ВИЗИОНАРСКИ

А КАД ОКУПИ СЕ ЧОПОР МОЈ, БОЈТЕ СЕ ПСИ!

Зли духови – лична су бића

Због свога телесног стања, ми нисмо способни да видимо духове злобе, али ми „имамо најпоузданију пророчку реч… која светли у тами“ (2. Петр. 1,19), и можемо толико да познамо своје непријатеље, да будемо у стању да их победимо. Као средство за познавање духова служи нам хришћанско учење, које се садржи у Светом писму, објашњено и утврђено делима светих отаца и учитеља Цркве.

Са учењем о ђаволу, као о стварно постојећем, личном духу, сусрећемо се на првим страницама Библије. По сведочанству књиге Постања, ђаво, ушавши у змију, навео је наше прародитеље да наруше заповест Божју (Постања 3, 119). Да је ђаво био виновник греха, који је убио сав род људски, сведочи премудри Соломон: „Јер Бог створи човека за бесмртност, по слици својој створи га, а завишћу ђаволовом смрт уђе у свет“ (Премудрости 2, 23, 24). Због овога се ђаво назива човекоубицом од почетка (Јов. 8, 44).

О томе да је Мојсије знао да постоје зли духови, сведочи књига Поновљених закона. Пребрајајући безакоња Јевреја, Мојсије говори да су они „приносили жртве ђаволима а не Богу“ (Понављ. зак. 32, 17), то јест, како објашњава свети Јован Златоуст, приносили жртву идолима, у којима станују ђаволи (Дела Златоуста, том II, стр. 551). Ђаво је ошинуо праведног Јова љутим гнојем од ногу до главе (Јов. 1, 622; 2, 18); ђаво је наговорио Давида „да изброји народ Израиљски“ (1. Днев. 21, 1). Демон Асмодеј убио је седам мужева, за које је редом била удавана Сара, кћерка Рагуилова (Товита 3, 8); зао дух завладао је био Саулом (1. Цар. 16, 14-15).

Са истим својствима зависти, препредености и лукавства описује се зао дух и у књизи Царства (З.Књ. 22, 19-23) и у књизи пророка Захарије (3,12). У првом случају, ђаво да би побудио цара израиљског да преступи заповест Божју, обећава да ће се претворити у духа лажи у устима пророка, а у другом, клевета народ јеврејски.

Свети еванђелист Јован Богослов истину постојања злих духова везује са доласком на свет Сина Божјега. „Који чини грех, од ђавола је, јер ђаво греши од почетка. Зато се јави Син Божји, да разори дела ђавоља“ (1. Јов. 3, 8; упореди Мат. 12, 24-29; Јак. 2, 19). Из ових речи следује да нас негирање постојања ђавола одводи негирању тајне пада, па, следствено, и тајне искупљења. У самој ствари, зашто је било потребно да Христос долази на земљу, ако ђаво не постоји? А негирајући тајну искупљења, ми треба да одбацимо и целокупно хришћанство. А да је Господ Исус Христос долазио на земљу да разори дела ђавоља, сведочи сва еванђељска историја.

„Ваш је отац ђаво, рекао је Господ Исус Јеврејима, и жеље оца свога хоћете да испуњујете. Он је убица људски био испочетка“ (Јов. 8, 44). Затим је Христос у позитивном учењу и у причама, у њиховим објашњењима, учио о ђаволу и слугама (анђелима) његовим, као бићима која постоје, као о злим духовима, који се старају да нашкоде људима. Описујући последњи, страшни суд, Христос говори: “ Син човечји рећи ће онима с леве стране: идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим“ (Мат. 25, 41).

Осуду Христос изриче грешницима, стварним бићима; није ли јасно одавде да су ђаво и анђели његови такође стварна бића, јер је за њих пре свију приправљен огањ вечни?

По речима Христа Спаситеља, сатана је 18 година мучио несрећну згрчену жену (Лука 13, 11-16); он је молио Господа да решета апостоле као пшеницу (Лука 22, 31); на другим местима светог Еванђеља наводе се речи Исуса Христа о томе да постоји цело царство злих духова, да ђаво, злобни кнез овог царства, има своје слуге (Мат. 12, 25-27), да ђаво, кнез бесовски, јесте „кнез овога света“ (Јов. 12, 31).

А како је јасно учио о постојању злих духова Исус Христос, кад је исцељивао поседнуте од демона! Никад Он беснило од злих духова није називао природном болешћу, него је увек као узрочнике ове болести сматрао демоне и изгонио их (Мат. 4, 24; 8, 16; Марко 1, 33; 7, 29-20). Особито значајним показује се исцељење поседнутог од демона у Гадаринској пустињи. Овај несрећник проводио је свој живот у гробним пећинама, ударао се о камен са пеном на уснама, кричао; покушавали су да га окују, али је он кидао окове као узице.

Каква је то болест? Који не верују рећи ће: падајућа болест (епилепсија), нервно растројство. Врло је вероватно да у основи беснила лежи душевно и телесно растројство, које служи као удобан терен за ђавола. Али за бесног у Гадаринској пустињи не може се рећи да је он био само нервно растројен; то се види из следећег: демони изгнани из несрећног човека молили су Христа да им дозволи да уђу у крдо свиња. Христос им је дозволио и одмах крдо се са стрмени бацило у море (Мат. 8, 28-32). Па ко је потопио свиње? Није бесан човек, који је седео пред ногама Христовим, него легион демона, истераних из њега.

Слично Исусу Христу и апостоли су учили о шкодљивости злих духова, о њиховом погубном утицају на род људски. По њиховом учењу, Христос је зато узео наше тело, да би својом смрћу лишио власти онога који има државу смрти, то јест ђавола (Јевр. 2,14). Ђаво је стварна личност, иначе га не би апостол Јуда описивао како се препире са арханђелом Михаилом о телу Мојсијевом (Јуда ст. 9). Апостоли су учили да су демони разумни духови (Јак. 3, 15), али зли (Дела ап. 19, 13). Пошто су многобројни (Откров. 12, 4), они образују своје царство, на чијем челу стоји сатана (Римљ. 16, 20).

Из напред наведених места Светог писма јасно је да је ђаво личност која стварно постоји. Тако су ова места и разумели свети оци Цркве. У својим делима они расуђују о природи злих духова, њиховом првом греху, сплеткама итд. Постојање злих духова нарочито убедљиво доказује историја живота светих подвижника, који су целог свог живота водили тешку борбу са злим духовима. Победивши демоне својим високим моралним животом, свети подвижници изгонили су их и из других људи, на шта још Тертулијан указује: “ Што се тиче демона, ми их не само не негирамо, него се боримо са њима, изгонимо их из тела човечијег, као што је то свакоме познато.“

Веровање свете Цркве у постојање злих духова и њихову шкодљиву делатност изражено је на најубедљивији начин у њеним молитвама и молебним чиновима. Тако, у молитви осмој пред спавање (На сон грјадушчим) православни хришћанин моли Бога: „Избави ме, Господе, из садашње опсаде ђаволске… Избави ме из уста погубне змије“. У молитви светог Макарија: „Спаси ме, јер си Бог мој и Творац… Да ме не уграби сатана и да се не похвали, Господе, како ме је отео из Твоје руке и ограде“.

Црква нас учи да се молимо анђелу чувару, да он не би допустио да се у име онога што се крштава одрекну од ђавола и од свих дела његових и од све гордости његове. А могућност постојања бесних, као стварно поседнутих од злих духова, Црква признаје тиме што има нарочити чин „О избављењу од нечистих духова“.

И тако, дакле, Свето писмо јасно учи да је ђаво личност која стварно постоји. Зато, како вели отац Јован Кронштатски, „упорно неверовање у постојање злих духова јесте право беснило, јер иде у пркос божанском Откровењу; човек који негира злог духа већ је прогутан од ђавола (1. Петр. 5, 8) и, седећи у тами и сенци смрти, није у стању да види Сунце Правде“ (Из Дневника за 1898. год.).

Каквим својствима располажу зли духови?

И на ово питање налазимо одговор у Светом писму. Зли духови имају ум и вољу (2. Кор. 2, 11). Зли духови знају Бога, и чак им то знање улива страх. „Ти верујеш да је један Бог… и ђаволи верују и дрхте“, пише свети апостол Јаков (2, 19). Зли духови често су Христа Спаситеља признавали и јавно исповедали за Сина Божјега (Мар. 8, 29; Мар. 1, 24).

Зли духови, разуме се, знају и себе саме, јер ако дух човека зна шта је у човеку (1. Кор. 2, 11), онда, јамачно, исто треба рећи и за зле духове. Злим духовима познато је и стање данашњег света, како се то види из књиге о Јову. Ђаво, обилазећи сву земљу у циљу мотрења на све људе, рекао је о томе Господу и Господ није оповргао његове речи као лажне (Јов. 1, 7); знају пали духови и понешто будуће, које се збива по одређеним и неизменљивим узроцима. Будућност је њима случајно позната из Божјег Откровења (3. Цар. 22, 20-22), а исто тако из мотрења над карактером људи.

Једном се зао дух јавио светом Андреји и изрекао предсказање о моралном растројству хришћана у последње дане. „У та времена, говорио је демон, људи ће бити злобнији од мене, и мала деца превазићи ће старце лукавством. Тада ја нећу учити људе ничему, сами ће они испуњавати вољу моју“. Свети Андреј запитао га је откуда он то зна, јер демон ништа не зна по предзнању. На то је демон одговорио: „Наш најмудрији отац – сатана – боравећи у паклу, гата о свему помоћу мађија и нама предаје“.

Али имајући ум, зли духови су га толико изопачили, да уместо основног својства сваког ума – да тежи ка истини, главном њиховом одликом јавља се мржња према истини, због чега се ђаво у Јеванђељу назива оцем лажи (Јов. 8, 44), а у Апокалипсису – клеветником (12, 10). Воља демона, окорела у злу, сад њихову делатност може да управља једино ка злу, али и демони имају неку слободу, зато што између многих зала могу да изаберу једно. Уместо љубави, биће ђавола испунило се непомирљивом мржњом и завишћу према Богу и Његовим створењима. У њему ми имамо постојаног непријатеља, зато свети апостол Павле саветује хришћанима да се обуку у све оружје, ради борбе са ђаволом (Еф. 6, 12-17).

Утицај ђавола на нас од нас зависи

По мишљењу светих подвижника, разлика начина утицања злих духова на људе зависи, у првом реду, од разлике самих демона међу собом а потом и од нас самих. О разлици самих демона међу собом свети Јован Касијан овако говори: „Ми треба да знамо да сви демони не побуђују све страсти у људима, него сваки порок подстичу други духови. Тако, једни побуђују наслађивање нечистом и прљавом похотом, други наводе на богохулство, трећи на гњев и љутњу, четврти на тугу, пети уливају славољубље и гордост; сваки сеје у срца људска ону страст од које он сам болује; али сви они не уливају своје пороке истовремено, него у разна времена, према томе да ли погодује време, место, пријемчивост човека… Ово јасно доказује то што човеку није могуће истовремено распаљивати се похотом блуда, и заносити се сујетом славољубља; није могуће надимати се гордошћу и у исто време са унижењем предавати се претераном јелу и пићу; није могуће одавати се глупом смеху и горети гњевом, или се предавати жалости. Зато сваки дух посебно напада на душу, па ако буде побеђен, он уступа место другом, јачем од себе, да он напада; а ако победи, он другом препушта да вара човека другом врстом превара“ (Добротољубље I, 58).

Могу ли демони против наше воље да овладају нашом душом? На ово питање одговара свети Кирило Јерусалимски: „Душа је слободна. Ђаво може да подстрекава, али нема власти да је присили на нешто против њене воље“ (IV поука оглашенима, О души). По речима светом Јована Касијана, „несити духови увлаче се у тела људи, тек пошто прво овладају њиховим умовима и помислима. Пошто умове лише страха Божјега и сећања на Бога, зли духови нападају на њих, као на разоружане и лишене Божје помоћи, па их зато лако и побеђују и, најзад, усељавају се у њих, као у своје власништво“ (Добротољубље II, 3). Из наведених речи види се да ђаво пре него што овлада нашом душом, треба прво да завлада нашим умом. А како то бива, казује преподобни Нил Сорски: „Мисао славољубља најзаслужнија је од свих; она обухвата скоро сву васиону и као лукави издајник прекрасног града, отвара врата душе свима демонима“ ((Хришћанско чтеније XXVII, 1821. г.): И стварно, само погледајте са насладом на своје врлине, као на плодове својих трудова и својих моћи, и ви ћете на делу увидети, с каквом ће се брзином у вашу душу увући свако зло. Из осећања задовољства са самим собом рађа се осуђивање ближњега, а после овога већ није тешко постати сином ђавола, који сву своју делатност управља на погибао човека.

Према овоме, усељење злог духа у човека бива постепено. Речи Еванђеља: „Уђе сатана у Јуду“ (Лука 22, 3) не треба схватити као да је Јуда постао демоном поседну у пуном смислу ове речи, него да је зао дух подстакао Јуду на издају свога Учитеља. Можда је зао дух више пута покушавао да узбуди душу несрећног издајника, али је само у овом случају имао успеха. Свети еванђелист Лука сједињује ово постепено усељавање сатане у душу Јуде Искариотског у једнократно деловање сатане побуђивањем издајника да оде члановима синедриона и договори се са њима о времену издаје Христа; а свети Јован Богослов разликује ове степене и указује поступност усељавања. Он говори:

Кроз страст среброљубља сатана се увукао у душу ученика (Јован 12, 6), потом потпуно овладао његовим срцем (13, 2) и, најзад, коначно се уселио у њега (13, 27).

Главна одлика ђаволске борбе јесте – прилагођавање. Са необичном брзином и лукавством ђаво излази у сусрет нашим жељама и тежњама, чак и оним наизглед добрим и невиним, да би их преобратио у своје оруђе. По речима светог Григорија Богослова „ђаво са свих страна покушава, осматра, где да нађе незаштићено и отворено место, да би ударио, ранио, победио; што већу чистоту види, тим се више труди да управља… Зао дух узима на себе двојаки изглед. Распростирући час једну, час другу замку, он или је најдубља тама (јавно зло), или се претвара у светла анђела (прикрива се изгледом добра и вара умове кротким осмехом), због чега је и потребна особита опрезност, да се уместо светлости не бисмо срели са смрћу. Порочан живот могу да избегавају и рђави људи, зато што је свима одвратан јавни порок, – али ја хвалим онога који укорава лукавог и невидљивог непријатеља“. И на другом месту исти свети отац говори: „Злобни непријатељ измислио је за немоћне, смртне људе хиљаде смртних жалости, скривајући често под примамљивом маском жалосну погубу, да би уловио онога који му се супротставља; он тако припрема погибељни пут људима, као што удица у води носи смрт рибама“. Али ђаво никаквим начином не може потпуно да овлада нама; ако некима јако овлада, то само по њиховој вољи и без супротстављања са њихове стране (види Јаков 4, 7). Само онај који се не противи утицају духа злобе, потпада под власт ђавола и у таквим случајевима ми смо сами криви, јер се добровољно подајемо саблазнима и греху. „Ко кога надвлада, онај му и робује“ (2. Петр. 2, 19).

Начини ђаволске борбе по опису светог Исака Сирина и св. Антоније Великога

Борбу са нама зли духови воде непрестано на различите начине. Главно што се приликом те борбе запажа јесте постепеност, да би наступ зла на нас остао нама неприметан; почевши од малога, зли духови прелазе све јачем деловању на нас. Различите начине борбе, какве ђаво води са онима који иду уским путем, добро је описао свети Исак Сирин. Он вели: „Наш противник ђаво има обичај да према онима који хоће да воде подвижнички живот (није реч о онима који не теже спасењу, који се сами предају у руке и власт ђавола), брзо умножава разне начине борбе; на оне који су лење воље и слаба ума ђаво обраћа особиту пажњу и од самог почетка снажно их напада, подижући противу њих велика и снажна искушења, да би они на почетку свога пута искусили све начине његовог лукавства, да би се од првог подвига уплашили, да би им се пут показао суров и непроходан. И од тога тренутка они више не могу да устану и крену напред, нити што друго да виде… Своју жестоку борбу ђаво не води дуго са њима, да би их тиме нагнао у бекство са пута у царство небеско. То је први начин ђаволских борби.

Другачије он делује у односу према онима који су храбри и снажни, који презиру смрт и излазе на подвиг са великом ревношћу. Таквима ђаво не излази одмах на сусрет, уздржава се… чак се не усуђује да их дотакне, док се не охладе у својој ревности. То је други начин борбе ђавола…

А кад ђаво увиди да се спољашња осећања човекова не побеђују спољашњим стварима, да помисли не слабе од његових ласкања и превара, тада овај обмањивач настоји да ослепи ум човеков и пробуди у њему мисао гордости, да он помисли како сва његова снага зависи од његове сопствене моћи, да је све што има сам стекао, да се сам сачувао од непријатеља и убице. А понекад враг, под видом откривења од Бога, у сновима показује човеку, или се на јави претвара у светлост анђела, и чини све да би мало по мало убедио човека и привео га себи бар колико било…

Четврта борба је најупорнија. У њој ум подвижника често се заслепљује виђењима и приближавањем чулних, материјалних предмета… Ђаво се упиње да уму подвижника предложи разна привиђења, на пример: женску лепоту у непристојним сликама, које привлаче пажњу час китњастим хаљинама, час слободом опхођења, час телесном наготом. Овим и сличним виђењима враг је једне победио тиме што их навео да учине грех; а друге, због њихове безбрижности неконтролисања помисли, обмануо привиђењима и гурнуо у дубину очајања и вратио у свет; и душе њихове изгубиле су небеску наду. Неке је саблажњавао виђењем злата и драгоцених ствари и предмета, да би их тиме зауставио на подвижничком путу и задржао у некој од многобројних мрежа својих“ (Подвижничке поуке 60).

Свети Антоније Велики овако учи о борби хришћанина са злим духовима: „Ми имамо страшне и лукаве непријатеље, зле духове. Они се труде да сваком хришћанину, чим увиде да се он стара и напредује у врлинама, препрече пут разним саблазнима и злим помислима. И кад срце не могу да преваре јавним и нечистим сластољубљем, тада поново нападају, старајући се да уплаше разним привиђењима, узимајући на себе лик жене, звери, гмизаваца, горостаса, мноштва војника итд. Али и у таквим случајевима не треба се плашити, јер су сва привиђења сама по себи ништавна и брзо ишчезавају, особито кад се човек са вером у помоћ Божју осени крсним знаком. Али, и после овог пораза, демони не престају са непријатељским акцијама, већ продужују да нападају на друге начине: узимају на себе лик пророка и предсказују будуће догађаје. Понекад се представљају као џинови, да би оне које нису могли преварити помислима и навести да им поверују, уплашили таквим привиђењима. Ако и тада нађу да је душа ограђена искреном вером и надом на Бога, онда доводе кнеза свога, који се јавља у страшним привиђењима, да би код подвижника поколебао веру у Промисао Божји и истерао га из његовог спасоносног места служења Богу. Али ми не треба да се плашимо вражјих привиђења нити да обраћамо пажњу на лажљиве речи његове, зато што ђаво увек лаже и никад не говори истину. Светлост са којом се приказују није права светлост. Они се изненада јављају, али исто тако и брзо ишчезавају, не причињавајући штете никоме од верујућих. Али нису то сви облици лукавстава и превара ђаволских; зли духови узимају на себе и друге ликове. Често, мада невидљиви, представљају се као побожни сабеседници, да би ликом обманули и преварене увукли у оно што желе. Али демоне не треба слушати ни кад истину говоре, јер је и Господ демонима који су истину говорили да је Он Син Божји (Лука 4, 41) заповедао да ћуте, да не би заједно са истином посејали и лаж“ (Живот преподобног Антонија и његове поуке).

О поседнутима од демона у наше време

Да ли данас има демоном поседнутих, сличних онима које је Христос исцељивао за време свога земаљског живота? На ово питање одговара отац Јован Кронштатски: „Демоном поседнутих било је раније, а има их и сада. Само сада, у новој благодати, демони делују скривеније и лукавије, него у она стара времена, кад њихова сила и власт над људима није била славно скршена и кад су имали много више простора у свету. И данас има много људи демоном поседнутих у другом погледу. Коме од нас није познат данашњи ход бесних или побеснелих пијаница?… Постоје и бесне тврдице… Али ја сам видео и праве демоном поседнуте, који су изговарали страшне хуле и падали на под“. Онима који се чуде што се демоном поседнути јављају првенствено у нижим слојевима народа, треба рећи да интелигентни људи своје демоном поседнуте називају хистерицима.

.

из књиге: „У лавиринтима таме – од сајентологије до сатанизма, едиција „Православље и секте“ књига IV

.

.

Подаци

This entry was posted on 27. јула 2013. by in ДУХОВНА РИЗНИЦА.

Кретање

%d bloggers like this: