председник лично.

Ваљда и тиме треба образложити ударничко форсирање дијагнозе да смо безалтернативно окупирани, и да то може само да се гледа, макар „широм затворених очију“.

И, шта онда ту да се ради, осим ништа? Јер: „радио не радио свира ти (окупациони) радио“. Дал Слободна Европа, или Глас Америке, није ни битно: кључно је отрести одговорност са плећа свих који су градили утисак да управо они желе да проветре дрогирану балканску крчму.

Али, то им као не дозвољавају страни спонзори експеримента над Србијом – показне вежбе за наук „остатку света“ како се кроте народи, како им се пршљен по пршљен ломи кичма, и на власт „демократски“ доводе људи од гуме, илити колаборанти.

Они, дакле, трљају руке. Походе нас и у кошуљицама видно расположени, опуштени, без протокола; још мало па брудершафт са својим милосницима у некој швапској пивници.

И, сви здушно ћуте и праве се мутави на потпуну, гмизаву сервилност свих пост-октобараца. Јер, где год да губи, уз садејство Немачке и ЕУ америчка политика на на Балкану – а нарочито у Србији – и даље успева.

А то је по свет, па чак и по нас, далеко опасније од наше најновије трагедије која траје већ више од две деценије.

Неупитна реализација сценарија à la Мaркале, Рачак,  Сребреница – којима се непогрешиво бирају место, време и извођачи – редовно гарантује тријумф атлантиста, приљежним на даљој разради уџбеника ЦИЕ.

И, после кршења воље да се брани праг и част, и успеха у томе да се држава Србија натера на кајање за грехе псина рата, које су с ланца пустиле отуђене структуре режима, следује пристанак да се удавимо самоокупацијом, да се цвет наше омладине примора у бекство и продају тела и мозгова, и да се прихвати инсталирање криминалаца у назови елиту.

Све то, наиме, јесте лекција не само нама, него и другима.

А када све дамо и предамо – као што је учинио Београд с Косметом – ето нама амнестије из Хага, и обећања из Брисела.

Кукавно, и јадно.

Јер, једино обновом морала и одбраном међународног права и општељудског начела правде – у једном неробовласнички схваћеном геополитичком оквиру – могла би међу Србима проклијати нада у избављење и – такође можда – силовито се потврдити не само наш нагон за самодржање.

Но засад, услед ресетовања незадовољстава у лажне твитер понуде и „пролећа“ каква Велики брат приређује превентивно, никоме осим луткарима нема ни назнаке икаквом  бољитку.

Бар, не још.

А, да се не само ми не бисмо заборавили ето турског примера. Болесник, па самртник на Бософору, који је 1930. имао безмало исти број становника као Југославија, данас, са својих осамдесетак милиона после деценија и деценија на свакој могућој западној кури и инфузији и својих све отворенијих новоосманских наговештаја повратка макар на Балкан – одједном је и сам постао пример да нико не сме бити поштеђен самовоље НАТО „богова“. Јер, ето њему преко ноћи кошмар подметнутих сукоба у 70 градова, уз неутврђени број погинулих и преко 5.000 повређених демонстраната, и неколико мртвих полицајаца – све то, наводно, због најављене сече нешто стабала у парку на главном истанбулском тргу, а заправо због планиране изградње некадашњих јаничарских касарни и тржног центра на месту где су чак и Турци могли повремено да се опусте, и буду само људи.

И, све то као полудели филм гледамо још од разградње Југославије, Ирака, Авганистана, Туниса, Египта, Либије и радова у току по Сирији. Повода за зле и безмерно моћне никад да мањка: ту су разне идеологије замаскиране у „религије“, вере и празноверице, па етничке, психолошке и политичке разлике, крвне освете и трибализми – све добродошло за потпалу, када га стручњаци укрешу и распире.

Divide et impera… или dissolve et coagula – али стално impera.

Ништа ново под капом небеском.

Непотребна је, стога – и неморална – евентуална злурадост што се тамо (али само наизглед) у гро плану сукобљавају секуларна и исламска Турска. Пре ће бити да САД – и овог пута играјући на исфабриковани раздор између турских Ђинђића и Коштунице – настоје да дисциплинују свог кључног савезника у НАТО, због недовољне приљежности при обављању задатог му посла при рушењу Асада.

Дакле, у Турској се као на Балкану посегло за методом мађарске коцке, то јест штеловања – у виду форсирања „атлантског“ (ако игде и икад има контрадикције у појму, овде је то случај) ислама на уштрб традиционалног, те потере за вампирима Ал Каиде који се појављују усред безмало сваког евроазијског грађанског рата. Томе се сценарију, пак, морају одупрети Абдулах Гул и Реџеп Тајип Ердоган, када већ нису могли Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница.

(Но, такве памети нажалост нема ни у данашњој српској водећој тројци, сученој са могућим сецесијама „Санџака“ и Војводине.)

Србија, као мета, није усамљена ни на правцу новог Drang nach Osten, увелико у току усред само наизглед нове стратешко-политичке конфигурације, и уз употребу досад невиђених технологија. Све то нас подсећа на времена када су афричке поглавице, за прегршт ђинђува, мамиле сопствене поданике да се укрцају на бродове „наде“ (приступних фондова), и прихвате додатне окове.

Оно, међутим, што је недопустиво чак и у овим смутним временима – када зло наизглед тријумфује без отпора добра – јесте преверавање, одбацивање властите националне матрице, пребег међу освајаче и тлачитеље. То се никаквим изговором не да оправдати, макар тај био и позивање на наводно изгубљени рат који се никад није ни водио. Јер Србија је била и остала кост у грлу и свакој неоимперијалној агресији, ма колико завојевач себе медијски представљао као анђела доброчинитеља, и доносиоца неслућено драгоцених вредности.

Но, свакодневна Србија сва таква „доброчинства“ сасвим добро распознаје кроз беду незапослености, насиље над традиционалним вредностима, и над својом вером, која се уподобљује да задовољи прерушене носиоце покрштавања.

И, нико здрав у памет не каже да је лако данас. Када је то и било у српској историји, и ко нам сме казати, попут данашње власти, да нема алтернативе? Јер људски, слободарски дух не прихвата, поготово не добровољно, понижења, уцене, а камоли јарам и ланце, колико год све то ваљало трговцима робљем, поглавицама и нишчима. Не умире случајно нада последња. Зато би први и најважнији корак Срба, који би још с правом да се тако зову, морао бити непристајање – прво  у себи – праћен потрагом за истомишљеницима и истоделатницима.

То предобро знају сви они народи који су опстали мимо историје коју пишу империје.

То су знали и наши преци…

Драган Милосављевић

извор: Српски лист