ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Духовни, „унутарњи“ човек

„Проверавајте себе да ли сте у Духу Светом“.

(Преп. Серафим Саровски).

Споља гледано „духовни“ – „унутарњи“ људи воде обичан живот: раде, баве се домаћим пословима, разговарају са људима итд. Међутим, они су „умрли“ за свет (Кол. 2: 20), у њима се „распада“ „спољашњи“ човек (2 Кор. 4:16), они су „омрзли душу своју у овоме свету“ (Јн. 12:25).

Они су постали равнодушни према свим световним склоностима, интересима и на крају крајева узмрзели их, као препреку на путу према животу духа. Они су схватили сићушност и ништавност целе оне материјалне стране живота на коју толико мисли и о којој се толико брине свет. Они су научили да је пренебрегавају (игноришу), да не виде и не чују световну сујету.

Уместо свега тога у њима је створен сопствени унутрашњи свет. Првенствено у том свету живи њихово срце. Ту они имају посебне радости и посебне туге, своја видива достигнућа, падове, невидиве буре и непогоде или сазрцање светлости незалазног духовног сунца…

Спољашњи живот, ако их и интересује, онда само утолико колико он утиче на унутарњи. „Унутарњи“ човек избегава забаве, у извесној мери му је увек неопходна самоћа, да би се повукао из спољашњег света, да би боравио са самим собом, да би се задубио у свој унутрашњи свет.

Како пише Франсоа Моријак: „Унутарњи човек воли и своју самоћу од које толико пате и беже „спољашњи“ људи, он у својој усамљености није усамљен: он и јесте и није сам.“

Његова јутарња молитва расте, светли и овладава свим његовим бићем. У његовој души се осећа дејство благодати које га испуњава миром. Дух Свети који пребива у њему појављује се у виду благодатног стања. Његово верујуће срце се испуњава радошћу од слатког сазнања блискости Бога. То доноси души потпуни мир, поверење, спокој и одмор.

Овакав човек, премда воли људе, неће увек са свима да општи: једне избегава, а са другима се труди да сведе своје односе на минимум.

Међутим, он тражи друге: тражи оне који би могли обогатити његов унутрашњи свет.

Очи унутарњег човека као да су затворене за грехе, пороке и недостатке других (уколико он није њихов духовни руководилац): може ли се мислити о пожару туђих кућа, ако види своју кућу стално у страсти. Добро је ако има снаге и времена барем да изађе на крај са својим сопственим пожаром.

„Проверавајте себе увек – да ли сте у Духу Светом?“ вели преп. Серафим. А преп. Симеон Нови Богослов пише: „Свако треба да распозна – да ли је добио обручење Духа од Женика и Владике Христа. Ако је добио, труди се да држи то и чува, ако ли се још није удостојио да добије, труди се да Га посредством добрих и благопотребних делања и топлог покајања што пре добије. Свако треба да распознаје своје духовно стање: да ли је оно у благодати или није?“.

Ево какво питање треба увек да поставља унутарњи човек, који се највише на свету боји да не изгуби Небеског Госта. „Да ли је Он овде? Да ли сам Га увредио неким грехом или неуздржањем или немарношћу, или нескромношћу, или запостављањем неке заповести?“ – непрестано се пита унутарњи човек.

Ако су таласи душевног света нејасни, ако се муљ подигао са његове дубине, ако нема мирне површине савести, мора се одмах тражити онај гмизавац који је узбуркао море. И нашавши га, треба га убити покајањем и смирено и неодступно молити Небеског Госта да се поново врати.

И, гле, горчина покајања се растворила у умиљење, на очи су избиле сузе. „Он је ту“, „Он је ту, драги Гост“. Он је опростио. Он види моју немоћ, види моју скрушеност. види моје срце и одлучност да не понављам грех. И у божанском снисхођењу Он се поново вратио и обасјао небеском светлошћу ожалошћену и узнемирену душу“.

Унутарњи човек има релативно мало пријатеља у спољашњем свету. Али зато колико је њих у унутарњем. Они су тако блиски, драги његовој души, тако су увек приступачни, тако је лако општити с њима. У сваком тренутку су спремни да услише молбе њима упућене и тако брзо и чудесно помажу.

Ако унутарњи човек пожели да чује њихов глас, да ужива у разговору, и тада су му они у сваком тренутку приступачни. Ето, пред њим су полице са омиљеним књигама. То је читава ризница истине, духовне светлости и мудрости. Ево књиге Светог Писма. Ето говори он са тридесетосморицом великих психолога „Добротољубља“; ево гласа Сабора торжествене Цркве који се разлеже из књига „Житија светих“, итд.

„Како удобније,пријатније, веселије и богатије да уредим свој живот? Како да се снабдем и прибавим себи све што ми је потребно за тело? Како да обезбедим у сваком погледу живот тела и како да постигнем савршено здравље?“, и томе слично – то су уобичајена размишљања и питања којима се бави душевни, спољашњи, световни човек.

Унутарњи човек о томе не мисли, већ: „Каквим гресима грешим најчешће? Какве страсти првенствено владају мноме? Из чега се састоје моја уобичајена искушења? У чему се састоји онај мој крст с који.м морам да пођем за Христом? (Мт. 10:21).

Како да развијем у себи хришћанске врлине? Како да се приближим Господу и од Њега добијем душевни мир и спокој срца? Како да уђем у оно Царство Божије које је „унутра у нама“? (Лк.17:21), итд.

Добија ли одговоре на сва ова питања унутарњи човек?

Да – добија увек, по обећању Спаситељевом, да „Сваки који иште прима; и који тражи налази; и који куца отвориће му се“ (Мт. 7:8).

И мада се човек још увек није ослободио страсти, иако се „наш спољашњи човек распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2. Кор. 4:16).

Иако још није у потпуности очишћена душа, Господ се ње не гнуша, као што се није гнушао некада да сиђе са неба да би се родио у убогој пећини.

Само да не затварамо врата срца, само да не пропустимо куцање Великог Госта: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са мном“ (Отк. 3 :20).

Велика је награда трудбенику који ради на чишћењу свог срца: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ – говори Господ (Мт. 5:8).

Како пише Макарије Велики: „Хришћанин је нова твар. Он се разликује од свих људи у свету обновљењем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу, те својим умом има обитавалиште своје на небесима.“

Поменуте карактеристике „унутарњег“ духовног човека, и његова разлика спрам „спољашњег“ и „душевног“ човека може се представити следећом табелом:

.

„Спољашњи“ или душевни човек „Унутарњи“ или духовни човек
1. Бог
Првенствено само апстрактни појам. Бог је далеко, а ако Му се мисао и обраћа, онда је то хладна мисао, само из навике, приликом читања молитвеног правила. Бог је Онај Који све воли, Свеблаги, брижан као мати, све прашта при покајању, а што је главно близак, и у свим стварима мог живота (и најмањим) учествује. Испуњава сваку молбу, ако је она на корист мени или ближњем.
2. Свети
Свети су негде тамо, ван мог живота. Свети су блиска браћа у Христу која се увек моле за нас и брину се о нама. Они хитају да испуне сваку молбу и одмах је преносе Богу.
3. Циљ живота
Текућа брига, сујета, оптерећења, непријатности. Ум обично не поставља питање о смислу живота, не мисли да се живот сваког тренутка може прекинути. Све се потчињава једном унутарњем захтеву – како угодити Господу и стећи Светога Духа, и тиме учинити себе достојним за будући, истински вечни живот. Човек жели да сваки дан проведе тако добро и сабрано као да му је то последњи дан у животу.
4. Свете Тајна Цркве
У Тајнама покајања (исповести) и причешћа Светим Тајнама или уопште не учествује или учествује једанпут годишње по обичају, а не из потребе за њима. У Тајнама Цркве – покајања и причешћа, види најнеопходније средство за одржавање живота у духу и учествује у њима, ако не сваке недеље, онда бар најмање једном месечно. Испитује, памти или записује своје грехе, пажљиво се спремајући за Свете Тајне.
5. Молитва
Ако молитва и постоји онда се у најбољем случају своди на „ишчитавање“ правила ујутру и увече, веома расејано, при чему ум ретко прониче у речи молитве; током дана мисли о Богу се губе. Молитва не задире у осећања срца и зато не доноси спокојство и душевни мир. Молитва је пажљива, усредсређена, мисли молитве срце снажно доживљава. Мимо правила мисли се током дана све време обраћају Богу, час у непрестаној Исусовој молитви, час за помоћ пред почетак посла, час са захвалношћу за добијену милост, час у молитви за ближње који доживљавају непријатности или неприлику, час са славословљем, покајањем итд.
6. Ближњи
Обично му није стало до њих, већ само до себе; интереси ближњих су му далеки, према њима осећа хладноћу или чак непријатељство н мржњу. Не жели ни да говори ни да има посла са њима, изузев најближих: рођака, људи са којима се среће на послу или људи са којима дели заједничка световна интересовања. Сви људи су драги и вољени, као браћа и сестре у Христу или као „образи Божији“ (чак и они неверујући и далеки по свом погледу на свет). Хоће да им у сваком погледу угоди: уцвељене да утеши, тужне да развесели, несрећнима да помогне итд. Не мисли на себе, већ на ближње, како да им помогне, услужи их, како да улепша њихов живот. нечим да их обрадује.
7. Уобичајено стање душе
Душа је у тескоби, немиру, незадовољна је животом и приликама око себе. Често очајава, бива тужна или раздражена. Дух је светао, радостан, миран, спокојан, задовољан свиме, у свему види добар промисао Божији, за све захваљује Богу: „Слава Богу за све!“
8. Преовлађујуће мисли
О ономе што оптерећује живот, што не задовољава, што смета, од чега хоће да се избави, чега се човек боји, чега се прибојава, што га плаши или узнемирава у погледу будућности; или о ономе што жели страстно, по сваку цену итд. Уз спокојство за будућност, уз потпуно задовољство садашњошћу, мисао се обраћа само текућем задатку – како га испунити по вољи Божијој и како га усагласити по Његовим заповестима. Шта ми сада налаже Господ? Не грешим ли у нечему у осећањима и мислима? А све што је у будућности Господ ће Сам уредити!
9. Мисли о себи
Све у животу зависи од мене, од мог планирања унапред, вештине и спретности. Немам разлога да се са било ким саветујем – ја све најбоље знам; само је моје мишљење исправно и непогрешиво. Све зависи од промисла Божијег; моји напори ништа не значе. За све треба тражити помоћ од Бога и молити за то у непрестаној молитви; ја сам ништа, грешан сам, јадан, слеп и убог. Најбоље је да у свему слушам мудрост старца и духовног оца кроз које говори Сам Бог. Осим тога, треба пажљиво ослушкивати сва туђа мишљења.
10. Слободно време
Хоће да се забаве и забораве. Свиђају им се занимљиве књиге које сликају узбудљив живот са заплетеном фабулом. Хоће да се моле, да буду у самоћи или искреном разговору с духовно блиским људима; читају првенствено духовне књиге које очишћују душу и пале огњем ревности у богоугађању.
11. Спољашња обележја разликe између непреображеног и духовног човека (по архиеп. Јовану Шаховскоју):
„Лице злог човека је увек злобно, нељубазно, па чак и погубно за околину.“ „Кроз лице човеково (нарочито кроз његове очи)очигледно се испољава у њему све добро и светло што у њему постоји; лице доброг човека се светли као огледало које одражава унутарњи свет истине Божије.“
12. Све поменуто сведочи о томе да:
Неслободна душа се налази у знатној мери у власти мрачне силе која чврсто држи у канџама њена осећања, улива јој страсти и страстне склоности, шаље несавладива искушења и мисли. Дух живи у Богу и тежи све потпунијем и потпунијем јединству с Њим. Човек се преображава и бива награђен за све љубављу према свима, смирењем, душевним миром, савршеном радошћу, понекад умиљењем и благодатним сузама, а на највишим ступњевима духовним обасјањима.

.

Николај Евграфович Пестов

Из књиге: „Удаљавање човека од ‘образа и подобија’ Божијег“

Подаци

This entry was posted on 7. јула 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: