ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Пут стварања „патриотског блока“

Углавном полутихо, да не би стигло до новинара и медија, у свакој политичкој странци која доживи неуспех на изборима, нађе се неко од ангажованих функционера да постави питање: шта се то десило са народом? Онда се већ разрађују бесмислене теорије и траже узрочно-последичне везе на погрешним местима и у погрешним стварима, како би се оправдао неуспех и конструисао изговор. Проблем није у народу, већ у страначком вођству и његовој политици.

Поставља се питање: зашто политичке организације, које се противе фактичком признавању тзв. Републике Косово, нису успеле да мотивишу већи број грађана и значајније утичу на понашање српских власти? Зашто је доживљен неуспех? Да ли је, како се то може чути у разговорима или прочитати на друштвеним мрежама народ – „уморан од Косова“, „слуђен пропагандом“, „уплашен претњама Запада“ или можда претерано верује обећањима о лагодном животу о ЕУ!? Тачно је да се у одређеној мери може говорити и о „колективном умору“, медијима који „производе депресију“, има ту и страха и понекад веровања лажним обећањима, али далеко је од тога да су ово пресудне ствари у опредељивању Срба. Јер да јесу, Борис Тадић би још увек био председник Србије, а ДС носећи стуб извршне власти, Србија би увелико била чланица НАТО, а фудбалска репрезентација Републике Косово гостовала би у Београду барем два пута годишње! Победа Томислава Николића на председничким изборима суштински је значила „одустајање Срба“ од даљих ЕУ-интеграција или је барем указала на замореност народа од овог процеса. То што је постојећа влада наставила истим путем као и претходна, не мора апсолутно ништа да значи. Врло брзо, може се показати и како је везивање српске власти за тему ЕУ-интеграција део проблема, а не део решења за саму власт и странке које је чине.

Евидентно је, у народу не постоји већинско расположење да се „Срби одрекну Косова“, нити спремност да се подржи даље растакање државе. Шта више, време ће показати и да постоји озбиљна енергија код млађе популације да се држава брани! Зашто онда такозвани „патриотски блок“ није успео да мотивише грађане Србије и дочека јесен као најзначајнија политичка снага у земљи?

На десном полу српске интелектуално-политичке сцене одавно није „проветраван простор“, много је разних „лоби-група“ и интересних коалиција… Много је и „првобораца“ који себи дају за право да одређују ко се „може уписати међу патриоте“ а ко не. Што се политичких странака опозиције тиче, код ДСС-а је приметан хроничан умор; Радикали су (потпуно) безидејни успели да сведу цео страначки програм на само један циљ (једно ишчекивање!), а Двери су због политичког неискуства и брзоплетости, на првим изборима на којима су учествовале вероватно оствариле и најбољи резултат у својој историји! У СНС и СПС највећи број незадовољних појединаца ћути, делом због страначке дисциплине, а делом и не желећи да жртвује комфор који власт обезбеђује. У ДС-у некада малобројно, али ипак утицајно „десно крило“ више и не постоји.

Сигурно, из ове летаргије би се Србија могла брже тргнути уколико би дошло до озбиљније сарадње у опозиционим редовима. Између политичких странака, удружења и појединаца који би се придружили покрету. Остаје, међутим, отворено питање: како би се људи у овај покрет окупили? Да ли би странке са постојећом инфраструктуром и уз помоћ утицајних група и појединаца успеле да направе нешто више уколико би се удружиле? Можда да. Али, уз једно велико „можда“. Бирачи нису камење, па да их преносите са једног места на друго! То што су поменуте три странке на претходним изборима добиле подршку седмине изашлих бирача није никаква гаранција да би наступајући заједно поновиле исти резултат. Исто тако, није никаква гаранција да би се прикључивањем низа угледних и утицајних појединаца овом покрету рејтинг повећао.

Проблем није у организационој структури, већ у политици. Зато, за „патриотски блок“ и све оне који желе да му припадају, није питање свих питања како удружити постојеће снаге и организовати преговоре о будућој заједничкој предизборној листи, већ како утврдити политику коју ће подржати већи број грађана Србије. Организационо удруживање не мора довести до синергетског ефекта. Зато, циљ не треба да буде усаглашавање формуле о подели мандата на посланичкој листи, нити тврдоглаво инсистирање на брзом прављењу предизборне коалиције (мада ни то не треба искључивати), већ усаглашавање политичких циљева којима се тежи. Потребно је наћи одговор на питање, шта је „политички курс“ патриотског блока.

Уколико би се договорили око политичког курса, који би се тицао усмеравања главног тока српске политике у наредном периоду, представници „патриотског блока“ би онда већ одлучивали шта им се више исплати: да ли да заједно наступају на изборима, или да свако иде са својом листом. То би већ била ствар изборне математике, као и политике „отварања врата“ за присталице политичких партија које се данас залажу за неке друге вредности и другачију политику. За неке од њих би можда било прихватљивије да се окупљају око појединачних странака, него око једне велике коалиције, неки би можда пожелели да праве нове странке које би биле на истом политичком курсу. Утврђивањем јединственог политичког курса извршио би се и додатни притисак на садашњу власт и тренутне центре политичког одлучивања. То је и најбољи начин да утврђени политички курс „патриотског блока“ добије масовну подршку.

Зашто је договор око утврђивања политичког курса неопходан и приоритетан? Да би се повукла каква-таква историјска паралела може се анализирати стање у Србији, из једног, посебног угла, током Другог светског рата. Кроз сагледавање положаја комуниста (партизана!) и осталих, анти-комунистичких или не-комунистичких групација. Покушај повлачења ове историјске паралеле може изазвати низ критика и полемика. И то је реду, јер ће вероватно већина њих бити добро аргументована и образложена. Увек када се један овакав закључак посматра изоловано у односу на низ других чињеница које су историчари утврдили, до тога долази.

Комунисти су имали значајну подршку међу Србима, то није спорно. Међутим, она ни изблиза није била тако масовна, као што су они представљали. Шта је био један од разлога њихове победе? Комунисти су наступали јасно, нудили једну, заокружену слику будућности и трудили се да из свог политичког наступа избаце што је могуће више дилема, недоумица. За своју политику имали су недвосмислену подршку Совјетског савеза, а услед процена званичног Лондона и совјетско-британске поделе улога на њих ће од једног тренутка почети да се ослања и Велика Британија.

Са друге стране је био анти-комунистички блок, састављен од више десетина група-(пара)војних формација, политичких странака, клубова, удружења, представника институција које су под окупацијом функционисале. Међусобно подељени, често и у завади или непријатељствима, неки од њих у отвореној колаборацији са Немцима, тешко су могли понудити јасну и јединствену слику Србима о томе како виде земљу после рата. Да ли као обновљену Краљевину Југославију? То је било далеко од реалности, а и тешко је за рестаурацију монархије било наћи саговорнике у западним деловима некада јединствене земље. Или можда Краљевину Србију? Ако је тако било, онда у којим границама?

За стварање државе у „кумановским границама“ није било спољне подршке, док би пристајање на ограничавање земље по мери суседних народа и спољних фактора покренуло низ питања. Или је можда могло да се говори о стварању послератне Републике? Ту је остало отворено питање са каквим унутрашњим уређењем!? Свакако, било је пуно појединаца који су у своје име, или као представници одређених групација писали предлоге, нудили решења, чак и у време најжешће окупаторске харанге по земљи, када је доста људи било убеђено да Срби тај рат неће преживети! Међутим, овде није реч о њиховим појединачним предлозима, који су постојали, већ о непостојању целовитог, заокруженог и јасног контра-пројекта комунистичкој понуди! Анти-комунистичке снаге нису имале одговор на питање за који се „политички курс“ залажу, што је убрзало њихову пропаст и истовремено широм отворило врата за јачи наступ комуниста.

Као и анти-комунистичке снаге некада, и данас „патриотске снаге“ у Србији знају против чега су, али тешко се може рећи за шта су. У борби за већи утицај на политичко кретање државног брода, што води преко већег утицаја на бираче, поруке како је важно борити се против предаје Косова, очувања државе у постојећим границама, заштиту сопствених интереса…имају ограниченог одјека. И анти-комунисти су хорски понављали како су за вишестраначки систем, слободне изборе, приватну својину… Међутим, проблем није био у овим ставовима, већ у томе што су, са једне стране и комунисти понављали отприлике исто (на крају, изборе су формално и организовали 11.11.1945), док са друге стране нико живи није могао да објасни шта су остале додирне тачке свих тих различитих групација и шта је њихов „јединствени политички курс“.

„Патриотски блок“ би зато морао да се гради на јасном, остварљивом и лако разумљивом политичком курсу. А утврђивање политичког курса, као алтернативне постојећој парадигми о неопходности безусловних евро-интеграција, води преко тражења одговора на четири питања:

1) какав је однос „патриотског блока“ према српском национализму;

2) како уредити однос са ЕУ;

3) како спољнополитички позиционирати Србију и у том светлу, пре свега, како уредити односе са Русијом;

4) шта је алтернативни економско-социјални модел постојећем либерално-капиталистичком обрасцу? Проналажење одговора на ова четири постављена питања усаглашавањем ставова унутар патриотског блока, омогућава синхронизован политички наступ и стварање алтернативне понуде.

Зашто се одговори морају тражити баш на ова питања? Прво, потребно је да се унутар Србије, можда више него икада у последњих пола века, отвори велика дебата о томе шта су српски национални интереси. Српски етнопостор је фрагментиран, разбацан у неколико држава, у којима се у већој или мањој мери сузбијају или нарушавају српски интереси. Какав одговор Србија на то треба да пружи? Вођење хистеричне политике или претерана ароганција само могу да шкоде и додатно угрозе како економске, тако и политичке интересе земље. За такву политику, Србија ће тешко наћи и спољну подршку.

Опет, са друге стране, претерана попустљивост се показује као још погубнија по укупне интересе Србије. Ослањати се само на национализам као средство провођења властитих интереса на српском етнопростору дакле-није решење. Истовремено, одрицати се национализма у постојећим условима, када се преко српских леђа праве некакве нове пластичне нације у комшилуку и када албански национализам доживљава свој врхунац, било би штетно и незрело. Ради бољег разумевања, под национализмом се подразумева најопштија могућа дефиниција овог појма: да је то приврженост властитом народу и његовим интересима.

Даље растакање српског националног корпуса и нарушавање његових интереса уводи наш народ у велике економске, демографске и геополитичке проблеме, наспрам којих данашње стање може изгледати као „златни период српског успона“. У контексту тражења одговора на наведено питање, мора се отворити и теме: шта Срби желе са Косовом и шта Србија може са Косовом? То што не постоји већинско расположење да се „Срби одрекну Косова“ је једна ствар. Нешто сасвим друго је тражење одговора на питање докле су спремни да га бране, колико за њега да жртвују? Што се Србије тиче, њен положај у односу на „косовско питање“ је драматично погоршан потписивањем Бриселског споразума. Фактичка промена стања на терену која настаје 2013. године отприлике је једнака промени која је настала 1999. потписивањем и применом Кумановског споразума. Једноставно, ствара се нови политички оквир! Краткорочно, може се повући низ потеза наредних месеци како би се што је могуће више развукле границе тог оквира. Међутим, посматрано дугорочно, „патриотски блок“ мора тражити одговор на питање како у новим условима водити „косовску политику“. И да ли постоје компензације на другим странама, које Србија мора тражити како би се амортизовали неповољни ефекти фактичког прихватања државности тзв. Републике Косово од наших власти. Ако постоје, како до њих доћи, којим средствима и каквом политиком!?

Друго, неопходно је прецизније утврдити позицију према ЕУ. Евроскептицизам је легитиман, странкама таквог профила вртоглаво расте популарност у великом броју ЕУ-чланица; промене у унтрашњој структури ЕУ због којих ће се погоршати статус источноевропских сиромашних чланица су готово извесне; слабљење позиција ЕУ на глобалном нивоу је очигледно…Међутим, све је то једна страна медаље! Друга страна медаље је претерана економска зависност и политичка рањивост данашње Србије у односу на ЕУ. Сваки нагли потез би могао да донесе више штете него користи, а и питање је колико би грађани желели да подржавају нагле потезе. У односу на еврофанатизам београдских структура које ће јавност засипати месијанским порукама током преговора који ће се, у још увек непознатој форми, водити између Београда и Брисела, неопходно је изаћи са новом платформом, која ће упозоравати на све претње које долазе од „безусловних интеграција“, али и понудити један нови оквир за уређивање односа Србије са кључним западноевропским чланицама. Могућност уласка земље у Европски економски простор (и придруживање Шенгенској зони), а одржавање статуса политичке неутралности намеће се као логична позиција, али је ово неопходно детаљније разрадити и повести кампању усмерену ка широкој јавности.

Треће, од великог је значаја питање утврђивања предлога нове спољнополитичке доктрине. Потенцијално, Србија може бити земља која ће имати режим слободне трговине (или уз минимална царинска оптерећења) са свим чланицама ЦЕФТА-е, ЕУ и Евроазијског савеза. Не постоји друга држава на континенту којој се нуди оваква привилегија. Да ли треба пропустити овакву шансу? Да би се она искористила неопходно је решити низ питања у билатералним преговорима са ЕУ, али и одржати стратешко партнерство са Русијом. Поред тога, у истој мери, у којој се остварују политички контакти са ЕУ, неопходно је успоставити их и са Евроазијским савезом. Исто као што је потребно понудити јасну слику о будућим односима са ЕУ, потребно је понудити и јасну слику о будућим односима са Евроазијским савезом. Свакако, много је отворених питања која се тичу будућег функционисања Евроазијског савеза, али је и много шанси које се у процесу формирања ове интеграције отварају за Србију (као и за остале земље које нису чланице ЕУ).

И четврто, грађанима се мора понудити алтернатива постојећем економско-социјалном моделу. Мора се градити нови систем, уз рационално коришћење постојећих ресурса. Србија мора тражити своје место на мапи континенталне поделе рада, специјализовати се за одређене видове производње. У тражењу овог места кључно је и питање уређивања односа са ЕУ и Евроазијским савезом. Улога државе у дефинисању новог економског система је незаобилазна, а мора се поменути и реч од које сви беже: национализација! Иако се национализација већ спроводи и у великом броју западних, капиталистичких земаља, само се тако не назива. Део ресурса се мора вратити под државну контролу, као и део привредних субјеката који су углавном неуспешно приватизовани.

Тражењем одговора на постављена питања и утврђивањем јасног политичког курса широм се отварају врата за утицај „патриотског блока“ на укупну државну политику, чак и у најнеповољнијим могућим дневнополитичким околностима. Тиме се преузима и иницијатива и нуди алтернатива. Односно, јача поверење код грађана у ове идеје. Грађани би тако могли прецизно да знају шта је оно што их чека уместо постојеће „безалтернативности“, не би се оставило никаквог простора неизвесности, нити би било могуће „сејати страх“ у јавном мњењу на начин и у обиму како су то до сада еврофанатици чинили у Србији. А ако говоримо о постојећој власти, ни она се баш не би могла понашати тако комотно у појединим тренуцима. Тада би цела ова прича око Бриселског споразума и преговора са Приштином изгледала другачије.

Ово су све разлози због којих би требало размислити о стварању свеобухватне политичке платформе „патриотског блока“ која би говорила о вредностима и политичком курсу. Једном када би се такав политички курс прихватио од већине унутар „патриостког блока“, питање наступа на изборима-заједничког или појединачног-постало би секундарно и лакше би се решавало.

.

Душан Пророковић 

Извор: Novi Standard

.

Advertisements

Information

This entry was posted on 25. јула 2013. by in СЛОБОДНА СРБИЈА.

Кретање

%d bloggers like this: