ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Филозофско-религијска основа макробиотике – побуна против Бога

Макробиотика се најчешће доживљава као вид здраве исхране, веома популарна у савременом друштву. Међутим, макробиотика није само то, она је стил живота, али и склоп далекоисточних филозофско-религијских концепата који су у суштини супротстављени хришћанству и дубоко повезани са окултизмом. Прихватање одређених прехрамбених навика на које упућује макробиотика, може да донесе добробити за здравље, али примена свих принципа и учења макробиотике суштински производи дугорочну штету и за физичко и духовно здравље с обзиром на повезаност са окултним вештинама. Иако је веома добро прихваћена у номинално хришћанским друштвима, макробиотика се са Светим писмом поклапа само у једном делу здравствене праксе (исхрана искључиво биљним намирницама, и то не свим), док у свему другом постоји непремостив јаз. Пагански религијски концепти из којих проистиче, повезаност са квази-медицинским окултним вештинама, као и јасни научни недостаци њених здравствених принципа чини макробиотику окултном вештином која се крије иза плашта медицине и здравог живота.

Макробиотичка исхрана и њени недостаци

Добре стране макробиотичке исхране

Прихватање одређених прехрамбених навика на које упућује макробиотика, може да донесе добробити за здравље, с обзиром да се макробиотичка исхрана базира на првостепеној (биљној) храни, чије су добробити за здравље научно доказане, и које препоручује и сам Бог преко Светог писма (1.Мојсијева 1:29). Оснивач макробиотике Џорџ Осава је сматрао да основу исхране треба да чине житарице (до 70%), док преостали део треба да попуни поврће, махунарке и воће.

Макробиотика не препоручује употребу црвеног меса, живине, млека, шећера, било да је реч о рафинисаном (белом) или интегралном (жутом) шећеру, и меда. Штетно дејство које конзумирање животињских намирница има по човеково здравље је утврђена научна чињеница, док избегавање меда у људској исхрани није научно утемељено. Мед треба конзумирати штедљиво, јер он представља један од најснажнијих природних антибиотика. Макробиотика такође саветује избегавање алкохола, кафе, газираних и енергетских напитака, чоколаде и рафинисаних слаткиша, што такође има јасну научну подлогу и доприноси добром здрављу.

Најзаступљенији зачини у макробиотичкој исхрани су разни сосови и пасте од ферментисаних житарица и соје, попут шоју, тамари и мисо-соса (од ког се прави мисо-супа);  морске алге, укључујући и прах који се добија њиховим млевењем, као и прах са додатком млевеног сусама; гомашио (печени и млевени сусам и со), нерафинисана морска со. Сирће се у макробиотици употребљава врло штедљиво. За заслађивање јела уместо шећера и меда користе се свеже и сушено воће, јечмени слад (малтекс) и пиринчани сируп. У макробиотичкој исхрани зачинско биље се ретко употребљава. Макробиотичари настоје да сачувају изворни укус намирнице у што већој мери, па су макробиотичка јела често благог и нежног укуса, што је одлика јапанске кухиње из које је већина ових јела и потекла. Ово су такође добре стране здравствене праксе коју препоручује макробиотика.

Недостаци макробиотичке исхране

Са друге стране, макробиотика је против конзумирања тропског и сутропског воћа (банане, киви, папаја, смокве, урме, цитрусно воће – лимун, лимета, мандарина, наранџа, грејпфрут), јер се сматра да је ово воће екстремно јин. Такође, макробиотичари сматрају да у исхрани не треба користити поврће из породице помоћница (solanaceae). У ову породицу спадају кромпир, паприка, парадајз и патлиџан.

Међутим, тропско и сутропско воће и породица помоћница садрже велику количину влакана, обиље витамина и минерала, од којих поједини представљају праву ризницу антиоксиданаса који су незаменљиви у борби против слободних радикала и рака. На пример, паприка је, поред цитрусног воћа, једна од најбогатијих повртарских култура када је у питању витамин Ц, кромпир представља сјајан извор скроба, витамина Б и Ц, чак 22 минерала (највише калијума, магнезијума, гвожђа и цинка), док парадајз у себи садржи ликопен, црвени пигмент и један од најмоћнијих антиоксиданаса. Применом принципа макробиотике, људи ускраћују себи изузетно хранљиве и за здравље корисне намирнице.

Добра страна макробиотике је да се приликом кувања користе, у малим количинама, нерафинисана хладно цеђена уља. Макробиотичари сматрају да су најбоље сусамово и кукурузно уље. Такође, заступљена је употреба хладно цеђеног маслиновог и сунцокретовог уља.

Однос према припреми хране, води и соковима

Макробиотичари сматрају да је за припрему намирница најбоље користити земљане судове. Дозвољена је употреба судова од нерђајућег челика и кованог гвожђа, док се коришћење алуминијумског и тефлонског посуђа не препоручује. Саветује се употреба шпорета на дрва или на гас, док електрични шпорет и микроталасну пећницу треба избегавати. Такође, макробиотичарима се саветује да сведу на минимум коришћење телевизијских пријемника, радио апарата и рачунара. Познато је да зрачење електричних уређаја поседује штетно дејство по човеково здравље, али његова снага није ни приближно онолика колики значај јој придају макробиотичари.

Макробиотика саветује конзумирање изворске воде. Уколико она није доступна, најбоље је конзумирати бунарску воду или кишницу. Сокови од воћа и поврћа се ретко конзумирају, углавном лети као освежење и то у малим количинама, иако свеже цеђени сокови могу бити веома корисни у превенцији и лечењу разних болести. Макробиотичари готово свакодневно конзумирају напитак од чаја (camelia sinensis), који се у јапану назива сенћа. Овај чај, попут кафе, садржи велику количину кофеина који штетно делује на човеково здравље.

Генерално гледано, макробиотичка исхрана има добре стране, уз јасне недостатке када је у питање избегавање конзумирања одређених врста воћа и поврћа, као и претеривања када је у питању начин њене припреме. Ипак, макробиотика не може да се узме ван филозофско-религијског концепта из кога је проистекла, као и циља ради ког је створена.

makrobiotika jin jang

Филозофско-религијска основа макробиотике – побуна против Бога

Чи, јин и јанг – духовна вертикала макробиотике

Макробиотика је део источњачког пантеистичког концепта чија суштина је супротстављена религији живог Бога дате у Светом писму. Према том источњачком концепту, жива бића, неживи предмети и појаве су међусобно повезани и налазе се у непрекидном стању промене. Све ствари на свету, људским чулима сазнатљиве или недокучиве, представљају само разне облике Једног. Ову мисао је језгровито сажео Верн Верона (Verne Varona), један од најбољих ученика Мичија Кушија, у следећој реченици: „Бог, природа, свемир и све што је створено напросто су Једно“. Према овом учењу, у свему се налази свепрожимајућа живототворна енергија која се на кинеском језику зове Чи, а на јапанском Ки. Она се често назива и универзалном или животном енергијом. Чи је сачињена из две међусобно супротстављене силе које се истовремено допуњавају, а то су јин и јанг. Јин представља негативан принцип, женско, Месец, таму, хладноћу и ширење. Јанг представља позитиван принцип, мушко, Сунце, светлост, топлоту, скупљање.

Паралелно са држањем предавања и писањем о практичним странама макробиотике, њен оснивач Џорџ Осава је промовисао учење у чијим су темељима Чи, јин и јанг, које се суштински супротставља учењу које је Бог дао преко Светог писма.

Према том учењу, свет је бескрајно разноврстан, али поседује само једно Извориште/Извор. Под Извором је Осава подразумевао Чи, али је често у својим књигама и предавањима намењеним публици на Западу уместо израза Чи користио реч Бог. Настојећи да своје идеје приближи западњачкој публици која је номинално хришћанска, Осава је направио подвалу на коју многи и данас наседају, а то је да је Бог безлична енергија. Међутим, Свето писмо учи да Бог није енергија којом ми можемо да управљамо, већ да је Бог личност која има своју вољу и која је творац свемира, планете Земље и свих живих бића.

Супротстављеност учењима Светог писма

Творац макробиотике је учио како се свака ствар налази у стању непрекидне промене, а једино што је вечно је сама промена. Овакав поглед на свет је супротстављен учењу Светог писма, према коме је вечан и непромењљив једино Бог (3.Мојсијева 3:15; 5.Мојсијева 33:27; Јеремија 10:10; Малахија 3:6; Колошанима 1:17; 1.Тимотију 6:16).

Пошто у свакој ствари постоји јин и јанг, онда свака ствар садржи и добре и лоше одлике. Лоше одлике пропорционалне су добрим одликама. Супротности се привлаче, а пошто су све ствари међусобно повезане, онда јин не може без јанга. Оно што је потребно јесте избегавање екстрема – да нешто буде сувише јин или сувише јанг. Суштина је да се у свему јин и јанг што је могуће више доведу у стање уравнотежености. Према овом концепту, све ствари одликују се релативношћу, тако да не постоје ни апсолут добра, нити апсолут зла. У складу са принципом уравнотежености, човек не треба да буде ни „сувише“ добар, а ни „претерано“ зао. Ово начело је у оштрој супротности са Светим писмом које учи да је у Божијој личности садржан апсолут добра.

Са друге стране, људи су по својој природи зли (1.Мојсијева 8:21; Исаија 48:8; Осија 6:4; Јов 11:12, Псалми 14:2-3, 51:5, 53:2-3, 58:3; Приче 20:9, 22:15; Проповедник 7:20; Римљанима 7:18), и могу да постану добри једино Божјим деловањем (Језекиљ 11:19; Псалми 51:10, 86:11; Јован 3:3-7). Ту нема места за уравнотежење добра и зла у човеку, већ Бог који је једини добар по себи, својим деловањем мења човекову личност и изгони зло из човека. Свето писмо, супротно источњачком концепту јина и јанга, учи да човек треба да тежи да постане „сувише“ добар и задобије карактер који има Бог, кога одликује апсолут доброг (3. Мојсијева 19:2; Матеј 5:48). На основу Светог писма, зло је привремено, а његова клица лежи у одлуци бића која поседују слободну вољу (људи и анђела) да се побуне против свога Творца. Равнотежа добра и зла на основу Светог писма није могућа.

Циљ макробиотике није здрав живот сам по себи, већ долазак у раван са Једним, тј. обожење. Ово је још једно начело које се супротставља Светом писму. Жеља да се буде као Бог или изнад Њега, је на основу Светог писма изворни грех. Луцифер, прво побуњено биће, није желео да прихвати да је створење, већ је желео да се стави изнад Творца (Исаија 14:12-14; Језекиљ 28:11-19). Адам и Ева су такође пали на овој жељи, јер су поверовали да ће када поједу плод са дрвета познања добра и зла бити као Бог (1.Мојсијева 3:5).

Оснивачи макробиотике су заступали идеју уједињења човечанства. Према тој идеји, људи кроз макробиотику треба да постану здрави и уравнотежени са Једним, па ће сходно томе бити уравнотежени једни са другима. Тиме би се постигли јединство и мир међу људима на читавом свету. Међутим, сходно филозофско-религијском концепту из кога је проистекла макробиотика, то уједињење се постиже кроз побуну против Бога, и једнако је оном јединству које су људи постигли градњом Вавилонске куле (1.Мојсијева 11:1-9) или које ће постићи пред окупљање на брду Мегидо у последњим временима (Откривење 16:12-16).

Повезаност са окултном квази-медицином

Knjiga istočnjačke dijagnozeМакробиотичари често прибегавају источњачким методама и техникама дијагностиковања и лечења које су веома често дубоко утемељене у окултизму и немају веза са анатомијом и физиологијом.

Мичио Куши је такође био њихов заговорник. Добар део својих радова он је посветио овој тематици, попут „Ваше лице никада не лаже“ (Your Face Never Lies), „Како да проверите своје здравље – књига оријенталне дијагностике“ (How to See Your Health: The Book of Oriental Diagnosis) или „Макробиотичка домаћа лековита средства“ (Basic Home Remedies). Окосницу источњачке медицине представља дело Неи Ђинг (кин. 内 经 – Законик  медицине), које је по предању написао Жути цар, родоначелник Хан Кинеза и један од првих кинеских царева. У Неи Ђингу се разматрају основе старокинеске анатомије, физиологије и патологије, начини за очување доброг здравља, методе и технике за утврђивање симптома и лечење здравствених тегоба и акупунктурна терапија. У основи учења изложених у овом делу налазе се Чи, јин и јанг.

Дијагностиковање у квази-медицини

У источњачкој дијагностици симптоми се утврђују посматрањем и опипавањем спољашњих делова тела. Сваки део тела наводно одговара одређеном унутрашњем органу или групи унутрашњих органа. Источњачка медицина се често служи окултним вештинама, као што је астрологија, као инструментом за дијагностиковање и лечење болести. За разлику од западњачке астрологије, која у обзир узима само положај планета у тренутку рођења особе, источњачка астрологија сматра да на судбину особе пресудан утицај имају и година, годишње доба и доба дана у час рођења.

Практичар источњачке медицине следи пет корака како би установио тегобу или обољење од којег пати пацијент: испитивање повезаности пацијента са његовим окружењем и Једним; процена психолошког и емотивног стања пацијента; испитивање пацијента о минулим здравственим тегобама; опажање симптома; опипавање симптома. Проценом психолошког и емотивног стања пацијента лекар источњачке медицине настоји да утврди да ли је главни кривац за његову болест ментално стање у којем се тренутно налази, и како да му приступи са циљем да га умири и охрабри и на тај начин потпомогне процес излечења. Опажање симптома подразумева посматрање спољних делова тела, јер лекари источњачке медицине верују да сваки део тела одговара одређеном унутрашњем органу, групи или систему унутрашњих органа. На основу изгледа спољашњег дела тела може се утврдити вид патолошког стања које је наступило у одређеном унутрашњем органу или органима. Опипавање симптома подразумева притисак који лекар источњачке медицине врши на поједине делове тела да би потврдио присуство симптома које је опазио и утврдио постојање додатних симптома. Уколико је одређени део тела напет, надувен или млитав то указује на присуство болести у организму.

„Лечење“ енергијом

Makrobiotika - lečenje dlanovimaЈедна од источњачких техника лечења којој се подвргавају макробиотичари, а чију делотворност је нарочито хвалио Мичио Куши, је реики. У књизи „Макробиотичко лечење длановима – енергија у вашим јагодицама“ (Macrobiotic Palm Healing: Energy at Your Fingertips) он је детаљно разматрао ову источњачку технику лечења.

Реики је развио будистички свештеник Микао Усуи. По сопственој тврдњи, Усуи је захваљујући мистичном откривењу дошао до спознаје реикија. Он је 21 дан медитирао на планини Камакура, недалеко од Кјота, коју по шинтоистичком веровању насељавају разна божанства и духови (демони). По окончању медитације, нека бљештава светлост, највероватније дух, је ушла кроз Усуину лобању и прожела његово биће. У том тренутку он је овладао техником реикија. Реч реики (霊気) значи тајанствено осећање, и потиче од јапанске позајмљенице из кинеског језика, која изворно гласи линћи (натприродни утицај). Ова кованица одлично одговара искуству њеног изумитеља. Такође, постоји и алтернативно читање јапанских симбола којима се пише ова реч, а оно гласи рјоге, што значи демон или дух, посебно онај који је опсео човека. Убрзо након овог искуства, Усуи се посветио лечењу болесника и подучавању реикија.

Реики-практичар верује да из његових дланова зрачи животна енергија и да је он у стању да је пренесе на оболелу особу и на тај начин допринесе њеном оздрављењу. Тврди се да реики представља холистичку медицинску технику, јер је наводно у стању да поред телесних обољења излечи менталне и емоционалне тегобе.

На почетку реики-третмана пацијент легне на леђа и заузме опуштени положај, док реики-практичар проводи неколико минута у стању медитације. По завршетку медитације, практичар својим длановима додирује чело пацијента или их држи над њим. Он држи дланове у овом положају док не осети топлину у њима или док му се у свести не јави осећај да отпочне са њиховим премештањем на друге делове тела. Реики-практичари могу полагати дланове на 12 до 20 тачно одређених положаја на телу или се могу препустити да их Чи води до било ког дела тела. Анатомска и физиолошка заснованост и оправданост овакве праксе не постоји. Ови положаји обично одговарају тзв. чакрама, центрима у телу који наводно примају, акумулирају, и ослобађају животну енергију. Практичар не мора да зна који део тела је оболео јер је животна енергија сама у стању да га препозна и исцели. Такође, реики-практичари вишег степена тврде да не морају бити присутни уз пацијента, већ да могу на даљину да шаљу животну енергију у његово тело, што представља комбинацију телепатије и телекинезе као окултних феномена.

Макробиотика – неизоставна у покрету Новог доба

С обзиром да је у макробиотици присутан спој разних мистичних источњачких и западњачких филозофско-религијских концепата, као и покушај мешања са хришћанством, она чини неизоставни део покрета Новог доба (New Age). Мичио Куши, као један од највећих учитеља макробиотике, у књигама „Друге димензије“ (Other Dimensions) и „Изгубљени светови“ (The Lost Worlds) излаже концепте који су веома блиски покрету Новог доба, а баве се питањем постојања других димензија које наводно насељавају напредније цивилизације од наше или разна духовна бића, постојањем ванземаљаца, духовном еволуцијом, видовњаштвом, реинкарнацијом и другим окултним феноменима.

Макробиотика је са једне стране здравствена пракса, која може да донесе одређене добробити, али која има многе недостатке. Са друге стране, она је филозофско-религијски концепт чија је суштина да човек кроз здраву исхрану треба да постане божанство и да се изједначи са Творцем, што је према Светом писму побуна против Бога.

извор: Србел.нет

Advertisements

Information

This entry was posted on 8. јула 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: