ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Где станују њихови животи?

Неретко срећем момке и девојке мојих година, са којима сам растао а који су крајем деведесетих отишли преко. Дођу понекад у Србију, остану недељу, две, обиђу фамилију, родно место и враћају се за Малме, Беч, Лондон, Њујорк…

Они јесу рођени овде али по њиховим реакцијама видиш да ту више не припадају. Осећам у њима гађење према свему што их окружује. Некако цинично, више подсмешљиво, са висине, гледају на живот овде. Стално се у њима нешто буни и тера их да се ограђују од свега. Срећем их са слушалицама у ушима, хладне и незаинтересоване, без жеље да допринесу или учествују у било чему. Понашају се као гости који једва чекају да оду одавде и врате се у своје милионске градове у које, за разлику од ових наших, нико не обраћа пажњу на њих и не бави се њима.

Плаши ме њихова хладноћа, површност, апатија којом зраче. Док их посматрам питам се где станују њихови животи? Где станује њихов смисао и њихова срећа?

Они јесу рођени овде али по њиховим реакцијама видиш да ту више не припадају. Осећам у њима гађење према свему што их окружује. Некако цинично, више подсмешљиво, са висине, гледају на живот овде. Стално се у њима нешто буни и тера их да се ограђују од свега. Срећем их са слушалицама у ушима, хладне и незаинтересоване, без жеље да допринесу или учествују у било чему. Понашају се као гости који једва чекају да оду одавде и врате се у своје милионске градове у које, за разлику од ових наших, нико не обраћа пажњу на њих и не бави се њима.

Плаши ме њихова хладноћа, површност, апатија којом зраче. Док их посматрам питам се где станују њихови животи? Где станује њихов смисао и њихова срећа?

Ретко ко је од њих у разговору рекао нешто битно. Ретко ко је показао људски топлину, нежност, жељу за дубљим отварањем или загрљајем. Као да су фокусирани на све друго осим на оно што их окружује. Човек воли себе кроз друге људе а њима као да је свеједно. Равнодушни су према свему, не саосећају се ни са чим и као да им ништа није свето…

Да ствар буде још гора и њихови вршњаци у Србији, ови наши овде, као да се такмиче ко ће да буде умртвљенији. Као да је тренд постао бити бездушан. Крију се од свега, од разговора, песме, било каквог изражавања емоција. Уместо пажње и блискости можеш да очекујеш сарказам, увреде, подсмех. Уместо емпатије, понижење које разара све вредно у човеку. Уместо жеље за акцијом, омаловажавење и обесмишљавање свега што пркоси мртвилу којим смо окружени.

Све чешће имам потребу да запевам или изговорим стихове у друштву. Добар део њих то као да уплаши, само спусте главу. Не зато што ја то лоше радим, него зато што их то подсети колико су потиснути. Све што позива на емоцију њих провоцира. Све што је људско њих доводи у питање јер осећају за шта су све ускраћени.

Није срамота певати разваљен алкохолом са још милион људи али срамота је запевати у парку са пријатељима усред била дана. Није срамота певати са ТВ-ом, срамота је препустити се тренутку и песми живог бића које се отвара ту пред тобом. Песма је протерана иако никада раније није било више музике. Уместо из душе и срца песме допиру са вокмена, мп3 плејера, мобилних телефона. Све постаје замена за оно истинско. Све се производи вештачки, па и песма и смех…

Навучени на монтиране спектакле, у којима су сведени на гледаоце, људи губе аутентичност утопљени у колективни дух обезличеног шаренила. Реалност постаје нереална а виртуелно постаје реално. Оно што се десило у животу има смисла само ако је забележено на интернету. Нагомилавање небитног постаје лавиринт који обесмишљава путеве који воде до битног. Тишина је укинута јер се преко ње долази до суштине бића. Завладала је епидемија пасивности створена потрошачким обиљем. Што се више купује мање се има.

Потрошачко друштво ће, ако се овако настави, све потрошити…

И поред свега лошег што нам се дешава осећам се некако привилеговано што живим у Србији. Што више упознајем свет, путујем и читам о њему све више волим ове просторе. Препаднем се када гледам америчке филмове или слушам о њиховом начину живота. Шта ми вреди лично достигнуће, или супермаркет на десет спратова, у друштву где је све унапред одређено? Шта бих радио у Малмеу, Бечу, Менхетну? Са ким бих тамо маштао о слободи и певао о љубави, када људи тамо имају важнија посла…?!

Моји су срећом остали овде, на неком другом месту бих се вероватно претворио у компјутерског пацова и сумњам да би мој сензибилитет дошао до изражаја. Једино овде се осећам као целина и само овде могу да се дајем у потпуности.

На овим просторима и даље станује суштина, и поред свих покушаја нису успели да је протерају. Треба је само спознати и борити се свим силама да је спознају и други људи у себи, кроз себе. А то је једино могуће кроз промену поретка који ће се заснивати на људском богатству, непосредном управљању друштвом сваког човека, рационалном односу према природи и производњи за људске потреба а не за потребе профита.

Стефан Симић

Advertisements

Information

This entry was posted on 20. јула 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: