ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Манипулација свешћу се наставља

Кад смо зачепркали мало дубље, тражећи корене наше катастрофе, постало нам је јасно да је манипулација само један чинилац силе наших непријатеља, оружје за непосредни бој. Главни узроци – у нашој су сопственој слабости.

Kara_Murza_2.jpg

Сергеј Георгијевич Кара-Мурза рођен је 1939. године у Москви. Његов отац био је истакнути стручњак за кинеску културу, као добровољац је учествовао у Другом светском рату и погинуо 1945. године.

Завршио је хемију на МГУ (Московски државни универзитет), доктор је хемијских наука и професор универзитета. Почетком седамдесетих година почео је интензивно да се бави општим питањима науке и друштва. Објавио је следеће књиге:

„Манипулација се наставља“, „Демонтажа народа“, „Идеологија и наука“, „Изгубљени разум“… у којима се промишљају најновија историјска збивања и догађаји, њихови корени и могући даљи токови. Његова најзначајнија књига „Манипулација свешћу“  објављена је и на српском језику у преводу Саве Росић. Поменуте књиге донеле су му заслужену светску славу, тако да се Кара-Мурза сматра једним од водећих мислилаца нашег времена.

Какви су вас мотиви навели да напишете књигу „Манипулација свешћу“?

– Питање је веома широко и одговор мора бити опширан. После доласка на власт Горбачова 1985. године, идеолошка машинерија КПСС (Комунистичка партија Совјетског Савеза) отпочела је широку, интензивну и програмирану акцију деловања на најширу друштвену свест. То је одмах постало јасно и очевидно. Измењен је језик, стил јавних наступа, почело је разобличавање („гласност“). То је дочекано аплаузима, општа атмосфера била је празнична. Да напоменем, у том „разобличавању прошлости“ није било ничег новог, али то је све претстављано на некакав нов начин, у некој новој боји, и узбуђивало је људе.

Стрепња је настала с пролећа 1986. године, после катастрофе у Чернобиљу. Хаварије су учестале – ситније, али истог типа. Људи су се чудно понашали, као месечари, као сулуди. На зборовима су говорили узбуђено и без везе с икаквом логиком, као да су уместо њих, какви су пре били, подметнути неки други. Настајали су конфликти какви се раније нису могли ни очекивати. О узроцима тога још се није размишљало, јер су се сви кували у истом лонцу.

Слика је почела да постаје јаснија током 1987. године, када су кренуле приче о реформама, са чудним разлозима и магловитим циљевима. А што је најважније, испоставило се да је онемогућено критичко разматрање тих планова, па чак и сама могућност постављања питања. Људи су почели да мисле „тоталитарно“,  „једноумно“, а од тога смо се сви били одвикли већ педесетих година. Осећало се, мада то још није било артикулисано, да је у заједничкој, масовној свести дошло до промена; нормалан човек „није поднео гласност“. Али, колико се ја сећам, мисао о циљаном разарању свести још није долазила у главу. Може бити да су о томе размишљали специјалисти (психолози, криминолози) – то не знам.

Шта су биле намере „перестројке“?   

– Током 1988. намере врхушке власти постале су јасније, а и медији су отворено узели курс ка подривању совјетског поретка. Људи као појединци и у малим групицама почели су да иступају као „противници перестројке“ – и то у личним разговорима и веома ретким чланцима. Цензура је била строга, такву цензуру у СССР ми нисмо затекли. Мислим да такве цензуре никада није ни било – овде се, такође, показало некакво ново својство. Та година била је преломна, започеле су крваве операције широких размера (рат у Нагорно-Карабаху на Кавказу), били су организовани антисовјетски покрети, идеолози перестројке почели су да публикују радикалне манифесте.

Потом је кампања у медијима постала још жешћа, долазећи у свом односу према ранијој култури и обичајима до садизма. Медији су разарали друштво, узајамну повезаност људи, споне између покољења и социјалних група, подривали су норме рационалног мишљења. Као резултат настала је већ 1990. године дубока криза. Затим је уследила промена политичког система, ликвидација СССР-а и његовог друштвеног поретка.

Групе специјалиста, које је требало да анализирају те процесе и праве прогнозе, скупљале су информације, разматрале проблеме и изграђивале још сирове, почетне хипотезе ради објашњавања онога што се збивало. То није било нимало лако, јер су сви они били захваћени вртлогом догађаја, а за спокојно размишљање напросто није било времена – сигуран сам да Срби то могу да разумеју. Ја лично био сам у том погледу у бољем положају – сваке године на дуже време сам одлазио у Шпанију да држим предавања, „повлачио сам се са прве линије фронта у позадину“. Отуда сам изучавао ток догађаја, анализирао их са Шпанцима и другим странцима, читао корисну литературу и учио неопходне ствари. У Москви сам објавио много чланака, а 1992. сам написао и читаву књигу („Интелигенција на пепелишту Русије“). Разматрао са пријатељима ново знање до кога сам долазио, а и са противницима, с којима се још могло разговарати.

И како језаправонастала та књига која је скренула пажњу јавности на један недовољно истражен феномен – манипулацијусвешћу?

– Дошла су ми два издавача – отац и син Кримови. Кажу: неопходна је књига о манипулацији свешћу. Тачно! Одлична идеја. Бацио сам се на посао, скупио доступну литературу, пријатељи су ми у томе помогли. Почео сам да пишем. Све нам је било пред очима, све живо и проживљено. Читао сам научну литературу и много тога појавило се сад већ у другом светлу, постајало схватљивије. Испала је велика књига – одломци из уџбеника и научних књига, и одмах ту свима нама познати примери из живота. Али, преко описа начина манипулације добијена је жива-живцата историја те протекле деценије – слика начињена у грубим потезима, али је насликано било врло препознатљиво.

Тако да нисам сам смислио ту тему, њу су ми предложили мудри људи. Истина, књига се њима учинила сувише компликована и сувопарна, није одговарала ватри њиховог срца и нису је штампали. Али Вадим Валеријанович Кожинов, кога изузетно ценим, наш истакнути теоретичар књижевности, препоручио је рукопис издавачу „Алгоритам“ – и они су је одмах узели у процес. Ауторитет Кожинова био је неприкосновен. Тако је изашла та књига, још, такорећи, „написана по осећају“. А потом сам почео да пишем темељније и, да тако кажем, мање острашћено. Наравно, досадније, и број читалаца се смањио, али требало је брзо начинити материјал да омладина по њему може да учи. Она наша страдања и патње осамдесетих идеведесетих није доживела, а СССР и не памти – њој је неопходно чврсто и засновано знање у облику нечег попут уџбеника.

А што је најважније то да нам је, кад смо зачепркали мало дубље, тражећи корене наше катастрофе, постало јасно да је манипулација само један чинилац силе наших непријатеља, оружје за непосредни бој. Главни узроци – у нашој су сопственој слабости, и они су много сложенији, њиховом разумевању тек се примичемо. А теже их је и описати. Због тога су настале нове књиге,  књиге друге и треће „генерације“.

Који су узроци краха совјетског поретка?

– Питање је сложено и на њега се не може кратко одговорити. Представе о томе, до којих сам дошао са друговима, многе растуже или им чак буду одвратне. Они су били задовољни, рекло би се прихватљивим објашњењем развоја догађаја, какав је предвиђао још Троцки: партијска и државна бирократија у СССР, управљајући привредом, постепено се преобратила у класу која експлоатише трудбенике. И у неком моменту она је одлучила да изведе антисовјетски преврат и приграби огромно национално богатство, које је совјетски народ својим трудом стварао током 70 година.

То није објашњење, сви појмови у њему су без јасног смисла, разливени. Шта је у томе објашњењу класа, шта је експлоатација, и то трудбеника? Чак, ако се те речи схвате у оквирима марксизма, оне су у погледу СССР-а неумесне. Совјетско друштво, и то тек у својој последњој етапи, може се назвати сталешким, али никако не класним друштвом. Експлоатације као присвајања вишка вредности од стране власника средстава за производњу није било, па и сам Маркс је показао да у друштвима типа совјетског (на пример, у феудалном) нема робно-новчаних односа – тамо човек ради из љубави, из осећаја дужности, из интереса, или по принуди. И никаквог раздвајања на нужну производњу и вишак производње у његовом раду нема, радник добија плату и добра у натури, у складу са својим статусом (разредом) – на пример, као официр, студент или затвореник. Зато је и класно разграничење на бирократе и трудбенике неприменљиво – сви су били трудбеници, осим скитница и професионалних лопова. Али њих тада није било много, тако да нису они диктирали живот друштва у целини.

А, што је најважније, у тој троцкистичко-горбачевској формули нема објашњења због чега су то совјетски бирократи –  већином деца црвених командира и самопрегорних градитеља социјализма – одједном пожелели да опљачкају трудбенике и издају Отаџбину? Јер, баш то и јесте „крах СССР-а“ –  и управо то треба објаснити!

Ближе истини била би следећа тврдња: партијска и државна бирократија СССР-а („номенклатура“) је издала совјетску Отаџбину управо зато што је Отаџбина у нечем важном престала да буде совјетска – а заједно с њом и номенклатура. Заклетва СССР-у изгубила је снагу и постало је могуће красти и покрасти народну имовину – ко шта дограби. Неко нафтну индустрију, а неко – празно буре од бензина, затребаће и оно.

Али,крађи су претходили неки патолошки друштвени процеси?

– Користећи коректне термине, може се рећи да је деградација дубинских основа совјетског устројства крајем осамдесетих година XX века дошла до прага после чега је почео његов распад.

Та деградација изражавала се преко различитих симптома у разним сферама друштвене делатности. Те симптоме могуће је побројати и описати – ми то овде нећемо чинити, само ћемо говорити о узроцима болести. Болест је напредовала  различитом брзином у различним елементима совјетског система. Тако је најпре и најјаче захватила баш саму „номенклатуру“ и њој блиску исполитизовану хуманистичку интелигенцију (филозофе и друге „инжењере људских душа“). Од главе риба смрди… Дуже од свих држало се колхозно сељаштво и научно-техничка интелигенција (особито у војно-индустријском комплексу, где су бројчано преовладавале жене).

Да ли је та деградација била неповратна, а болест (криза) – болест насмрт? Нема иоле ваљаних аргумената који би подупрли такву тезу. Да би се прихватила фаталност краха СССР-а, морале би се одбацити како научне, тако и религиозне представе о човеку и сматрати га, као прво, од рођења грабљивицом, егоистом и мизантропом. Јер, очигледно је да је одбацивање СССР-а довело до оштре и многоструке неправде, до масовног преступничког насиља и до „рата свих против свих“, а да ће то баш тако бити могло се са поузданошћу предвидети већ од 1988. године Али, хоћеш – нису хтели да предвиђају!

Као друго, човек би се морао сматрати бићем принципијелно неразумним – јер, испада као да се 300 милиона људи с радошћу одрекло материјалног благостања и живота који се стално побољшавао да би огрезли у сиромаштву, у безизлазној и најцрњој друштвеној беди. Двадесетогодишње непристрасно изучавање перестројке и уништења СССР-а показује да масе нису желеле те промене, него су их пасивно дочекале, или, још тачније, нису им се активно супротставиле. Услед низа фундаменталних разлога, оне су поверовале обмани идеолога тог преврата (Горбачову и др.) и нису могле да уоче опасности скривене у доктрини перестројке. Најзад, нису умеле да се самоорганизују како би заштитиле совјетски поредак. Оне су га предале не из рачуна и не по савести, него „због болести“ – у стању битно смањене способности да обављају своје грађанске дужности. Треба да говоримо баш о узроцима постепеног срозавања у то стање.

То срозавање, како изгледа, почело је средином педесетих и убрзавало се у мери активирања свесних антисовјетских снага, које су дремале у латентном стању у периоду стаљинизма и које није било могуће задржати у том стању после „демобилизације народа“, који је победио у Великом отаџбинском рату. Треба подвући да је активирање свесних антисовјетских снага (већ у време Хрушчовљевог „крављења“) важан фактор, па ипак не од пресудне важности. Јер у сваком друштву и у свим временима има незадовољника, понекад су чак и у већини, но они се не преобраћају у силу смртоносну по државу. Главни и пресудни фактор краха СССР-а је одсуство делатне способности, слабост совјетских људи као субјекта друштвених процеса шездесетих и седамдесетих година XXвека.

Најпре ће бити да се ни антисовјетска мањина сама не би могла сабрати у организовану силу, довољну да сруши СССР, али њој су пружиле потребну помоћ снаге Запада, које су против СССР-а водиле рат – „хладни рат“, али са циљем уништења. Међутим, то је фактор спољашњег окружења, скоро датост, коју је немогуће уклонити, а унутрашњи услови и чиниоци последица су деловања или неделовања самог совјетског система. О њима ћемо и говорити.

Да одмах кажемо: никакви закључци о томе да је совјетски пројект у целини био труо не следе из чињенице његове пропасти. Дешава се да паметног, снажног и лепог човека уједе тифусна ваш, и он умре. Из чињенице да је умро не могу се извести никакви закључци о својствима тога човека, па чак ни о његовом здрављу. Из чињенице да је СССР пропао можемо само извући закључак да су се заштитни системи совјетског поретка показали слабим. Тај је закључак јако важан, али се на њему не може изграђивати однос према другим системима совјетског устројства.

Ево, то су, укратко, наше представе о пропасти СССР-а.

Земља је способна за живот кад њен „лични састав“ себе осећа као њеног градитеља и браниоца, када су сви повезани спонама одговорности и „хоризонталног повезивања“. Традиционално друштво формира представе о самом себи, ослањајући се на религиозни осећај, на предање и општеприхваћено знање („здрав разум“), на утопију и чак колективно несвесно. За индустријско, компликовано друштво већ је неопходна рационална теорија друштва научног типа, мада и она треба да буде усаглашена са митовима.

СССР се држао на неексплицираном знању поколења, која су, у ствари, градила совјетску државност и привреду, водила рат и послератну обнову. С одласком тих поколења, која за собом нису оставила формализована знања („уџбенике“), погрешне представе о друштву, добијене у школи, на факултету или преко медија, водиле су до све озбиљнијих неуспеха и неспоразума, што је на крају крајева довело до катастрофе.

У Совјетском Савезу постојали су многи научни институт и имарксистички центри. Зашто они нису могли да предвиде кризу и дају одговоре на њу?

– Совјетска теоријска мисао о друштву, која је на методолошком плану била ближа натур-филозофији него науци, претрпела је потпуни фијаско. Красноречива крилатица генсека КПСС Андропова (1983) да „ми не познајемо друштво у коме живимо“ била је сигнал несреће. У том моменту у СССР-у је било 163.000 научних радника у сфери друштвених наука. Ако они нису могли да обезбеде држави и друштву веродостојно знање, то значи да је њихова методолошка база била принципијелно неадекватна објекту који се изучава – совјетском друштву и његовим основним системима. Суочени смо са следећом чињеницом: совјетска друштвена наука показала се неспособном да предвиди и објасни кризу совјетског друштва. Реч је о грешкама које је учинила велика научна заједница, тако да је објаснити те грешке аморалношћу њених чланова немогуће.

Совјетска друштвена наука гледала је на свој предмет кроз методолошки филтер –историјски материјализам (истмат), који је деформисао реалност. Фатализам истмата био је некад од користи трудбеницима као замена за религиозну веру у исправност њихове ствари, али у совјетско време ситуација је захтевала не замену за религиозну веру, него поуздано знање. Тај фатализам је постао, како је то говорио Антонио Грамши, „узроком пасивности и глупачког самозадовољства“. Стицање знања замењено је митотворством, а масовна свест, незаштићена навикама рационалног резоновања, није се могла супротстављати упаду „идеја –вируса“.

А шта се дешавало у совјетском друштву? Током шездесетих и седамдесетих година оно се кардинално изменило. Дошло је до брзе урбанизације, и 70 одсто становништва почело је да живи у градовима. Испод нових, видљивих, објективних карактеристика совјетског друштва скривала се главна, невидљива опасност – брзо и нагло слабљење, скоро ишчезнуће, првобитне светопогледне основе совјетског строја. А та основа је била општински сељачки комунизам. На Западу су му пришили реч „архаични“ и говорили да је он „прикривен танком скрамом европских идеја – марксизмом“. То је схватао и Лењин, који се зближио с тим општинским комунизмом, и марксисти-западњаци, који су у том општинском комунизму видели свог непријатеља и пошли у грађански рат с њим, у савезу са либералном буржоазијом.

Шездесетих година ступило је на позорницу ново поколење следбеника тих струја, и његов утицај почео је да расте међу интелигенцијом и у средини новог младог поколења сад већ градске „средње класе“. Зато је перестројка етапа велике руске револуције XX века, која је само привремено била „замрзнута“ јединством народа током индустријализације и рата. Свесна авангарда перестројке духовни је наследник троцкизма и, у мањој мери, либерала и мењшевика. Они сами то нису схватали и испрва су сматрали да само раде на „побољшавању система“.

За консолидацију совјетског друштва и одржања хегемоније политичког система била је потребна нова идеолошка база, у којој би совјетски пројект био изложен рационалним језиком, без позивања и ослањања на општинске осећаје. Међутим, стари тај проблем нису видели, а ново поколење номенклатуре тражило је одговор у марксизму, где га није могло наћи.

Ипакако је Совјетски Савез био добаркако објаснити ту популарност Запада, ту опседнутост баналностима типа фармерица, рокенрола?

– Урбанизација је створила и објективне претпоставке за незадовољство совјетским начином живота. У мери у којој је живот улазио у миран ток и постајао све више и више градским, ускост низа „признатих потреба“ почела је да спутава, а потом и угњетава разне делове друштва. За њих је Запад постао земља из бајке, где се њихове осујећене потребе узимају у обзир, па чак и поштују. Заношење утопијом Запада почело је најпре код интелигенције. Оно није било схваћено, и чак је појачано покушајем „стараца“ да га пригуше непогодним средствима. О оним потребама које добро задовољава совјетски поредак у том моменту нико није мислио.

Незадовољство омладине, настало седамдесетих година, изазивало је и  „зачепљење“ канала раста друштвеног статуса с окончањем етапе индустријализације. Саздаване су нише за развој личности и самопотврђивање (спорт, путовања, уметност), али је тога било недовољно – и по капацитету, и по разноврсности.

Била је неопходна модернизација привреде, а она би и била изведена, и то са великим размахом и у најширем друштвеном интересу, али ју је пресекла баш перестојка. Објективне узроке за незадовољство било је могуће објаснити, а потом их корак по корак превладавати, али интелектуалних ресурса за дијалог код власти није било – интелектуалне врхушке већ су биле прешле на страну непријатеља.

На тај начин, основни услов и главни узрок краха СССР-а постала је криза погледа на свет. Совјетско друштво и држава нису изашли на крај са задатком обнављања средстава легитимизације друштвеног поретка у процесу смене генерација. И више од тога, они нису смогли снаге да обезбеде наследност у смени културно-историјског типа, која је произлазила током модернизације и урбанизације и поклопила се са кризом изласка друштва из стања мобилизације у периоду између двадесетих и педесетих година.

Совјетски човек одступио је у шуме да се пресабере. Размењиваћемо са Србима поуке пораза и планове за будућност. Тај пут ће, сви су изгледи, бити дуг.

Да ли сједињење финансијске и војне моћи с технологијом манипулације његове носиоце може да учини непобедивим?

– Не, тај песимистички став не може бити прихваћен. Почевши од XVII века, Запад је напросто отишао много даље него друге културе у проналажењу оружја и средстава за покоравање и господарење над другим људима. Али, то надмашивање није било фатално, мада је пропало много народа и култура које нису могле да издрже јарам Запада. Ипак, већина човечанства организована је у цивилизацијама које поседују навике трпељивости, методе обучавања својих припадника и стваралаштва друкчијих социјалних и културних форми. Такве народе могуће је експлоатисати и пљачкати – али само током историјски краћег времена, после кога они налазе начин да збаце ланце. Поново их утеривати у ступицу сувише је скупо и опасно. То успева кад народ изгуби будност и опрез, снизи ниво мишљења и поимања, као и могућности предвиђања, и престане да интензивно ради на изналажењу нових средстава заштите и развоја. Сада Русија плаћа данак томе, али манипулација већ слабо делује. Кина је засад заштићена баријером своје сложене културе, до ње је манипулаторима тешко да допру. А виде и како је прошао СССР. Време више не ради за паразите, тасови на теразијама подрхтавају. Али до преокретања равнотеже је још јако далеко, улазимо у хаос, а куд ћемо и како изаћи у највећој мери зависи од нас самих.

Управља ли се манипулацијом из једног центра?

– С неке тачке гледишта, однекуд из космоса, тај систем управљања се може схватати као јединствен центар. Међутим, на Земљи га је боље схватати као мрежу. Њена су чворишта исти поглед на свет и иста култура, политички спојени интересима и организацијом Запада као моћном цивилизацијом, која својим утицајем наткрива читав свет. Али пошто је свет систем са јако великом разноврсношћу, Запад не би могао да на њега ефикасно делује програмирајући своје утицаје само из једнога центра. Систем његовог утицаја мора поседовати приближно исту разноврсност као и објекти на које се жели утицати, и зато мора имати своје „пете колоне“ у незападним друштвима. Информациони рат је једновремено и облик сарадње, кретање и сусретање културних вредности. У извесном смислу, непријатељ је најбољи учитељ. Само треба сачувати хладнокрвност и то искористити.

Русија је поприште информационог рата у коме учествују и њени и светски медији. Чему такви спектакли, као онај са „PussyRiot?

– Како год да се окрене, у политици су свуда у основи пре свега унутрашњи конфликти, а не ставови страних медија. У Русији политика није нимало провидна да би се с поузданошћу могао интерпретирати било који догађај: откуд и чему он, ко га је иницирао, какав је најрационалнији начин понашања различитих снага?

За сада, у сукобљавању различних група „елите“ користе се инструменти „меке силе“ – инсценирање невеликих спектакала, чија се слика после надувава у медијима. Један од таквих спектакала је перформанс који су у храму извеле девојке из „Pussy Riot“. То је жалостан догађај у свим својим, ближим и даљим, појавним облицима. Његова политиколошка анализа још није начињена, рано је да се прави биланс добитака и губитака разних политичких групација. Сада су се медији примирили, напетост је спала и ускоро ће бити могуће да се та новаторска акција рационално размотри. С моје тачке гледишта, та епизода заслужује најпажљивије проучавање као први чвор у плетиву нових догађаја који ће сигурно уследити.

Реците нам нешто о средствима заштите од манипулације.

– Треба имати у виду да свако средство заштите захтева снаге да се „носи“ и тиме нам смањује мобилност. Оклоп и штит, шлем и панцир кошуља, тенковски оклоп и ометање „Гласа Америке“… Најбоља заштита против манипулације је јасност сопствених уверења и осећања. Не долази ни једно ни друго само од себе, „душа се мора трудити“, о уму да и не говоримо. Друга је заштита разговор с другом, братом  или оцем, понекад и са противником, али уз опрез. Најзад, учење на искуству човечанства, преточеном у уметничка дела, рецимо књижевност. У њој се одражавају све колизије на којима се базира манипулација. Само Шекспир нам је дао мноштво модела, који се морају усвојити.

Посебну пажњу треба поклонити веровањима која су нам урезана у свест, а делују аутоматски и не захтевају дуго размишљање. Она су нам дата од детињства преко поука родитеља и учитеља, народних пословица и прича, а у младости преко верских осећања и знања. Религија даје сложену слику света, и освојити њен арсенал заштите ума и душе није нимало лако. Али, чак и оно што се даје у кратким заповестима служи као заштита од манипулације – директно, као што кратка, усрдна молитва и крсни знак служе против нечисте силе. Особито ако су заповести укорењене у темељима народног бића.

Зашто су Русија и Србија тако рањиве?

– Ми смо стасали у култури чији су корени урасли у Православље и ми смо Словени. Зато од памтивека на сва главна питања живота дајемо друкчији одговор него Запад. Али, тај одговор ми дајемо на језику који Запад разуме – на језику хришћанске културе и истовремено просветитељства. То непрекидно узнемирава Запад, као алтернативни пројект живота, поред кога се не може тек тако проћи. Запад је себе изградио као тврђаву коју опседају варвари. Срби и Руси их плаше као „туђини“ у тој тврђави. Русофобија се стапа с интересима, па чак и са жељом за контактом. Зато је Запад увек спреман на какав год крсташки поход против православних Словена, чак и кад се они маскирају марксизмом.

С друге стране, ми Руси смо рањиви и зато што нам је, како је то говорио Достојевски, Европа дража него самим Европљанима. Ми смо према Западу отворени, нема на нама никакве панцир кошуље, као у Кинеза. Наравно, кад је Наполеон у Москви или Хитлер на Волги – онда на њих батином. Сада је код нас посебно стање, како се каже, смута. Како је сада у Срба, ми мало знамо, али изгледа да је много тога слично, само што нас нису бомбардовали.

Руси и Срби – ми смо два најрођенија народа, два изранављена народа. Ми морамо осигурати размену националних искустава из наших пораза, али без патетике и проклињања, него као што пилот коме оборе авион а он остане жив са млађим пилотима анализира своје летове и тако их поучава.

У специјализованој београдској књижари, где се продавала ваша „Манипулација свешћу“, у излогу је био и ваш портрет с основним информацијама о књизи. На улазу у књижару била је и гипсана глава Радована Караџића. Неко је разбио и стакло наспрам вашег портрета, а и гипсану главу. Шта кажете на то?

– Поносим се тиме!

.

Разговор водили Милена Д. Давидовић и Драгомир М. Давидовић

Извор: Геополитика

Препорука: Манипулација свешћу

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 4. јула 2013. by in ВЛАДАРИ ИЗ СЕНКЕ.

Кретање

%d bloggers like this: