ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

О “хуманизацији” света туђим рукама

Све је мање и мање људи у свету који сматрају да је ширење ЕУ и НАТО средство за ширење прогреса западне цивилизације на остале народе.

Напротив, појавио се читав низ аналитичара који сматрају да то ширење представља класичну империјалистичку експанзију, која је већ довела до два светска рата. Истина, она добија нове форме, али садржај остаје исти као и раније. Развијене земље Запада добијају у свом “домаћинству”, нову јефтину послугу, нова тржишта сировина и енергије за стварање гаранција за веома сложену будућност човечанства.

Слични закључци доносе се у складу са две околности:

– Без обзира на изјаве о “добровољном” чланству у ЕУ и НАТО, постало је очигледно принудно увлачење низа народа у те организације, што се ради путем зомбирања њихових елита. Овде се Запад може у потпуности упоредити са троцкистима-лењинистима који су истакли лозинку: “челичном песницом водимо човечанство у срећну будућност”.

– Унутрашњи односи између чланица те организације далеко су од романтичне формуле средњег века, где су феудалци смислили за себе кодекс равноправности и чак се краљ сматрао “једнаким међу једнакима”. Сад се уопште не скрива чињеница да у тој заједници постоје “бели” и “црни” народи и “бели” експоалтишу “црне” на рачун махинација међународних финансијских кругова. То се јасно види из чињенице да за потресе повезане са глобалном финансијском кризом (која је изазвана лоповлуком англосаксонске банкарске мафије), рачун неће платити Американци и Енглези, него Грци, Шпанци и Португалци. Који кукају попут, до изнемоглости израбљиваних робова. Историја не зна за глад у овим плодним медитеранским земљама. А “беле” земље су успеле да те народе доведу до ивице гладовања.

Ствари не стоје ништа боље ни са новим придошлицама у овим организацијама.

Оне нације које не схватају убеђивање (то су углавном муслимани), добиле су без много размишљања ударац “челичном песницом” по зубима. Овај ударац се целом свету приказује као “хуманизација” још једне нецивилизоване нације и она добија одговарајући назив. Такви називи имају задатак да умилостиве и смире светску јавност. Шта значе називи “Пустињска олуја”, “Неразрушива слобода” или “Милосрдни анђео”.

Треба рећи да ова методологија не даје баш жељене резултате. Тачније речено, она даје супротне резултате. Она се пре свега практикује у муслиманским друштвима, али су из непознатих разлога сунити и шити постали имуни на васпитне утицаје “железне песнице”. Где год да погледаш – ни у Ираку, ни у Авганистану, ни у Либији, “хуманизујућа” бичевања нису довела до масовног прозападног расположења, а поједини локални политичари који играју улогу  полицајаца на окупираним територијама, не могу да изврше своје задатке. И по свему судећи неће их ни извршити, јер они покушавају да учине немогуће: да окупиране преведу у веру окупатора. Од тога ће проистећи много крви и страдања, премда протагонисте “железне песнице” таква околност не узнемирава превише. Чак постоји сумња да они већ убирају дивиденде од поновног рата у Авганистану, после прогона владе Карзаија и преузимања власти у своје руке од стране Талибана.

Но, то не значи да је НАТО доживео потпун неуспех у “хуманизацији” те земље. Треба поновити покушај.

Потребно је нешто више рећи и о тим “новорегрутованим”, који су због своје блискости са западном Европом успели да се надишу смрада из ове распадајуће заједнице и изгубили орјентацију у времену и простору и који су потпали под посебан програм адаптације, чији је главни циљ њихово претварање у безличне клонове са убаченим либерално-демокарстким чиповима у њиховим мозговима.

Иницијатори те методологије не виде ништа лоше у таквој лоботомији. Напротив, они тај процес сматрају корисним, зато што теже увођењу општеприхваћених стандарда за све народе. Главно је да разрађивачи стандарда и њихови контролори седе у Бриселу и Вашингтону.

Процес привођења свих народа у јединствен поредак није почео тако давно – после распада социјалистичког система – но већ се може говорити о неким резултатима тог распада.

Међу бившим социјалистичким земљама које су стрмоглаво јурнуле у ЕУ, биле су Прибалтичке државе, Пољска, Бугарска, Румунија, Мађарска.

Данас оне већ користе многе предности унутрашњег бивствовања у ЕУ, додуше, имају неке мале расходе – масовна незапосленост, пад животног стандарда, деградација науке, културе, здравства, као и погоршање међуетничких односа и погоршавање атмосфере друштва у целини. Као резултат тога, сада се ови народи питају да ли је исправан пут којим су кренули у срећну будућност и да ли је нека злочиначка рука променила путоказе на њиховим раскрсницама?

Истина, организатори њиховог приступања непрекидно тврде да су то ситнице на фону великих перспектива које их очекују у будућности.

А те перспективе су такве, да су заслужиле изливање у мермерним скулптурама или неком другом епском материјалу. То би требало да буде споменик том сну који Американци желе да подаре свим народима. Такав споменик би био сличан као две капи воде, споменицима подизања заставе победе од стране америчких војника, који су после Другог светског рата ницали као печурке после кише: три маринца заједничким снагама у јединственом пориву подижу знамења, а испод их подупире мноштво других бораца.

Веома живописна слика. У ЕУ и НАТО дршке победничког знамења држе најстарији и најмоћнији чланови. А остале нације играју улогу подупирућих бораца који жртвују сопствене интересе ради “општег добра”. И то се одиграва пред нашим очима. Прибалтичке државе су затвориле производњу својх софистицирано-научних и високотехолошких производа, али су зато Европи подарили јефтину радну снагу и пружили јој јефтин транспорт. Пољски и бугарски инжињери су се специјализовали за поправке европских тоалета, а Румуни су успели да тамо оживе организоване криминалне групације. У принципу, у последњих 10 година јасно је приказана специјализација тих народа као јефтине послуге европске господе. Такође треба поменути и нације које још нису одлучиле да ли да прате оне који су приступили или да сачекају коначне резултате експеримента, који ће вероватно наступити после другог таласа глобалне кризе. Ти резултати су очекивани – свим новим адептима ће бити званично саопштено да они немају право да седе за истом трпезом и одлуком Европске комисије они ће бити пресељени у одаје за послугу. Посебно је интересантна реакција српског становништва на текући процес у коме “стари европејци” добијају нову послугу. На крају крајева, током операције “Милосрдни анђео” која је требало да “хуманизује” српско друштво, прогласили су их “неурачунљивим” и позабавили су се истеривањем демона насиља и крвололочности уз помоћ бомбардовања, а затим су из Србије са месом извукли и парче њене територије.

Ако је остали свет могао поверовати испирању мозгова о демонизму Срба, они сами у то нису могли поверовати и сада сумњају да их не очекује ништа добро. Те сумње раздражују васпитаче из Западне Европе и они непрекидно држе железну песницу испред носа српске власти, намећући јој да се мора одмах преваспитати. Овде Европској Унији помажу и многи представници српске интелигенције, који су дамски склони да у обичним силеџијама виде галантне каваљере.

У вези са тим, сећам се случајног разговора у јавном тоалету у Тел Авиву са бившим професором кијевског универзитета, који се представио као Борис Исакович. Он је продавао одсечене картице за улазак у ту институцију. Било је то 2006. године, после “обојене револуције” у Украјини. Препознавши у мени госта из Москве, Борис Исакович је рекао: “Ја сам увек мислио да се идиоти не рађају као серијски примерци. Но, било је то погрешно мишљење. Овде код нас у Израелу идиоти из СССР иду у гомилама. Уз то сви они имају високо образовање а седе као социјални случајеви”. Као потврду те тезе, ујутро ми је у хотелску собу дошла старија спремачица родом из Одесе, бивши руководилац народног образовања у Одеси.

Међутим, не би било баш далековидо сматрати да се иза свих тих светлуцавих шљокица западне демагогије скрива жеља за регрутацијом нових собарица у домаћинству и на тај начин заустави бескрајни низ миграција из исламског света.

Овде је умесно подсетити се да су у Ираку и Авганистану већ примећене војне трупе не само из новопридошлих земаља, него и из оних које чак нису ступиле ни у ЕУ нити у НАТО. Као на пример из Грузије.

По свој прилици се иза ширења ЕУ и НАТО крије жеља да се обезбеди јефтино “топовско месо”. На крају крајева, очигледна је логика увлачења у западне структуре – прво да постану чланице ЕУ, а потом НАТО пакта.

А ту су у игри веома озбиљни разлози. На пример, данас се у Бриселу и Вашингтону не смеју одлучити на војну акцију против Сирије, јер би то довело до великог губитка сопствених трупа. А то прети дестабилизацији власти.

А уколико би ти војни губици били из редова Грузина, Летонаца, Румуна? Е, то је већ нешто сасвим друго господо. Наравно, тамо такође могу затезати неки антиратни покрети, па шта? Баш ће их уплашити!

Штавише, у оваквим операцијама Срби би били веома корисни. Они су изврсни војници. Потребно је само спровести лоботомију, убацити потребни чип и послати их у жељено одредиште. Хоћеш у Сирију, хоћеш у Иран.

Не доликује “белим” нацијама да се прљају туђом крвљу.

Дмитриј Седов

извор: Фонд стратешке културе

Advertisements

Information

This entry was posted on 2. јула 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: